Da ga usmrti zmija

autror: Paja Jovanović

Samovila, samodiva, somođiva su nazivi za vilu, demona u poluljudskom obliku, koji se danas mogu čuti u istočnoj Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji. Samovila predstavlja skup različitih verovanja i interpretacija životnog ciklusa, ona je čest motiv u epskim pesmama, bajalicama, pričama i legendama, ima posebne moći – od proročkih (suđenica) do demona smrti.

Prvi put sam se sreo sa samovilom tokom studentskih dana istražujući na prostoru Mlave. Ona je predstavljena kao nešto što je najružnije na svetu i poslednje što čovek može videti u samrtnom ropcu. „Samodiva je smrt, ona dolazi kod samrtnika da mu uzme dušu. Kod samrtnika, Aranđel sa noževima stoji kod nogu, a Samodiva kod glave, i kad on prevrne oči i ugleda je, prestravi se i umre,“ piše, između ostalog, o samodivi u onlajn Vlaškom rečniku „Vobar“ našeg etnologa Pauna Es Durlića.

Tokom terenskih istraživanja koja sam obavio prošle godine na teritoriji Ponišavlja, u staroplaninskim selima, zabeležio sam interesantnu priču o samovili koju ću preneti u celosti. Priču mi je prenela baka Svetlana iz sela Rsovci, koje se nalazi na Staroj planini, a koju je čula još kada je bila dete.

„Nekada davno živela je jedna porodica koja dugo godina nije mogla da ima poroda. Kako se koje dete rodi, ono istog časa umre. Nakon dugo godina žena začne i donese na svet živo i zdravo dete. Skupiše se samovile da odrede sudbinu deteta; jedna od njih reče da dete treba odmah umreti, druga reče da dete treba umreti sa šest godina, a treća, koja je bila jako zla, reče: ‘Dete neka živi, ali kada krene u svatove, da ga usmrti zmija.’ Sve je to čula jedna stara žena koja je slušala razgovor samovila. Otrčala je kod majke deteta i rekla joj je šta je čula od samovila i kako su se dogovarale i na koji način da usmrte dete. Zamolila je majku deteta kada ono stasa za ženidbu, da je pozovu da i ona sa njima krene u svatove.

Godine su prolazile, dete je raslo sve dok nije momak stasao za ženidbu. Nađe on sebi devojku, lepu, iz bogate porodice i krene u svatove preko sedam planina i gora. Porodica je zaboravila kako im je starica rekala da pozovu i nju kada budu krenuli, ali starica nije zaboravila, tako da se prikrala svatovima i krenula sa njima i tako skupa krenuše da isprose devojku. Kada su bili kod pete gore, a već se smrklo, uoče oni dobro mesto gde bi mogli da prenoće i odmore se kako bi ujutru nastavili svoj put. Založiše vatru i krenuše svi na počinak, ali starica je ostala budna. U jednom trenutku dođoše samovile i pustiše jednu zmiju koja se zavukla mladoženji u čizmu. Vide to starica, koja je sve do jutra motrila da vidi šta će se desiti. Kada se ujutru svatovi probudiše i kada ustade mladoženja, krenu ka čizmi, ali starica se pojavi iz nekog žbuna, strgne mladoženji čizmu iz ruku i istrese zmiju u vatru. Zmija upade u vatru i ču se jak pucanj. U tom trenutku reče starica: ‘Zar se ne sećate šta sam vam govorila da treba da me pozovete u svatove.’ Svatovi nastaviše, isprosiše mladu i vratiše se istim putem iza sedam gora sve dok ne stigoše do mladoženjine kuće.

Godine su prolazile, mladoženja je živeo srećno sa svojom porodicom. Jednog dana reši on da obiđe tasta i taštu i uputi se sa svojom ženom istim putem. Krenuše oni preko sedam gora, ali kada naiđoše do pete gore, rešiše da se na istom mestu odmore. Ujutru, kada su se probudili i spremili da nastave put, okrenu se ka svojoj ženi i reče: ‘Sećam se kada sam dolazio po tebe u svatove, umalo nisam stradao na istom ovom mestu, zmija mi je ušla u čizmu, ali se iznenada pojavila jedna starica i zmiju je istresla u vatru.’ U tom momentu nogom krene ka mestu gde je starica bacila zmiju, razgrne je i ubode se na zmijsku kost iste one zmije koju je starica bacila u vatru, na mestu je pao mrtav.’

U ovoj priči samovile su suđenice, a njihov odnos prema ljudima je neprijateljski. Ovde, a i po drugim izvorima, vile su sujetna bića – prisetimo se epske pesme u kojoj je vila ustrelila Miloša na Miroč planini. U narodnoj pesmi Dete Kraljević Marko i samodiva, koja je zabeležena u severnoj Bugarskoj, njihov odnos prema ljudima je prijateljski i dobronameran. Ta pesma otkriva i da se tajna Markove snage krije u mleku samodive koja ga je podojila najpre iz leve, a potom iz desne dojke. Slobodan Zečević u radu Mitska bića srpskih predanja kaže da su „one naročito sklone prema deci koja bi im se svidela, prema onome ko bi im učinio kakvu uslugu (raspreo kosu koja je zapela u žbunje, na primer) ili prema svojim ljubavnicima. Uz pomoć vila oni su redovno pobeđivali svoje protivnike, a nisu mogli da poginu ni od zrna ni od sečiva.“

Samovila, samodiva ili somođiva povezuje balkanske narode kroz predanja, mitove i legende koji su na ovom prostoru i danas živo prisutni. Ona nas povezuje u bogatu lepezu narodnih običaja i verovanja koja su svojstvena kolektivnoj tradiciji i bogatoj nematerijalnoj kulturnoj baštini Balkana.