"U kockarnicama se svi smeše, ljubazni su, ugošćavaju vas sa velikim poštovanjem, a ja, kako sam bio mlad i pošto mi je to prijalo, smatrao sam ih velikim prijateljima, iako su plaćeni za taj osmeh", kaže za Vreme Boris, kockar na terapiji. "I najveći limit bio mi je mali. Ulazio sam u sve veće gubitke, počeo da pozajmljujem novac. Gubio sam poverenje prijatelja, počeli su da me izbegavaju"
ADRENALINSKI PUT U ZELENAŠKE DUGOVE: Kazino
Dvadesetsedmogodišnji student Fakulteta narodne odbrane Milan Hinić iz Zaječara otišao je na gradilište kraj gradskog stadiona, i kako se pretpostavlja, polio se benzinom i zapalio pošto je izgubio 36.000 dinara na kladionici. Na telu su pronađeni tragovi ugriza pasa, a kraj njega flaše u kojima je bio benzin. Njegovi prijatelji kažu da je ranije tog dana uplatio tri tiketa od novca koji je pozajmio za lečenje majke. Nije bio zaposlen, voleo je da igra fudbal, a komšije ga opisuju kao poštenog i povučenog mladića.
Upućeni u problem patološkog kockanja, tvrde da su krađe, napadi, ubistva i samoubistva zbog kocke veoma česta, ali da javnost najčešće nije upoznata s tim delom priče.
PLAĆENIOSMEH: U najvećoj opasnosti od patološkog kockanja su tinejdžeri. Kako navode naša četiri sagovornika – momka uzrasta od 22 do 30 godina, koji su nedavno prestali sa ovom navikom – svi su u to ušli na veoma sličan način: „Počeo sam da se kockam pre sedam godina. Uglavnom sam igrao elektronski rulet. Nije džabe što je zbir brojeva na ruletu 666, uverio sam se u to“, kaže Boris (24). „Mislio sam da sam srećniji od ostalih, i zaista sam imao početničku sreću koja je kontraproduktivna. Možda do svega ovoga ne bi ni došlo da nje nije bilo. Prvo sam igrao na poker aparatima u mini kazinima. Tada mi je primarno bilo da dobijem novac, a kako mi je to išlo od ruke, vremenom sam povećavao uloge i odlazio u ozbiljnije kockarnice. Novac sam trošio na izlaske na splavove, imao sam ušteđevinu, malo smo se iživljavali, pio sam više, dobro se oblačio jer u vreme kad je plata bila 50 evra ja sam kupovao majice od 100 evra. Osetio sam lep život i nisam znao kako to da pratim osim kockanjem. Uživao sam i u novcu i u igri. Mislio sam da ću na taj način sebi obezbediti luksuz. Uživao sam i u kazinima jer je to lep, virtuelni svet. U kockarnicama se svi smeše, ljubazni su, ugošćavaju vas sa velikim poštovanjem, a ja, kako sam bio mlad i pošto mi je to prijalo, smatrao sam ih velikim prijateljima, iako su plaćeni za taj osmeh“, kaže Boris, kockar na terapiji za odvikavanje. Onda, nastavlja Boris, slede uobičajeni problemi: „I najveći limit bio mi je mali. Ulazio sam u sve veće gubitke, počeo da pozajmljujem novac. Gubio sam poverenje prijatelja, počeli su da me izbegavaju. Nisam na to tako gledao, mislio sam da ću moći da im vratim pare, da ću da dobijem na kocki, da mogu da pobedim i mašine, i rulet i sve.“
On, kao i Goran, Nemanja i Vlada, idu na terapiju u novosadski Centar za promociju kreativnosti Inspiracija, koji je pre dve i po godine pokrenuo Dejan Stanković, takođe bivši kockar. Kroz Centar je do sada prošlo tridesetak mladih ljudi, od kojih su se dvojica vratili kockanju. Svi oni imaju mnogo toga zajedničkog: počeli su u srednjoj školi, neki čak i ranije kao Nemanja koji je igrao poker sa devet godina, većina je iz nešto imućnijih porodica, uglavnom su zanemarivali druge obaveze radi kockanja, gotovo svi su se zaduživali i svi su imali strašne porodične probleme, neki su krali iz kuće, bavili se kriminalom kako bi došli do novca. Kako Stanković objašnjava, oko 90 odsto osoba koje su dolazile u Inspiraciju ima velike zdravstvene probleme uzrokovane stresom: jedan od njih je „zaradio“ oštećenje vida od 70 procenata, drugi je dobio napade epilepsije, a većina ima probleme sa povišenim pritiskom i tahikardijom. „Ujutro, dok ne nabavim novac, tresao sam se, bio nervozan, krizirao sam, i čim uplatim tikete, već sam veseo“, kaže Vlada (30), objašnjavajući da mu je najteži u „kockarskoj karijeri“ bio trenutak u kojem nije gubio, već dobio novac: „Čekao sam utakmicu od 350 evra. Ujutro je trebalo da vratim sve pare koje dobijem, i samo sam čekao da se završi utakmica. Nisu bile u pitanju pare, to je napetost, adrenalin.“ Vlada se oženio sa 26 godina i danas ima troje dece, najstarije ima tri i po godine. Kaže da je nakon ženidbe prestao da izlazi i kocka se noću, ali je zato preko dana popunjavao po više tiketa u kladionici. „Noću nisam spavao, čekao sam prenos utakmica i rezultate. Krio sam od supruge, prijavljivao sam samo tikete od 50 dinara, a u drugom džepu imao sam one od 1000, 2000 dinara ili više. Imam svoj kamion, vozim, lepo zarađujem, ženi prijavljujem deset puta manje. Provalila je da lažem, iako sam se kleo da ne igram. Bio sam svestan da to ne valja, ali vuklo me je, to je vrsta droge.“ On se kockao od 15. godine. „Rođen sam u Zemunu, počeo sam sa poker aparatima i igrao sam karte u kraju. Živim među Romima, a oni su poznati kockari, igraju barbot, karte, tombole. Kao klinac bavio sam se nekim polukriminalom, roditelji su mi bili imućniji, uvek sam se snalazio za pare i nije mi bilo bitno da li ću nekog prevariti i slagati.“
BOJANOVCA: Goran (22) kaže da je poslednji gubitak na kockanju bio pazar od 500 evra koji je uzeo iz prodavnice svojih roditelja. „Potrošio ih za jedno veče i to je bila prekretnica, nisam više mogao da živim takav život i da se budim opterećen razmišljanjima kako ću dalje. Te večeri besciljno sam lutao gradom satima, nisam smeo da se vratim kući.“ I drugi se vrlo dobro sećaju svog poslednjeg kockanja. Boris kaže da je noć pre nego što je otišao u Inspiraciju izgubio 4000 evra. „Bio je petak veče. Namera mi je bila da uzmem 200 ili 300 evra, da imama narednih par dana da se malo opustim, da izađem galantno sa drugovima i da ne razmišljam o parama. Ali to je bio izgovor da bih opet igrao. Krenulo je kao i obično: izgubio sam početnih 100 ili 200 evra koje sam imao, pozvao sam drugara da dođe i da mi pozajmi. Slagao sam da ću uzeti samo 1000 evra, ali sam na kraju potrošio sve što mi je rekao da ima. Iz tog virtuelnog sveta sam izašao tek kad sam napustio kazino. Unutra sam se osećao kao da sam začaran, novac nije imao nikakvu vrednost. Nisam pravio razliku između 10.000, 30.000 ili 50.000 dinara, sve mi je bilo isto, nisam imao mere. Kad sam izašao napolje shvatio sam šta sam uradio. Odjurio sam kući oko šest sati ujutro i probudio roditelje da im kažem koliko sam izgubio. Bili su u šoku. Slično se već nekoliko puta dešavalo, ali ovo je bila kap koja je prelila čašu. Rekli su mi da malo odspavam, a da posle idemo kod Dejana koga su pre toga videli na TV-u. I ja sam čuo za njega, ali sam bio skeptičan jer sam i ranije išao kod raznih psihijatara i psihologa. Pričali su mi priče koje znam i koje sam čuo hiljadu puta: kako sam ja mlad dečko, kako je budućnost preda mnom, kako je bolje da jurim devojke nego da se kockam… Sve mi je to bilo pomalo smešno.“
Svaki kockar gubi osećaj za vrednost novca. Boris kaže da nije bio svestan da se ponaša „bahato“ mada je trošio po 2000 ili 3000 evra za noć. Goran (22) priča kako je pre dve godine dobio 1000 evra i poklonio ih majci da otputuje u Dubai za 8. mart. „Znao sam sve vreme da sam u problemu, ali sam mislio da sam dovoljno jak i da ću dobiti neke velike pare sa kojima ću otići van Novog Sada da se odmorim.“ On dalje kaže da je imao „scenario u glavi“: „Mislio sam da ću dobiti, odnosno da moram da dobijem 150.000 evra, a cilj mi je bio da odem u London. Prikupio sam sve papire i podatke o londonskim školama i počeo da planiram. Samo mi je falio novac da odem u Ambasadu po vizu. Znam da je u Londonu život jako skup, ali sam želeo da nekako pobegnem od ovog sivila. Sada sam skeptičan, jer sa tim parama sam i tamo mogao da odem u kazino, potrošim sve i da mi bude još gore. Ovo je ipak najbolji scenario.“ U poslednje dve godine, on je na kockanju izgubio između 5000 i 10.000 evra. „Nikad nisam pozajmljivao novac, koliko god da sam bio u problemu. To je bila srećna okolnost, ali otežavajuća za moju terapiju. Jer oni koji imaju velike probleme i dugove mogu lakše da se izvuku jer su se više opekli. Ja nisam imao probleme uobičajene za kockare. Imao sam malo dobitaka, nikad kod sebe nisam imao mnogo novca, možda je najveća svota bila oko 100.000 dinara. Krao sam iz kuće, uzimao od roditelja, potrošio sam novac od školarine za fakultet, prošle godine je trebalo da idem u Ameriku, ali sam na kockanju izgubio 2000 evra koji su bili namenjeni za to putovanje.“
KOCKARI NA TERAPIJI: Dejan Stanković, osnivač centra za promociju kreativnosti „Inspiracija“ sa štićenicima
ZAČARANIKRUGZELENAŠTVA: Nemanja (26) je, kako kaže, za godinu ili godinu i po dana izgubio preko 100.000 evra. „Imao sam dug od nekih 40.000 evra koji nisam prijavio. Kad sam ga napravio, gazda kladionice mi je zabranio da se kockam. Početkom 2004. godine počeo sam da na svakih šest meseci prijavljujem dug od po 5000 evra, poslednji sam vratio pre dve nedelje. Imao sam frku s roditeljima samo kad im prijavim dug, to je trajalo po nekoliko dana, pa onda prođe. Unajmljivali su detektiva da me prati, prošao sam kroz sve to. Roditelji su mi davali pare, tetka mi je davala. Pozajmljivao sam na kamatu, a onda od drugara koji su dobrostojeći da bih vratio, i tako ukrug.“ Kad je završio srednju školu i upisao fakultet, roditelji su Nemanji otvorili teretanu. „Pružili su mi fantastične uslove. Pošto sam zaposlio radnike imao sam mnogo slobodnog vremena, izlazio sam, provodio se i usput počeo s kartama. Postalo je malo ozbiljno, pa malo više ozbiljno, a onda sam zapostavio sve, teretana je i dalje radila, ali nisam učio, devojka je trpela. Roditelji, kad su saznali, zatvorili su teretanu kako bi se vratio fakultetu. Problem je što sam nastavio da se kockam i dalje, a više nisam imao novac od teretane niti su mi davali koliko mi je trebalo.“ Boris objašnjava da kockari ne broje koliko su izgubili, bar ne u dinar. Na pitanje odakle je uspevao da nabavi velike sume, odgovara da u kockarskim krugovima ljudi imaju mnogo novca i mogu da „pomognu“. Postoji, naravno, i drugi način – da se pare uzmu na kamatu, ali to vodi ka lavirintu gde se samo premošćavaju dugovi.
Kako kaže Dejan Stanković, u Inspiraciji uslov za uključivanje u terapiju jeste pristanak i saradnja porodice kockara. On objašnjava da je presudno da takve osobe priznaju sve dugove i tajne kako bi lečenje bilo uspešno. Međutim, roditelji i supruge za probleme obično saznaju i javljaju se kad je već prekasno, odnosno kad dugovi postanu toliki da je za njihovo izmirenje neophodna prodaja nekretnina i svega što je vredno. Sva četiri momka kažu da su prošli kroz velike svađe i probleme sa roditeljima. Boris priča kako je nekoliko godina uspevao da svoje navike sakrije od roditelja: „Radio sam sve i svašta, to je bio kraj devedesetih pa je moglo da se mulja, i to je bio paravan za novac koji sam uzimao na kocki. Pitali su me nekoliko puta da li se kockam, ali sam negirao tvrdeći da radim razne poslove.“ Priznao im je tek kada je napravio velike dugove. „Mnogo su se razočarali jer sam pre toga bio uzoran, kulturan, fin, odmeren. Smatrali su sebe neuspešnim. Budio sam ih rano ujutro i saopštavao gubitke koje sam napravio te noći. To su stvari zbog kojih se najviše kajem, voleo bih da to izbrišem, shvatam tek sad koliko ih je bolelo.“ Vlada kaže da ga je otac pratio po kazinima, ulazio unutra i vikao na njega, i da je to davalo rezultate, ali da je, pošto kladionica ima na svakom ćošku, samo prelazio u drugu. „Odlučio sam da prekinem sa tim zbog žene, dece i roditelja. Svega sam bio svestan, ali to je bilo jače od mene. Ne znam da li sam se ja razboleo ili sam razboleo sve oko sebe. Ali, svi su me podržali.“
VESELADRUŽINA: Sva četiri momka su na terapiji u Centru za promociju kreativnosti Inspiracija. O Dejanu Stankoviću govore kao prijatelju, svi kažu da im je pomogao samo zato što on vrlo dobro zna kako se osećaju i kakve probleme imaju jer je i sam kroz njih prošao, i svi žele na neki način da se uključe u njegovu borbu. Vlada je tu manje od dva meseca, iako je još pre tri godine prestao da se kocka, Nemanja je tek pre dve nedelje prodao kockarnicu koju ima i priključio se programu. „Ja sam iz malog mesta, tamo se sve zna. I ne stidim se da govorim, to je davno ostalo iza mene. Posle razgovora sa Dejanom i sa drugim psiholozima, jasno mi je da moram da promenim način života. Ovde sam i da bih se na neki način uključio u borbu, jer ne želim više da gledam klince po Sremskim Karlovcima koji cele nedelje skupljaju pare od užine da bi ih potrošili na ruletu.“ Goran priča kako je u poslednje vreme izgubio volju za druženjem i izlascima, ništa mu nije bilo važno, samo se loše osećao. Na pitanje da li je još u kontaktu sa društvom s kojim se kockao, odgovara: „Od nove godine jedva da smo par puta nakratko razgovarali, a ranije se dešavalo da se po tri meseca uopšte ne razdvajamo, budu kod mene u stanu, idemo zajedno na rulet i izlazimo. Odnos sa roditeljima je sada dobar, Dejan mi je tu pomogao. Analizirali smo situaciju i postavio sam uslove: ja njima pomažem u prodavnici za platu kojom mogu da podmirim neke moje minimalne prohteve, a za uzvrat pokazujem dobre rezultate u školi i dobru volju.“ Goran nastavlja da mu je najveći strah da će se jednog dana kad bude imao sređen život, ženu i decu, probuditi i sve to upropastiti tako što će ponovo početi da se kocka.
Ovi mladići koji su prvi put otvoreno govorili o svom problemu okupili su se pre nekoliko dana na jednom beogradskom splavu. Na prvi pogled izgledaju kao vesela družina, na njima se ne vidi trag onoga kroz šta su prošli, i oni sada i jesu srećni: Nemanja je prošle godine odslužio vojsku, posle višegodišnje pauze u februaru je položio ispit, pre dve nedelje je isplatio dug i prodao kockarnicu, a devojci je priznao da je bio kockar i sad čeka na njenu reakciju; Goran, pošto je na privatnom fakultetu, uspeo je ovog meseca da obnovi godinu i sad sprema ispite koje će polagati na jesen; Boris je takođe pre šest meseci krenuo na predavanja, koja je zapostavio dve godine jer nije mogao da se koncentriše i spavao je na fakultetu pošto se noću kockao; Vlada je na završetku programa u Inspiraciji i kaže da će Stankovića kao prijatelja verovatno viđati do kraja života. „Situacija u kući je odlična. Rodio sam se ponovo. Daću sve od sebe da se više nikad ne kockam, da moja deca ne osete kakvo je to zlo.“
Inspiracija
Novosadski Centar za promociju kreativnosti Inspiracija osnovao je Dejan Stanković pre dve i po godine. I sam bivši kockar, Stanković je, pošto je uspeo da prestane sa svojom višedecenijskom navikom, najpre napisao knjigu Ulog, u kojoj je opisao kroz kakva je sve iskustva i probleme prošao, od naivnih opklada u detinjstvu, pa sve do straha od zelenaša i prisustvovanja sceni samoubistva kockara usred kazina. Nakon toga počeli su da ga pozivaju u razne televizijske emisije u kojima se govorilo o patološkom kockanju, davao je intervjue za štampu, i svakodnevno primao veliki broj poziva kockara i njihovoh porodica iz čitave zemlje. Pošto je osnovao Centar, i gostovao u popularnoj emisiji Hrvatske televizije „Latinica“, počeli su da dolaze i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Italije i Nemačke, pa je odlučio da otvori i sličan centar u Hrvatskoj, u kojem će sarađivati i jedan bivši kockar koji je prošao kroz novosadski Centar. Nedavno je pokrenuo projekat pod nazivom „Odbaci kocku i budi kreativan“, a nakon propratne medijske kampanje u Centar se javilo oko 2000 osoba. Stanković objašnjava da je najveći broj onih koji se javljaju uzrasta između 18 i 27 godina, i da među njima nije bila nijedna žena, već da one zovu samo kao supruge, majke ili devojke kockara. Trenutno priprema brošuru sa radnim naslovom „Ja sam prestao da se kockam, a ti?“, namenjenu i roditeljima i kockarima. U Centru pomaže i nekoliko psihologa, radi se u malim grupama, a kako Stanković kaže, rezultati su dobri pre svega zahvaljujući saradnji roditelja, supruga i ostalih članova porodica „Ja nisam doktor, samo im pomažem da prevaziđu veliki problem. Mi smo prijatelji, drugovi, sada postoji tridesetak domova koje uvek mogu da posetim i da se osećam ugodno. Shvatam kako se osećaju, svaki kockar želi da pobeđuje. Ja im poručujem da će pobediti samo ako pred sobom i dragim ljudima priznaju da imaju problem, kockanjem se ne može pobediti. Svi su oni izuzetno inteligentni, samo je njihov potencijal pogrešno usmeren.“ Kockari koji dolaze u Centar često se zajedno okupljaju, druže se, razgovaraju, smeju se. Stekli su nova poznanstva i prave prijatelje.
Stanković objašnjava da se Centar ne bori za zatvaranje kockarnica, već da samo pokušava da skrene pažnju da se granica između zabave i patološkog kockanja lako prelazi.
Rad Centra podržali su Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku, Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu, Institut za mentalno zdravlje u Beogradu koji se takođe bavi ovim problemom i fudbalska reprezentacija Srbije sa imenjakom Dejanom Stankovićem na čelu. SOS telefon Inspiracije gde se 24 časa dnevno mogu dobiti sve vrste informacija je 063/786-15-30, a zainteresovani takođe mogu posetiti sajt www.stankovicdejan.com.
Mesta zaraze
Šetnja kroz bilo koje mesto u Srbiji pokazaće vam dve stvari: fasade prizemlja su ukrašene ili bankarskim ili „kockarskim“ firmama. Prema podacima Ministarstva finansija RS, njene uprave za igre na sreću, u Srbiji je do 1. marta legalno poslovalo 35 preduzeća koja su na preko 1800 lokacija imala „sportske kladionice“ i 78 privrednih društava koja su na 2450 lokacija širom Srbije ponudile građanima mogućnost da sreću oprobaju na elektronskom ruletu, poker aparatima i slot mašinama. Dakle, ako želite da „proverite sreću“, to u ovoj državi možete da uradite na skoro četiri i po hiljade registrovanih mesta, što znači da jednu „kladionicu“ pokriva oko 2000 građana. U poređenju sa 2002. godinom kada se pojavila mogućnost donošenja novog zakona o igrama na sreću to je uzoran rast (tada je zvanično bilo 600 kladionica, a u malobrojnim kockarnicama je bilo registrovanih 200 tombola i oko 3200 poker aparata). U vreme kada su Božidar Đelić i njegov pomoćnik Dejan Popović pokušavali da urede oblast koja je omogućavala nesmetano pranje ogromne količine novca, u Srbiji je bilo šest registrovanih kazina, a danas je samo jedan Grand kazino, koji je za jul mesec najavio početak delovanja u nekadašnjem hotelu Jugoslavija u Zemunu. Ovaj kazino, jedini takve vrste u Srbiji, zajedničko je preduzeće osokoljene Državne lutrije Srbije, austrijskog giganta u ovoj oblasti Kazinos Austrija, i jedne grčke firme.
Ako je Đelić mogao da se pohvali podacima da je „sveo na razumnu meru“ šverc duvana i nafte, akcija sređivanja ove oblasti mu nije do kraja pošla za rukom, pa je Zakon koji je donela naredna vlada bio kompromis sa onima koji su se priređivanjem igara bavili u „mračnim danima“. Novi zakon je omogućio da stari priređivači nastave da se bave tim poslom samo što ih je povećana finansijska kontrola oterala u posao sa „mašinama“ koje su bukvalno preplavile Srbiju. Tih mašina je preko 20.000, i to je poslednjih nekoliko godina bio jedan od unosnijih uvoznih poslova u Srbiji. Ministarstvo finansija je obelodanilo imena preduzeća koja se bave priređivanjem igara na sreću, ali ono što nedostaje jeste transparentan podatak o tome koliko je novca sakupljeno u budžetu od te delatnosti. U Mađarskoj, koja je tržište slično srpskom, godišnja zarada države od kocke iznosi više od 120 milona evra. Prvi čovek Državne lutrije Bojan Krišto nedavno je u „Vremenu“ obelodanio da je ovo preduzeće ostvarilo profit od tri milona evra.
Spisak onih koji organizuju sportsko klađenje i igre na automatima pokazuje nam da je ubedljivi lider na tržištu izvesno privredno društvo iz Novog Beograda „Stepanović & Šipka“ koje organizuje klađenje na 256 lokacija, a automate je postavilo u 163 objekta. Ovi preduzetnici su vlasnici brenda Mozzart, čije nas svetleće reklame pozdravljaju iz svake beogradske ulice. Vlasnici su Dejan Čakajac i Jadranka Stepanović. Čakajac je bio viđeniji borac protiv prvobitnog nacrta zakona jer je njime bilo predviđeno potpuno prebacivanje kladionica u okrilje Državne lutrije. Čakajac se borio, lobirao i, čini se, pobedio kada se pogleda udeo u tržištu. Neki drugi igrači, poput Aleksandra Ganića koji je takođe „u ono vreme“ glasno zagovarao pravo na privatno preduzetništvo jer je, kao i Čakajac, sve uložio u taj biznis, nestao je sa scene posle hapšenja zbog ilegalnog posedovanja velike količine oružja.
Kao i u nekim drugim oblastima privrednog života u Srbiji vremenom je došlo do legalizacije poslova koji su se razvijali na divlji i nekontrolisan način. Eksplozija „kladioničarske industrije“ govori da ovde postoji dobro tržište i da je reč o ogromnom novcu. Takođe, pomeranje preduzetničkog fokusa na „aparate“ govori da se u međuvremenu tu takođe nešto iza scene dogodilo i da je neko dobro zaradio na ogromnom broju mašina koje nam za malo vremena i novca mogu otvoriti beskrajne prostore bogastva ili nas odvesti u tolalni bankrot. Šta se dešava sa izgubljenim dušama, posao je kojim se bave specijalizovane ustanove, a gde ide novac, trebalo bi da nam saopšti poreska policija.
U međuvrmenu, uvek postoji opcija: crno ili crveno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
