Da li je Sokrat otkazao sebe

Da li ste odabrali žrtvenog jarca?

Prva stvar u krizi je upravo to učiniti.

U antičko doba, ubrzo pošto se dogodila neka velika pošast ili nevolja – rat, epidemija, smrt vladara – prva stvar je bila da se pronađe žrtveni jarac. Kad to uradite, natovarite na njegovu glavu strahove, stid, grešnost, sve što vam padne ruku… i pustite ga da odluta napolje, u divljinu. Onda ga ulovite, izvadite mu srce i spalite ga kao dar bogovima.

Jesmo li to već uradili?

Sokrat je optužen za poricanje postojanja bogova, za izmišljanje novih bogova i kvarenje atinske mladeži. U stvarnosti, Sokrat je bio duboko religiozan i bilo je prljavo optužiti ga za bogohuljenje. U osnovi ovih optužbi bio je strah da je Sokrat osoba koja izaziva nevolje, da je subverzivna ličnost koja preti državi izlažući njene tradicionalne vrednosti kritičkoj misli.

Mnogo je godina Sokrat izazivao Atinjane, a da zbog toga nije trpeo posledice jer se Atina uglavnom odlikovala slobodom govora i mišljenja. Ali, moćnim ljudima je u jednom času bilo dosta Sokrata. Neugledni sedamdesetogodišnjak koji je visio na javnim mestima, okružen učenicima koji su ga obožavali i koje je učio da život bez stalnog preispitivanja nije vredan življenja, da ne znamo ništa i da je neophodno neprestano učiti, ugrožavao je stabilnost zajednice. A grad je žudeo za sigurnošću.

U nesigurna vremena tokom Peloponeskog rata i neposredno nakon njega, Sokrat je sebi stvorio neprijatelje. Tome je doprineo brutalan puč oligarha 411. p. n. e. koji je propao posle godinu dana. Usledio je novi puč, kada se Atina 404. p. n. e. predala Sparti. Demokratija je obnovljena, ali je nacionalni ponos bio duboko povređen.

Atinska demokratija je 399. p. n. e. bila krhka. Ekonomija je bila pogođena: spartanske trupe su spalile imanja, a izbila je i epidemija kuge. Narod je bio besan, iscrpljen, željan da okrivi nekoga, a u mračnim vremenima skraćivanje za glavu proslavljenih sugrađana bila je omiljena atinska društvena zabava. Sokrat je bio slavna ličnost, najpoznatiji čovek u gradu, ali ne i od svih omiljen. Samo jednom je bio na javnoj funkciji kao predsednik parlamenta, i to tek jedan dan. Iskoristio je svoj glas kako bi pokušao da spreči pogubljenje šestorice vojskovođa u trenutku kada je grad urlao tražeći njihovu krv. Sokratov argument je glasio: suđenje nije zakonito.

Porota sastavljena od 501 člana bila je spremna da Sokratu potkreše krila pa ga je prilikom prvog glasanja osudila tesnom većinom. Zakon je Sokratu dozvoljavao da predloži alternativnu mogućnost – progonstvo ili veliku novčanu kaznu – što bi sud prihvatio. U tom slučaju, Sokrat bi otišao kući.

Ali on nije zatražio progonstvo niti kaznu u vidu novčane globe. Umesto toga, predložio je da bude primljen u Pritaneum na doživotno izdržavanje koje bi bilo isplaćivano iz javnog budžeta, što je bila počast namenjena nacionalnim junacima. Razbesnele sudije ponovo su glasale i – potvrdile smrtnu presudu.

Sokrat je potom odbio da pobegne iz zatvora govoreći da bi bekstvo uništilo njegovu reputaciju te da on mora da poštuje zakone demokratije, čak i kada su ih izopačili neprijatelji.

Da li je Sokrat “otkazao” (cancel) sebe? Da li je on na suđenju u Atini 399. p. n. e. svojim preterano komičnim govorom namerno razjario porotu kako bi osigurao da ga osude na smrt? Da li je on uništavanjem samog sebe isprobavao državu? Ili je to bio vrhunac temeljne istrage kojom je pokazao da duša nadživljuje smrt?

Velike priče svojim značajem daleko premašuju trenutak u kojem su nastale.