Za „Vreme“ iz Bona
Prvi put u istoriji fudbala su penali odlučivali šampiona Evrope. Ulrih Uli Henes je šutirao četvrti za Nemačku i poslao loptu u noćno nebo nad Beogradom. Za Čehoslovačku je onda šutirao Antonjin Panjenka – hladan kao špricer, loptu je samo potkopao, doneo reprezentaciji titulu i pri tome patentirao šut koji se i danas zove po njemu. Ta beogradska noć 1976. do pre nekoliko dana bila je najveća noćna mora Ulija Henesa.
Drugi životni horor legendarnog fudbalera i menadžera odigrao se u sudnici 174 Zemaljskog suda u Minhenu. Tamo mu je prošlog četvrtka zarezana kazna od tri i po godine zatvora zbog utaje više od 28 miliona evra (28.462.231 evro i 20 centi). Pre procesa tužilaštvo i mediji baratali su višestruko manjom sumom od 3,5 miliona – toliko je Henes sam isprva prijavio u nadi da će izbeći zatvor (videti okvir). Ubrzo se ispostavilo da su poreski gresi na tajnim švajcarskim računima bili neoprostivi. Sud se nije preterano zanimao za patetično verbalno pokajanje u kojem je Henes podsetio da je poslednjih godina platio 50 miliona evra poreza i da je pet miliona dao u dobrotvorne svrhe. Kada je optuženi rekao da je poresku prevaru prijavio sam, bez ikakvih pritisaka, ni njegov advokat nije mogao da izdrži: „Ne pričajte nam bajke!“, upozorio je svog klijenta pred prepunom sudnicom. Henes se onda ispravio, pa dobro, možda se i nije prijavio iz savesti, nego tek kada je magazin „Štern“ namirisao priču… Novinar ovog nedeljnika se raspitivao u švajcarskoj banci Fontobel, odakle su odmah upozorili Henesa. Njegovi savetnici su bukvalno preko noći skupili papire i prijavili stvar poreskim organima u januaru prošle godine, istog dana kada je „Štern“ objavio priču. U toj priči se njegovo ime nigde nije pominjalo, jedino se govorilo o mogućim mutnim poslovima jednog vrhunskog menadžera iz Bundeslige.
Iako je u tom trenutku još neizvesno da li je Henes počinio krivično delo, tužilaštvo rutinski pokreće istragu. Henes će kasnije nedeljniku „Cajt“ ispričati da je „pakao“ za njega počeo jednog martovskog jutra prošle godine kada je u bademantilu otvorio vrata i pred njima zatekao policiju i tužioce. Iz pritvora je pušten uz kauciju od pet miliona evra. Tako se stiglo do sudnice u Minhenu, sudnice u kojoj Henes ponovo nije pričao celu istinu, komentariše ugledni „Zidojče cajtung“: „Nije više bilo dovoljno reći žao mi je. Morao je da dela i da, kako kažu pravnici, pokaže aktivno kajanje. Morao je da se povuče sa pozicije predsednika Bajerna i šefa nadzornog odbora FC Bajern AG i da se potpuno povuče iz javnosti. Nije uradio ništa od toga. Verovao je da će ga iz gliba izvući pokajničke reči, popularnost, šarm i harizma uspešnosti. Nije se ponašao kao krivac, nego kao žrtva, kao da, eto, državni tužioci, poreski organi i javnost previše izvoljevaju kada od njega traže objašnjenje. Kada traže da razjasni koliko je miliona evra, franaka ili dolara sakrio u Švajcarskoj i odakle mu devetocifrene sume kojima je žonglirao po berzi.“
KOCKA: Krenulo je, doduše, od osmocifrene sume. Još 2001. Henes zajmi 20 miliona maraka od svog velikodušnog prijatelja, pokojnog Roberta Luj-Drajfusa, u to vreme prvog čoveka Adidasa. To sve navodno nije imalo veze sa masnim sponzorskim ugovorom koji su iste godine potpisali Adidas i Bajern. Sedam godina Henes luduje na berzi, u preko 50.000 transakcija špekuliše uglavnom na deviznom tržištu. Pokušava da pogodi razvoj kursa, jen protiv dolara, franak protiv evra… zarađuje desetine miliona godišnje da bi ih potom sve izgubio. „Stvarno sam kockao, ponekad dan i noć“, kaže Henes. „To je bio kik, čisti adrenalin. Za mene je to bio virtuelni novac, kao da igrate Monopol.“ Samo što u ovoj berzanskoj igrici valja državi platiti i porez na kapitalnu dobit. Drugi menadžeri pod stresom šmrču kokain ili se opijaju, piše „Ahener cajtung“. Henes, večiti pobednik, preferirao je igru nerava na berzi. „Trajni uspeh u poslu, lakonski odnos prema milionima i pozicija nepobedivog, pa samim tim i nedodirljivog, promenili su Henesovo poimanje prava. On je sam definisao šta je pravda“, piše ovaj list.
U javnosti je Henes nastupao kao moralni čistunac. U televizijskim emisijama lupa packe političarima, kritikuje što su medicinske sestre loše plaćene, prezire gramzive bankare… To sebi može da dozvoli nekadašnji evropski i svetski prvak, čovek koji je kao menadžer i predsednik doneo Bajernu preko 30 titula, a u svojoj fabrici u Nirnbergu pravio preko milion kobasica dnevno. U Minhenu ima neograničenu podršku, čak i sada. Prošle godine je legendarni Franc Bekenbauer, Henesov saigrač iz one beogradske noći, izjavio: „Nije Henes prevarant, to mu se neka greška potkrala.“ Tek je dan posle presude Uli Henes saopštio da se povlači sa funkcija u Bajernu. Novi predsednik biće izabran na vanrednoj skupštini kluba 2. maja, a sva je prilika da će to biti Karl Hopfner, sadašnji potpredsednik koji važi za finansijskog arhitektu modernog Bajerna. Njegovo ime malo je poznato čak i u Bavarskoj, možda zato što nikada nije bio dribler i golgeter nego je učio ekonomske škole; 1983. se javio na oglas, i dobio posao finansijskog direktora u klubu. Biće to sasvim drugačiji predsednik od Henesa, prognoziraju mediji.
ZATVOR: U istom pismu, u kojem je objavio odlazak iz kluba, Henes je napisao da ne želi reviziju procesa pred Vrhovnim sudom. Prihvata tri i po godine. „Ako odmah ode u zatvor, još će izaći da gleda prvu Bajernovu utakmicu u sezoni 2017/18“, jedan je od 25.000 tvitova koji su se pojavili o Henesu samo u prvom satu nakon presude. Sada se čeka pisano obrazloženje suda, što može da potraje nedeljama. Onda će konačno Uli Henes iz komoditeta svoje vile na Tegernskom jezeru južno od Minhena morati da se preseli u osam kvadratnih metara – tolike su ćelije zatvora u Langsbergu. Nosiće plave pantalone i zelenu košulju za rad u vešeraju, kuhinji ili za mašinbravarskim strugom, dobijaće evro i kusur po satu. Žena i deca će moći da ga posete jedan sat u mesecu. Prenose Bajernovih utakmica neko vreme neće gledati, jer zatvor nema u ponudi pay TV, pa samim tim ni Skaj sport koji prenosi Bundesligu i Ligu šampiona. Pravnici tipuju da će Henes biti pušten na uslovnu slobodu posle polovine odslužene kazne. Ako se dobro vlada, već posle nekoliko meseci bi mogao da postane slobodnjak, da ide kuda hoće, a da u zatvoru samo spava. Biće Ulrih H. drugi najpoznatiji stanar zatvora Langsberg u istoriji – tamo je, naime, ležao i Adolf H. i marljivo pisao Mein Kampf. Javnost je ubeđena da će Henes pisati autobiografiju. Biće to bestseler.
Utaja poreza je u Nemačkoj jedino krivično delo koje država može da oprosti. Neophodno je da poreski grešnik sam prijavi šta je sakrio – i to do poslednje pare, ali samo u slučaju da pre toga tužilaštvo ili poreski lovci nisu već pokrenuli istragu. Ukoliko ovakva samoprijava uspe, poreski grešnik mora da plati zaostali porez uz mesečnu kamatu od 0,5 odsto, dok pred zakonom ostaje potpuno čist. Međutim, jedna presuda Vrhovnog suda postavila je određene granice: kada utajene sume prelaze milion evra, moraju da postoje „posebne olakšavajuće okolnosti“ kako bi se optužnica ukinula. Čim je reč o milionima, to je već teren teške poreske utaje za koju je zaprećena kazna od šest meseci do deset godina robije, s tim što kazne duže od dve godine ne mogu da se pretvore u uslovne. Zato je i sudija u Henesovom procesu počeo obrazlaganje presude rečima: „Oslobađajuća presuda nijednog trenutka nije došla u obzir.“
Samo prošle godine je u Nemačkoj 26.000 poreskih prevaranata samo otišlo do poreskih vlasti da prijave utaju. Taj broj iz godine u godinu raste zbog sve većeg straha od razotkrivanja. Naime, sve više nemačkih pokrajina kupuje diskove sa podacima Nemaca koji kriju novac u nekoj švajcarskoj ili lihtenštajnskoj banci. Takve podatke kradu anonimni informanti koji iz budžeta neke nemačke pokrajine mogu očekivati i više miliona evra za svoju pomoć. Utajivači poreza koji su se prošle godine prijavili imali su u proseku da vrate po 58.000 evra – tako je samo pokrajina Baden-Virtemberg prihodovala skoro 600 miliona.
