Knjiga Đorđa Randelja Patetična simfonija detinjstva može se čitati i kao humoristički roman, i kao bedeker kroz Kać kojeg više nema i kroz bitne topose jednog odrastanja, i kao panoramski prikaz nekadašnjeg detinjstva i nekadašnjeg deteta, kojem odrasli pripovedač (onako ispotiha, kao da neće) „vadi mast“, osvetljavajući komični nesklad između onoga kako to dete sagledava svet i onoga što on sad „kao veliki“ zna (ili misli da zna) o tom istom svetu i ljudima. Priče o vremenu, ljudima, čudima nepoznatog i velikog sveta nanizane su na onu nevidljivu nit koja vezuje nekadašnjeg Đoku popinog – majkinog princa i glavobolju, tragača za čudima, zaljubljenika kojeg voljena istuče nasred školskog dvorišta, letača na „slatkoj ptici mladosti“ – i odrasloga Đorđa, novinara, pisca zaljubljenika u knjige, koji, pripovedajući, traga za nekadašnjim sobom.
U tom nekadašnjem svetu, čija su leta bila beskrajna, a zime prave, kako Bog zapoveda, a ne kako nekakav „poderani ozon“ hoće, žive svi koji su bitni – roditelji, sestra, majkica, uja, rođaci, komšije i drugovi. Stranci koji, takođe, naseljavaju tu planetu detinjstva nisu ovi sadašnji, belosvetske od moći pijane starkelje, rušitelji mostova, klovnovi s bojenim kosama koji mogu jednim potezom uništiti svet, pobednici izbora i rijalitija, selebritiji (malo gadnijih reči od ove znam), koji iz našeg života polako isteruju stvarno važne i bliske ljude. To su, zajedno, Karl Maj, Zen Grej, Henrik Sjenkjevič i Stanislav Staša Tarkovski i Nela Raulson i, naročito, glumci, zapisani na plakatima po engleski, a pročitani „po naški“: Kirk Douglas, Grace Kelu i „najjači čovek našeg detinjstva“ Steve Reveres.
Randelj svom čitaocu, pogotovo onom (davno) odraslom, postavlja neodgonetljivo pitanje: je li to nekad i sad, uopšte, isti svet? Je li onaj mršavi majkin princ s pocepanim plaštom i polomljenim kartonskim mačem, koji se boji gusana i ćurana (mitskih čudovišta svakog normalnog bačkog detinjstva, i ja se do danas više plašim gusana nego zmije) isti ovaj odrasli Đorđe, novinar, putnik, otac? Pripada li istom univerzumu nekadašnji Kać, centar sveta, i London, u koji dolazi gorak, poharan, odrasli pripovedač? Kać je mitsko i mitizovano rodno mesto „šesnaesterac države i šesnaesterac celog našeg sveta […] jedina planeta“.
Portreti roditelja, ocrtani posredno, prevashodno kroz odnos prema dečaku, bitan su deo tog nekadašnjeg sveta. Otac, prota Jevrem, povezuje prostor kuće, crkve, učionice u kojoj predaje veronauku, on je dominantna figura u prvim odlascima u grad, pouzdani pratilac na „prejezovitom“ putovanju na platformi „londonera“, spratnog autobusa, prisutan je i kao ona nevidljiva ruka koja mladog studenta teologije, umesto na Zvezdinu utakmicu, vodi u zoološki vrt. Iza službene uozbiljenosti i zvanične zakopčanosti prote Randelja, koji ne pije i ne puši pred parohijanima, svakoga jednako pozdravlja i uvek vodi računa o dostojanstvu svešteničkog čina, prozire se kao iza prosenjene maske vedar, nasmejan, uravnotežen lik. Jedan od onih ljudi koji su u svom životu na svome mestu, zadovoljni onim šta je i koliko je Bog dao, vedri delatnik na vlastitoj životnoj njivi, pouzdani oslonac bližnjima. Duhovit i vedar, on s osmehom prihvata sinovljeve mangupluke i bez velike drame rešava, recimo, pitanje hoće li njegov mezimac, iako je sve što mu treba u životu već naučio, ponovo najesen krenuti u školu: „Nemam pravo glasa“, kaže tata i pritom se samo smejulji. Tiho, da me i ne obruka, jer je svakako svestan da me je već, ako ne razočarao, a ono bar pecnuo ili jako najedio. Nasekir’o.“ Upravo on svog radoznalog sina kroz šalu upućuje na traganje za nizom važnih odgovora: Piše li baba Stana Novinarka (a novinar je u našem detinjstvu mogao biti samo onaj ko novine prodaje, kao što je filmadžija bio onaj ko pušta filmove) sve tekstove u novinama, i kako stigne na sva „mesta događanja“? Kako antipodi ne padnu sa matere Zemlje kad, nasuprot nama, vise naglavačke? To jest, ako je Zemlja stvarno okrugla, a ne, kako se lepo vidi, ravna k’o tepsija.
Ipak, dominantna figura tog nekadašnjeg kaćkog detinjstva nije otac već majka Đurđinka. Štaviše, jedino ona je nepromenjena, s istim neopozivim autoritetom, prešla preko vremenskog jaza: „eno je moja mati, na Limanu, živa i zdrava i sa memorijom zlopamtila“, „ima tu majku Đurđinku koja ga svaki dan na Limanu dočeka i preslišava i kontroliše ko malog“. Majka Đurđinka ne pripada ovim modernim majkama koje se majčinstvu podučavaju iz knjiga, novina, na fejsbuk forumima i internet čet-rumovima. Ona je stroga, uvek zabrinuta zbog svog nestašnog jedinca, koji je nagoni da pije kombinovane praškove, neopozivi je zagovornik škole i reda, legendarna kuvarica i sveprisutna i sveprožimajuća zaštitnička toplina. Ulaze u Selo moje malo i mnogi drugi: duhoviti uja Milenko sa svojim „buvama“; braša Dragomir, koji nikad ne može pokvariti ručak koliko god kolača pojeo.
Tu su i neki Novosađani koje većina zna i uvažava: Duško Đurđev, odnosno Pop D. Đurđev pesnik, sestra Milica, profesorka na Departmanu muzičke umetnosti Akademije umetnosti u Novom Sadu i primadona Opere Srpskog narodnog pozorišta, lekari, putnici, pisci, a, istovremeno, van vremena i nenačeti njegovim proticanjem, svi se oni, zajedno s onim nekadašnjim princem još uvek igraju u sokacima nekadašnjeg Kaća, u koji se ne dolazi zapetljanim asfaltnim putem na kome za bicikl i čeze nema mesta. Do nekadašnjeg Kaća u kome vreme ne postoji, kao ni praznine na klimavim klupama ispred kuća, vodi drugačiji put: „onaj sa drvoredima topola i dudova i belom kukuruznom svilom nad krošnjama i njivama, kao iz Diližanse snova Soje Jovanović“. Tamo će se, kao u Milnovoj Kući na Puovom uglu, dečak koji priča ovu knjigu zauvek igrati.
