Najveći problem srpskih porno-glumaca i glumica jeste to što ne mogu da se registruju na birou rada, jer njihov posao nije zvanično priznat kao profesija. Mogu ili da pokušaju da se učlane u Udruženje filmskih radnika, ili da rade kao slobodni umetnici – ali osiguranje moraju da plaćaju iz svog džepa
U sobi jednog od beogradskih stanova sve je spremno za snimanje. Jedan čovek biće u ulozi fotografa, snimatelja, scenariste i reditelja. Njegovi modeli biće možda Neša, koji sebe ne vidi u bilo kom drugom poslu, ili Eržika, koja uspeva da preživi i nahrani porodicu radeći ovo. Možda će doći Dino, dečko koji je uspeo da postane zvezda na našim prostorima, ili Miroslav, prvi u ovom zanatu.
„Svi mi volimo seks, neko više, neko manje, ali smatram da ga ja volim najviše“, priča porno-glumac Nenad Stefanović poznat kao Neša Manijak. „Morao sam od nečega da živim i prehranjujem porodicu, tako da sam spojio lepo i korisno. Neša, koji je od dokonog mladića iz Obrenovca postao porno-glumac sa osamdeset snimljenih filmova iza sebe, ovaj posao voli i njime se profesionalno bavi već osam godina. Na sličan način počele su i njegove kolege Dino Dinoni, Eržika, Miroslav i ostali.
Reditelji kao što je Slobodan Stanković modele za film nalaze na razne načine, ponekad prolazeći ulicom, a jednako su česti primeri da ga devojke same pozovu jer su im potrebne pare za more, na primer. Stanković im organizuje snimanja, devojke odrade dva filma, uzmu pare i ne javljaju se do sledećeg letovanja. Zato se dve do tri devojke sporadično pojavljuju u filmovima, a većinu je moguće videti samo jednom i nikada više. Što se tiče muških modela, slika je malo jasnija jer se zna ko su oni. „Dino je jedan napaljenik, Đurica se bavi svim i svačim, a Simeon ne zna kako drugačije da nađe devojku, osim da glumi u takvim filmovima. Vrte se isti glumci, jer niko neće da radi“, primećuje dramaturg Nenad Bekvalac, jedan od najvećih poznavalaca ovog žanra kod nas. Za razliku od muških modela, devojke su uglavnom amateri koje ovaj posao ne shvataju ozbiljno. Često se desi da dođu na poslovni ručak i dogovore snimanje, a onda samo isključe telefon i više se ne pojavljuju. Dogodilo se, priča Stanković, da je potpisan ugovor za snimanje scena u Singapuru i na Baliju sa Mađaricom, Čehinjom i Srpkinjom. Na dan polaska se jedino naša devojka nije pojavila. Mađarskim modelima se to ne dešava. Glumice znaju zašto su došle na snimanja. Za svaku scenu daju sve od sebe, glume za kameru i ne gledaju stalno na sat da vide kada će kraj. Zbog toga Neša Manijak žali što do sada nije radio sa našom devojkom kojoj može da kaže „svaka čast, odradila si to kao profesionalac“.
MANUFAKTURA: Osim američkih i evropskih porno-filmova, u erotekama, na trafikama i kod uličnih prodavaca širom Srbije, moguće je naći i domaća izdanja porno-filmova kao što su Srpska kobasica, Kalemegdanska tajna, Botaničarka. Prema rečima fotografa Nedeljka Kilibarde, poznatog kao „kralj srpske erotike“, „u Srbiji je niti više golotinje, niti manje seksa“. Iako je kod nas snimljeno oko stotinu porno-filmova, porno-industrija u Srbiji gotovo da ne postoji. U prilog tome ide i činjenica da se ovim poslom u našoj zemlji bavi četvoro-petoro porno-glumaca i isto toliko reditelja. Razlog je potpuni amaterizam srpskog porno-filma koji Nenad Bekvalac opisuje kao „amatersko pozorište“. Vođe ovih amaterskih trupa su reditelji koji snimaju od sopstvenih para. Zbog prisustva velikog broja stranih i kvalitetnijih porno filmova na tržištu, pornofili su manje zainteresovani za domaće. Pored toga, kada se nađete u bilo kojoj eroteci kod nas, ne znate šta da tražite, jer ne postoje specijalizovani časopisi koji bi reklamirali domaća izdanja. Jednom snimljen film ponekad stoji i po dve godine jer ga je nemoguće prodati. Reditelji su neretko primorani da idu od kluba do kluba i nude svoje filmove.
Ovakvo stanje u srpskoj porno-industriji je posledica i nepostojanja infrastrukture, odnosno odsustva profesionalizma i većeg broja glumaca.
U isto vreme, Budimpešta je postala centar evropske porno-industrije zahvaljujući velikom broju modela, profesionalnim timovima koji učestvuju u snimanju filma, ozbiljnoj produkciji, jasnim zakonima i drugačijem shvatanju pornografije. Porno-glumac Nenad Stefanović kaže da ljudi različito reaguju na njegovo zanimanje. „Mene pet ljudi vidi i kaže ‘gde si Nešo, kralju, legendo, care’, a dvadeset ljudi prođe i kaže ‘evo ga onaj ludak, manijak’. U komšiluku me pet kuća voli, a pet mrzi zato što sam porno-glumac. Pitam se zašto, kad nisam ubica, narkoman, kriminalac i ne juri me policija.“ Ipak, mnoštvo njegovih kolega, kao i režiseri koji su u ovom poslu, izbegavaju da javno govore o svom zanatu.
FILM OD DESET REPLIKA: Za snimanje porno-filma u Srbiji obično nije potrebno mnogo ljudi, jer je reditelj filma najčešće i snimatelj koji scenario smišlja na licu mesta. Zbog toga se malo pažnje posvećuje radnji filma i od glumaca se ne očekuje da kvalitetno glume. U filmu Botaničarka reditelja Slobodana Stankovića, pojavljuju se Mića, kao čuvar parka, i Saška, kao botaničarka. Mlada Saška šeta parkom, posmatra biljke i slučajno nalazi vibrator. Tada se pojavljuje čuvar koji joj predlaže da „proba meso umesto plastike“. Većina naših filmova ima slične proste i kratke dijaloge koje smišlja reditelj dok snima. Inostrani filmovi A produkcije mnogo su ozbiljniji. U porno-verziji filma Gladijator mogu se videti kvalitetnija gluma, sadržajnija radnja i ozbiljniji dijalozi među likovima. Naši glumci se verovatno ne bi snašli ukoliko bi se od njih tražilo da se posvete liku koji glume. Neša Manijak se priseća jednog snimanja za strano tržište kada je tekst od dve strane morao da uči tri dana. Na kraju je odustao i rekao producentima: „Ljudi, nisam došao da recitujem, nego da j….“
Srpski porno-filmovi uglavnom se snimaju u privatnim stanovima, parkovima ili poljanama u okolini gradova. Neši je ostalo u sećanju kada je snimao na livadi gde je u jednom trenutku došao seljak koji je čuvao ovce, da vidi šta se dešava. Čak i kada bi reditelji imali novac da snimaju na nekim atraktivnim lokacijama, u Srbiji postoji problem nadležnosti, odnosno u velikom broju slučajeva nije jasno kome se treba obratiti za dozvolu.
Da bi film bio što bolji, tokom snimanja je od velikog značaja i komunikacija među partnerima, pogotovo kad se oni sreću prvi put. Neša kaže kako mu nije problem da ima odnos sa devojkom koju prvi put vidi, ali mu je lakše ukoliko devojka dođe raspoložena. Zato se on sa svojim partnerkama uvek dogovara, pita ih šta im tokom seksa najviše odgovara kako ne bi bilo problema. Ipak, često se dešava da se snimanje oduži jer su glumci ravnodušni jedni prema drugima. Mada dolaze dobrovoljno na snimanja sa namerom da zarade, ponekad nisu mnogo zainteresovani za posao. Stanković kaže da oni, kad dođu na snimanje, prvo pitaju koliko će da traje, a tokom snimanja se dešava da ne konstatuju kameru. Sa mađarskim modelima, međutim, kaže Stanković, lako je dogovoriti se kakva scena treba da bude i šta bi trebalo da rade. Zbog manjka profesionalnih glumaca i velikog broja amatera Stanković kaže da „ne zahteva od svojih modela da se popnu na njegov nivo, već se on spušta na njihov, ali sa svojim ‘pakovanjem’“. U prilog Stankoviću ide i to što, po njemu, konzumenti porno-filma od naše produkcije ne zahtevaju Holivud. Zasićeni su silikonima i traže prirodne ženske modele i vole da čuju „prljave“ reči na srpskom jeziku. To njegovu produkciju čini autentičnom i šarmantnom, pa Stanković sebe smatra Kusturicom u svetu pornografije.
PSIHOLOGIJA AJKULE: Devojke u Srbiji je teško nagovoriti da postanu porno-glumice. U poređenju sa muškim modelima, potražnja za njima je veća, kao i honorari koje dobijaju. Za poslednjih dvadeset godina, koliko se Stanković bavi porno-industrijom, nikad nije imao manje modela. Na česte ponude koje dobija iz inostranstva za organizovanje snimanja i pronalaženje glumaca, teško može da odgovori. Malobrojnost modela je uticala na to da kriterijumi pri selekciji glumica i glumaca gube na značaju. Gotovo i da ne postoje. Prva pitanja koja producenti postavljaju tokom razgovora sa budućim modelima jesu „koliko imaš godina, kako izgledaš, da li se baviš nekim sportom“… Nakon čega, naravno, sledi i pitanje „koliko si obdaren/a“. U inostranim, razvijenim porno-industrijama dolazak novih modela u svet porno-filma praćen je selekcijom na kastinzima kojih u Srbiji nema. Na njima modeli dolaze sa biografijom i pričaju o svom dosadašnjem radu. Uz to postoje i posebne kasting agencije koje se bave arhiviranjem fotografija porno-glumaca, beleže sve što znaju i što su do sada radili.
Važnije od izgleda modela jesu veštine jednog porno-glumca. Stanković na te kriterijume dodaje inteligenciju, profesionalnost i „dodir Boga“, tj. da su modeli „karmički predodređeni da budu zvezde i da ih ljudi vole“. Mi smo imali nekoliko dobrih porno-glumaca koji nisu mnogo napredovali u karijeri zbog svoje neambicioznosti. Iako su obdarenost i potencija jedni od bitnijih preduslova za dobrog glumca, to nije dovoljno. Potrebno je i da vode računa o svom fizičkom izgledu i budu atraktivni. Čak i kad zadovoljavaju sve kriterijume, karijera porno-zvezde najčešće traje od dve do tri godine, nakon kojih zastarevaju. „Psihologija pornofila je psihologija ajkule“, konstatuje Stanković. Producenti i ljubitelji porno-filmova su stalno u potrazi za novim, još neviđenim modelima.
(NE)BRIGA: Amaterizam mnogih naših porno-glumaca verovatno najviše dolazi do izražaja kroz njihov odnos prema sopstvenom zdravlju. S obzirom na to da snimanja mogu da traju po ceo dan, ozbiljni i odgovorni glumci sa sobom nose sredstva za ličnu higijenu. Mađarice, na primer, važe za vrlo pedantne i negovane glumice. One na snimanja dolaze u najboljem izdanju, glatke i negovane kože, sređenih noktiju i kose zbog čega je milina raditi sa njima, kako kaže Slobodan Stanković. Muški modeli su jednako ozbiljni. Ova slika se na snimanjima naših filmova gotovo nikada ne može videti. Osim, naravno, ako neka Mađarica, Ukrajinka ili Moldavka nije došla.
Nekoliko naših ozbiljnijih glumaca uvek sa sobom nosi peškir, sapun, kupke ili šampone. Međutim, kada se amateri prvi put nađu u ulozi porno-glumaca, često nisu upoznati sa ovim navikama profesionalaca. Zato se dešavaju neprijatne situacije kada neko, na primer, dođe bez peškira ili sapuna. „Kad modeli dođu kod mene, čast izuzecima, moram da sakrivam sve po stanu. Popiju i pojedu sve. Ne nose svoje kupke, već uzmu moje. Peškir ne gledaju čiji je. Ovde sam minimum 40 odsto snimanja morao da odradim sa štipaljkom na nosu. Ljudi se ne peru“, žali se Stanković.
Ali, skoro svi naši glumci jako su ozbiljni kada je reč o testiranju na polno prenosive bolesti. S obzirom na to da u jednoj sceni porno-filma može da učestvuje nekoliko devojaka i momaka, neophodno je da svi budu apsolutno zdravi. U tom cilju, svi glumci koji učestvuju u snimanju moraju sa sobom da donesu najsvežiji test na bolesti kao što su HIV, hepatitis B i C. Neša Manijak na testiranje ide svakih šest meseci. Ukoliko snima grupne scene seksa, mora zajedno sa svim ostalim glumcima ponovo da se testira nekoliko dana pred snimanje. Ipak, Slobodanu Stankoviću se desilo da glumac dođe sa zastarelim testom na bolesti ili da devojka uradi test, ali ga baci pre nego što dođe na snimanje, uz obrazloženje da se plašila da joj roditelji ne nađu test. Po njegovom mišljenju, to govori o vaspitanju i seksualnom obrazovanju mladih kod nas.
U inostranstvu je neophodno da test ne bude stariji od mesec dana kada se snimaju scene bez kondoma, mada se uglavnom snimaju scene sa zaštitom. Zbog toga su ljudi iz inostrane porno-industrije ređe zaraženi polno prenosivim bolestima, jer je svest o opasnosti kod njih izraženija. Koliko je zdravlje glumaca bitno u Americi govori i slučaj iz 2004. godine kada je celokupna porno-industrija obustavila rad na mesec dana. Glumac Daren Džejms bio je pozitivan na HIV, kao i njegova partnerka Lara Roks. Zbog straha da se bolest ne bi proširila, šezdeset glumaca koji su imali kontakt sa Darenom i Larom morali su da prestanu sa poslom i urade pregled. Na kraju se ispostavilo da je još petoro glumaca bilo zaraženo, jedan muškarac i četiri devojke. Ovaj, kao i druge slučajeve, otkrila je Fondacija za zaštitu zdravlja ljudi iz porno-industrije (Adult Industry Medical Helth Care Fundation), koja se bavi mesečnim pregledom svih glumaca. Ukoliko se otkrije da je neko zaražen, fondacija stupa u kontakt sa njim/njom i zabranjuje dalji rad.
KO RADI BOLJE, DOBIJA VIŠE: Naši „modeli“ uglavnom žive u iluziji da se od jednog snimanja mogu obogatiti. Po rečima Slobodana Stankovića, čak i u tom „prostom fizičkom radu“ postoji konkurencija. Ko radi bolje, dobija više. Porno-glumac u Srbiji zaradiće od 50 do 100 evra po sceni (film se obično sastoji od dve do tri scene, u kojima retko kad igraju isti glumci), a glumica je nešto bolje plaćena, od 100 do 200 evra. Naravno, kada je reč o inostranim produkcijskim kućama, ta cifra je veća, glumci 150 do 200 evra, a glumice čak i po 500 evra. Glavni problem u vezi sa honorarom jeste povratna informacija sa tržišta. Ta povratna informacija doslovno znači zaradu producenta na projektu. Mali honorari su dokaz da u Srbiji ne postoje prave zvezde koje bi donele približnu sumu novca koju dobijaju producenti u inostranstvu i tiraž od, na primer, 20.000 primeraka. Na Zapadu postoje modeli koji su ekskluzivni, kao Džena Džejmson. Njima honorari skoče preko noći. U Budimpešti mogu da se nađu modeli po ceni od 100 ili 200 evra, ali to su uglavnom oni koji tek ulaze u posao, mada ima i onih čije pojavljivanje u filmu košta i više od 1000 evra, kao što je čuvena mađarska glumica Mija Dajmond.
SINDIKAT: U državama Evropske unije postoji zakon iz 1996. godine koji dozvoljava bavljenje pornografijom svakom ko ima 18 godina, uz dokument u kome se jasno vidi da je porodica obaveštena o tome. Ova praksa uvedena je zbog brojnih optužbi protiv reditelja i produkcijskih kuća od strane roditelja koji nisu bili upućeni u posao kojim se njihova deca bave. Glumci ugovor potpisuju uz ličnu kartu i pečat, a potom pred kamerom dokazuju svoj identitet i pristanak. Pored ovakvih ugovora u inostranstvu postoje i sindikati porno-glumaca koji garantuju njihova prava. Uloga sindikata jeste da zaštite glumce od bilo kakvih prevara i ucena. To podrazumeva i jasno definisane cene prema tome šta se snima, borbu za bolje uslove rada, zdravstvenu zaštitu… U cilju isticanja prava svih radnika u seks-industriji osnovano je i Međunarodno udruženje seks-radnika (The International Union of Seks Workers), koje broji nekoliko hiljada članova. Ovo udruženje najviše pažnje posvećuje borbi protiv nasilja i iskorišćavanja radnika u seks-industriji i nudi pravnu zaštitu svojim članovima.
U Srbiji zakon dozvoljava snimanje filmova u kojima glume punoletne osobe, ali kako su za sindikat potrebne dve stvari, masovnost i organizacija, kod nas je stvaranje takvog sindikata onemogućeno malim brojem glumaca. Naime, potrebno je barem deset glumaca za njegovo funkcionisanje. Kroz sindikat bi glumci mogli da ostvare svoje pravo na zdravstveno i socijalno osiguranje. „Kod nas glumac može danas da polomi nogu i da se nikad više ne bavi tim poslom, a da ne dobije nikakvo zdravstveno osiguranje“, ističe Neša Manijak. Iako je nekoliko puta pozivao svoje kolege da se ujedine, ni on sam nije siguran kako je to izvodljivo. Sličnu ideju imale su i striptizete u Srbiji, koje su pokušale da oforme sindikat, ali nije im uspelo. Zbog toga su neke od njih članovi udruženja artista Asterija Beograd, gde se vode kao igračice i dobijaju zdravstveno osiguranje i radnu knjižicu. Najveći problem za porno-glumce je činjenica da ne mogu da se registruju na birou rada, jer njihov posao nije zvanično priznat kao profesija. Mogu ili da pokušaju da se učlane u Udruženje filmskih radnika, ili da rade kao slobodni umetnici. Slobodan Stanković objašnjava da su porno-glumci prilično neupućeni u to kako mogu da ostvare sopstvena prava. „Ja mogu njima da dam potvrdu da su snimali za mene, i da sa tom potvrdom odu u merodavnu instituciju. Niko njima ne brani da budu filmski radnici, ili slobodni umetnici, ali iz svog džepa plaćaju osiguranje.“
RODI ME, MAJKO, U BUDIMPEŠTI: Videv-ši kako je baviti se porno-industrijom u Mađarskoj, Slobodan Stanković zaključuje da bi postao milioner da radi u takvim uslovima. Njegove kolege, Amerikanci, prelaze okean da bi došli u Budimpeštu jer se tamo, osim mnoštva modela, za manje novca lako mogu obezbediti luksuzni hoteli, restorani, kafići ili tramvaji za snimanje porno-filmova. Fasciniran ljudskom i profesionalnom snagom mađarskih modela, Stanković je tada prvi put zaželeo da bude ispred kamere. Onaj koji je do sada i bio ispred kamere, Nenad Stefanović – Neša Manijak, kaže da bi rado pristao da radi samo tri godine u Budimpešti posle čega bi njegovoj karijeri porno-glumca bio kraj. „Lako je Mađarima! Jasni zakoni, legalizacija, razvijena porno-industrija, veliki profit. Oni imaju i jedan od najbolje organizovanih sajmova erotike.“
Pre tri godine ova manifestacija počela je da se održava i kod nas iako postoje suprotna gledišta šta ovakav događaj predstavlja. Ovogodišnji, četvrti sajam erotike, iako je bio planiran za jun – nije održan. Prema rečima Dragana Zečevića, organizatora sajma erotike „Sweet & Seksy“, zbog posete turističkog City Berak sajma Beogradu, sajam erotike je odložen, ali će biti održan. U planu je pomeranje sajma za oktobar ili novembar. No o tome će se više znati sredinom avgusta. Do tada naši porno-glumci mogu samo da se nadaju da će sajam erotike ipak biti organizovan, jer je za njih to izvor novih poznanstava i mogućih poslovnih ponuda.
Kada se sve sabere, izgleda da u Srbiji neće u skorije vreme biti glumaca s reputacijom i slavom jedne porno zvezde u Americi. Karijere srpskih porno-glumaca idu različitim putevima: jedan koji se uveliko bavi ovim poslom, za nekoliko dana ima snimanje za američku produkciju na Svetom Stefanu. S druge strane, jedna od poznatijih glumica jedva sastavlja kraj s krajem, jer snima samo jednom godišnje. Čak je ekipi „Vremena“ za intervju tražila onoliko novca koliko bi dobila profesionalna glumica za dva sata snimanja. Glumac koji za sebe kaže da je prvi i jedini u Srbiji koji se profesionalno bavi ovim poslom, danas više ne snima jer se posvetio izdavaštvu. Ima i onih koji su „sa ovim životom završili“.
Pornografija kao deo filmske industrije i nezavisni filmski žanr u mnogim državama sveta nije zabranjen. Međutim, neke zemlje, uglavnom Afrike i Azije, ovu delatnost tretiraju kao krivično delo. Danska je bila prva država na svetu koja je 1969. godine legalizovala pornografiju. U ovoj zemlji svi oblici pornografije su dozvoljeni osim dečje. Iako je zabranjeno pravljenje filmova ili slika sa osobama mlađima od 18 godina, posedovanje nije kažnjivo. Kada je reč o scenama animal-seksa, zabranjeno je okrutno ponašanje prema životinjama. Na osnovu toga, ukoliko nikakav bol nije nanet životinji tokom snimanja, nije počinjeno krivično delo. Zbog toga je Danska postala centar animal-pornografije. U Italiji i Holandiji, međutim, korišćenje životinja u porno-filmovima nije dozvoljeno. Slični zakoni postoje i u većini ostalih evropskih država kao što su Francuska, Nemačka, Grčka, Poljska, Španija, Finska. U Nemačkoj, na primer, roditelji imaju pravo da deci mlađoj od 14 godina prikazuju pornografski sadržaj u funkciji obrazovanja.
Uprkos lošem stanju srpske porno-industrije, do sada je urađeno stotinak filmova za naše tržište. Prvi porno-film na području bivše Jugoslavije bio je Oaza iz 1985. godine koji je režirao Zvonimir Maycug, a prvi koji je izdat na videu je Vesna. Najprodavaniji film Ispuni mi usta snimljen je pre oko tri godine i prodat u oko pet-šest hiljada primeraka na VHS-u, kasnije u preko 20.000 primeraka na DVD-u. Većinu filmova odlikuje jednostavna radnja i malo dijaloga u funkciji seksualnog odnosa. Neki od naslova su: Slavica lavica, Bludna trojka, Električni orgazam, Perverzni Deda Mraz, J……. u tri čina, Ja seks hoću i danju i noću, I plavuše su ukapirale, Do jaja, Incest, Srpska trandža, Pizza servis, Ko to tamo j…, Snimaj me slobodno, Niška svinge–ringe–raja.
Linda Lavlejs je prva žena koja je postala zvezda porno žanra zahvaljujući ulozi u filmu Duboko grlo (Deep Throat) iz 1972. godine. Ujedno je ovo ostvarenje prvi dugometražni film koji se prikazivao u bioskopima. Posle kratke porno-karijere, simbol seks slobode Linda Lavlejs napustila je pornografiju i postala feministkinja. Tvrdila je da nikada nije uživala u snimanjima, jer je porno-filmove doživljavala kao iskorišćavanje žena i govorila da se u Dubokom grlu može videti njeno „silovanje“. Njenim stopama su kasnije krenule druge porno-zvezde poput Samante Foks i Ejndžel Keli.
Film The World Biggest Gangbang (Najveća svetska redaljka), diplomski rad glumice Anabel Čong ostvario je najveći uspeh u porno-industriji. Ovo ostvarenje je prodato u čak 45.000 primeraka, što do sada nije ostvario nijedan porno-film. Anabel je snimila 251 scenu seksa sa 70 muškaraca za deset sati, čime je želela da pokaže da su žena i muškarac jednaki po pitanju seksualnih apetita. Jedan od motiva za rad na tom projektu bio je i događaj iz njenih studentskih dana kada su je četiri mladića silovala. Ovaj feministički rad je ujedno i njen politički stav zbog čega Anabel nije želela da uzme ništa od zarade.
Današnja najuspešnija porno-glumica je Amerikanka Džena Džejmson, čiji bilbord od 2004. godine ukrašava Tajm Skver. Iste godine njena autobiografija pod nazivom „Kako da vodite ljubav kao porno-zvezda“, bila je bestseler „Njujork tajmsa“. Džena je uspela da stvori i sopstvenu produkcijsku kuću porno-filmova pod nazivom KlubDžena inkorporejted i postane kulturna ikona Amerike.
Najčuveniji muškarac u istoriji porno-filma bio je Džon Holms. U dvadesetogodišnjoj karijeri imao je seksualne odnose sa preko 14.000 žena ispred ili iza kamere. Na vrhuncu karijere bio je plaćen neverovanih 3000 dolara dnevno. Umro je od side 1988. godine. Sem njega, poznati porno-glumci su Ron Džeremi, Piter Nort i Roko Sifredi. Italijan Sifredi je glumio u preko 1300 porno-filmova, a postao je poznat po scenama nasilnog analnog seksa. Italijanski pastuv je karijeru dugu više od dvadeset godina završio 2005. i danas se bavi produkcijom porno-filmova.
Isticanje eksplicitnih scena seksa na naslovnim stranama u magazinima i novinama i njihovo javno prikazivanje nije dozvoljeno u Poljskoj, Španiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i Rumuniji u kojoj je obavezno da pornografski magazini budu umotani u plastične folije sa crvenim krugom kao oznakom. U Mađarskoj je, međutim, dozvoljeno otvoreno prikazivanje polnih organa na naslovnim stranama novina. Švedska je možda najliberalnija po pitanju pornografije jer u njoj ne postoje ograničenja po pitanju prodaje pornografije maloletnicima, a i filmovi sa scenama animal-seksa su dozvoljeni. Ipak, snimanje porno-filmova sa osobama mlađim od 18 godina je zabranjeno. Što se tiče Rusije, status pornografije je nedefinisan jer zakon ne određuje jasno šta se podrazumeva pod pornografijom niti kada je prodaja pornografije zabranjena. Ipak, jasno je da je snimanje i distribucija dečje pornografije zabranjena, ali posedovanje iste nije kažnjivo. Slično stanje je i u Bugarskoj gde je pornografija zabranjena ali ne postoji jasno zakonsko razgraničenje između pornografije i erotike.
U zemljama kao što su Iran, Saudijska Arabija, Pakistan, Indonezija, Liban, Malezija, Indija, Kina bilo kakav oblik pornografije je strogo zabranjeni. Takođe, u mnogima od država reguliše i internet pa je i pristup porno-sajtovima onemogućen. U Turskoj je zabranjeno javno prikazivanje porno-slika i filmova, ali se pornografija često prodaje na ulicama. Takođe, porno internet sajtovi nisu blokirani. U Vatikanu pornografija nije zabranjena – jer ne postoji.
Brazilski zakoni zabranjuju snimanje porno-filmova sa osobama mlađim od 18 godina. Takođe, sve scene seksa prikazane u filmovima ili magazinima moraju biti urađene uz korišćenje kondoma.
Sjedinjene Američke Države, kao jedan od centara svetske porno-industrije, zabranjuju dečiju pornografiju kaznom od 15-30 godina zatvora.
Saobraćajnu gužvu u Beogradu Petar J. „pobeđuje” električnim trotinetom. Obezbedi mu, kako kaže, jutro bez nervoze, ali naglašava da u gradu nedostaju biciklističke staze, kako bi vozači trotineta mogli bezbednije da se kreću
Svi podaci ukazuju na to da će 2024. godina biti najtoplija ikada zabeležena, kako u Srbiji, tako i u svetu. U Srbiji, ekstremno vreme nas je pratilo gotovo čitave godine, a posebno tokom leta
Slatko, zdravo i bez kalorija? Kažu da aluloza poseduje sve ove osobine – i da je pogodna za osobe sa dijabetesom. Šta zapravo znamo o alulozi?
Za razliku od drugih instrumenata, glas ne košta ništa, a ima ga skoro svako. Zato je ljudski glas u Nemačkoj proglašen za instrument godine
Tragični događaji i masovni protesti obeležili su 2024. u Srbiji. Uprkos tome, čitaoci su se često okretali temama iz svakodnevnog života. Ovo su najčitaniji tekstovi „Vremena“ u godini koja izmiče
Režim Aleksandra Vučića se hvali da ima para koliko hoćeš na računu – pa je ipak zadužio Srbiju za još milijardu evra pod užasnom kamatom. Zašto? Jer im se može
„Novinari“ koji su, nepotpisani, priredili ispovest porodice koja je izgubila dve devojčice pod nadstrešnicom dobro su znali šta rade i u šta uprežu ucveljene ljude
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
