Nedavno objavljeni roman Vlasnik svega našeg (izdavač Arhipelag) prva je knjiga Nine Savčić. Postigao je trenutni uspeh kod kritike, kao i uspeh među publikom, a našao se u širem izboru za Ninovu nagradu za roman godine. To je priča o usamljenosti i teskobi, sofisticiranog jezika i jasne ideje, čija glavna junakinja radi kao privremena zamena u biblioteci koja na policama ima makete knjiga. Njen posao je da dođe na vreme i da sedi u biblioteci zaključana do kraja radnog vremena.
Nina Savčić je, po formalnom obrazovanju i po oblastima kojima se profesionalno bavi, prozni pisac, novinar, lektor, dramski pisac, savetnik za odnose sa javnošću, enterijerista, dizajner nameštaja, grafički dizajner, scenograf, akvarelista, diplomirala je na dva fakulteta, magistrirala na jednom a priprema doktorat na trećem, govori tri strana jezika…
„VREME„: Da li je prekvalifikovanost prednost ili otežavajuća okolnost?
NINA SAVČIĆ: Nipošto Srbija nije mesto za one koji žele više i bolje. Naprotiv. Odbijali su me zato što sam prekvalifikovana. Godinu dana nakon što sam završila roman shvatila sam zašto sam ga napisala. Sebi sam odgovorila na pitanje koje me je pratilo dugo: da li sam u stanju da odem iz Srbije, jer sam sigurna da je to jedini put za ljude koji žele da napreduju. Moja junakinja mi je otkrila da, iako bih u ovom trenutku iz Srbije pobegla glavom bez obzira, to ipak ne mogu da učinim. Kao što je ona ostala u biblioteci, odlučujem da ostanem. Međutim, kao što će ona biblioteku sa apotekarski složenim lažnim knjigama kroz 10 nenapisanih strana možda napustiti, za godinu ili manje možda ću biti spremna da zaključam vrata stana i odem iz Beograda.
U romanu govoriš o ideji i fenomenu usamljenosti, a ne o tom osećanju. Da li misliš da se umesto odlučivanja na osnovu emocija i iracionalnosti treba okrenuti formulisanju jasnih ideja u kom pravcu želimo da idemo?
Mi bismo ozdravili u tom slučaju. To je naš antibiotik. Ako bismo izašli iz kolektivnog bunila u koje smo utonuli, ako bismo se usmerili ka realnosti i u skladu sa realnošću i razumom delovali… i tako uporno i svakodnevno mnogo godina… jednog dana bi nam bilo bolje.
Slično je i sa pitanjem slobode – možemo se kretati gotovo svuda kuda poželimo, možemo relativno lako menjati poslove, mesta stanovanja, a ipak je osećaj skučenosti i odsustva kontrole nad sopstvenim životom gotovo opšti.
Sloboda nije samo mogućnost pokretanja udova i izbora hotela na Tari. Mi smo neslobodni zato što živimo u mentalnoj i psihološkoj betonskoj kutiji iz koje ne vidimo svet. Moramo da nađemo zadovoljavajuće mesto u sistemu da bismo se osećali dobro. Ovde to nije lako, gotovo je nemoguće. Osećamo se skučeno zato što je sve neizvesno. To je teško prevazići. Nismo u mogućnosti da uspostavimo kontrolu. Zato su osećanja poniženosti, gneva, promašenosti jaka. Junakinja mog romana nekad pokazuje i hrabrost, kao da se probudi i uzme stvar u svoje ruke, pokrene se. Kod nje se vidi kapacitet za borbu iako je uglavnom melanholija guta. Tako je i sa nama. Zaiskri potreba da ustanemo i pođemo u boj, ali onda ponovo upadnemo u isto živo blato koje je postalo naše prirodno okruženje. U njoj nekad pobedi znatiželja i odvede je u avanturu. To je zdravo, znači da nije sasvim utonula u pakao melanholije.
Tvoja junakinja dolazi na novi posao i ne uspeva da sazna šta bi tu trebalo da radi, ko su ljudi koji rade sa njom – informacije su joj uskraćene. Da li danas i pored pet televizija sa nacionalnom frekvencijom nemamo prave informacije kao devedesetih kada smo se informisali porukama i telefoniranjem?
Nama jesu uskraćene informacije i mnogo šta je oko nas, kao u biblioteci iz romana, lažno. Mi živimo u džungli od informacija. Možemo da imamo još 105 kanala i nacionalnih televizija i nećemo znati više nego što sada znamo. Treba da otvorimo četvore oči i podnosimo pritisak koji stvara obaveza da stalno moramo da budemo budni, da vodimo računa o tome koliko je autentično ono što nam ljudi pričaju i da se u skladu sa tim ponašamo. A za sve to vreme, mimo nas prolazi život. Zagađen, naravno, svim izjavama, vestima, rečenicama koje se izvikuju u masu. Zvučaću kao zagovornik teorije zavere, ali čini mi se da u tom ludilu ima nekog sistema, kako kaže Hamlet, naum da nam se baca prašina u oči. Ne gledam televiziju i ne mogu da čitam novine, dovoljno mi je što na najautentičniji način saznajem gde živim i kako mi se piše. Izađem na ulicu, uđem u prodavnicu i kristalno mi je jasno da je teror primitivizma i gluposti pobedio. Medijska arena je zaista arena u kojoj se svi drže za revere i iživljavaju svoje frustracije. Pitanje da li bi trebalo da imamo slobodne medije postalo mi je otrcano i dosadno. Sve bi trebalo da bude drugačije. Mediji, obrazovanje, zdravstvo, sve. Šta ćemo sa slobodnim medijima ako ne umemo da napravimo bolje društvo, zdravije?
Zar nisu baš slobodni mediji neophodan preduslov za takvo zdravije društvo?
Apsolutno učestvuju, ali, iz moje perspektive to nikako nije jedina platforma na kojoj treba raditi ako želite zdravo društvo. Tu je i obrazovanje, na primer. Da, trebaju nam slobodni mediji. Međutim, treba nam i zdrava porodica, razuman pogled na svet. Treba nam struktura.
Radila si i radiš u više novina i časopisa, kako procenjuješ kvalitet komunikacije i jezika u medijima?
Mislim da postoji samo mali broj tema za nas zaista važnih – opšti kriminal, ozbiljan sebičluk, siromaštvo, uskraćivanja i sadistički odnos moćnih prema čoveku. O tome se premalo piše. S druge strane, previše se po medijima vuku iste teme koje samo zatvaraju vidik. I nema veze ko je pozicija, a ko opozicija. Jednostavno, kao da smo potonuli u bunar bez dna, svako se dere dok izgovara svoj tekst i preglumljuje. Mnogo je žuči, a rane su otvorene i nezalečene. Iz tih osećanja teško se zaista vodi računa o komunikaciji i o jeziku.
Koji je tvoj savet?
Možda sam konzervativna, ali mislim da je neophodna ozbiljna edukacija. Ako želimo da pišemo, nije dovoljno da smislimo zaplet i uzmemo laptop u krilo. Imala sam intervju sa Renatom Balestrom, kostimografom i kreatorom. Pitala sam ga šta misli o uličnom odevanju u Beogradu. Odgovorio je: „Ne gledam, trudim se da se zaštitim“. Postoje knjige koje sam dobijala na poklon od vrlo dragih ljudi i od kojih bih uspela da pročitam samo deset strana. Sa nervozom sam ih ostavljala, po cenu da pokvarim odnos. Činilo mi se da mi svaka nova strana pomalo kvari stil. Želela sam da se zaštitim, kako kaže Balestra. Dakle, samo izvrsni pisci.
S obzirom da ti je ovo prvi roman, kako sada kao autor, a ne više samo čitalac, gledaš na situaciju u izdavaštvu?
Da li velike ribe jedu male? I da li za nas male ribe ima planktona? Ne znam. Od romana pa ni od izdavača nisam očekivala čudo. Kod nas od pisanja, bar od pisanja romana koji nisu pesma o ljubavi, srpskoj istoriji ili kombinaciji ove dve teme, ne može da se živi. Dok još nisam odnela rukopis u Arhipelag, raspitivala sam se kod poznanika kako ceo proces nuđenja materijala izgleda. Pitali bi me o čemu se radi i ja bih odgovorila: skoro ni o čemu, nema seksa, nema ubistava, niko nikog nije prevario, nema pretučenih žena ni ostavljene dece. Par puta sam dobila odgovor da mi to niko neće objaviti. Dakle, kao i u svemu. Teraju nas da mislimo na jedan način i da pišemo o uskom krugu tema i tako nas vaspitavaju, dresiraju. Ako hoću da budem pisac, moram da navezem 300 strana o tome kako srpski kraljevi kopaju oči jedni drugima ili kako je profesor obljubio učenicu. Ima mesta za razne ribe u tom akvarijumu. Da li ćete preživeti ili će vas pojesti pirane, to nije pitanje vezano samo za izdavaštvo već za sve.
