Prošlo je nešto više od 55 godina otkako je Mont Everest izgubio bitku sa čovekom. Nesalomiva, zastrašujuća, smrtonosna, nedodirljiva planina visoka 8849 metara pokorena je 29. maja 1953. godine. Porazili su je jedan tridesettrogodišnji Novozelanđanin i jedan Nepalac, Šerpas. Prvi je bio pčelar, drugi nije znao da rukuje fotoaparatom. Ser Edmund Hilari i njegov kasnije dugogodišnji prijatelj Šerpas, Tenzing Norgaj, ovim su podvigom ušli u istoriju. Od napuštanja kampa do zauzimanja Everesta delilo ih je pet sati uzbrdo. Tačno u 11 sati i 30 minuta ser Hilari je spustio nogu na vrh sveta. Posle njega to je učinio i Tenzing, a Hilari ga je fotografisao. Prvog osvajača nije imao ko da fotografiše. Tenzing je iskopao rupe za hranu, male poklone za bogove. Hilari je potražio tragove Džordža Malorija i Sendi Irvin koji su u planinu otišli pre 30 godina i za koje su neki verovali da su uspeli da dosegnu vrh. Nije ih našao. Posle toga sišli su među obične smrtnike.
Obojica su bili članovi devete britanske ekspedicije na taj vrh koju je predvodio Džon Hant, obojica su postali svetske ikone i obojicu je nagradila kraljica Elizabeta II, čije je krunisanje palo baš negde uoči povratka ekspedicije.
Hilari je između 1956. i 1965. uspeo da savlada još desetak vrhova na Himalajima, a 4. januara 1958. godine dospeo je i do Južnog pola kao vođa novozelandskog dela Britanske Komonvelt transarktičke ekspedicije. Sletevši, zajedno sa astronautom Nilom Armstrongom, malim dvomotornim avionom na Severni pol 1985. godine, postao je prvi čovek koji je stajao na sva tri pola sveta (treći je Mont Everest).
Uzgred, tokom Drugog svetskog rata bio je navigator u Kraljevskom novozelandskom vazduhoplovstvu (RNZAF), a učestvovao je i u neuspešnoj novozelandskoj ekspediciji na Mont Everest 1951. godine.
Zadivljujući podvizi za jednog stidljivog dečaka sa snažnim osećanjem inferiornosti, kako je najčešće opisivao sebe. Taj osećaj inferiornosti imao je i što se sporta tiče, ali i u mnogim drugim situacijama. Prilikom prosidbe, na primer, bio je toliko stidljiv da je buduća tašta osetila potrebu da mu priskoči u pomoć i pregovara u njegovo ime.
Kao mali je bekstvo od teskobe u spoljnom svetu nalazio u knjigama i sanjarenjima o životu ispunjenom pustolovinama. Bilo je, poverio se u jednom intervjuu, faza kada je u mislima bio najbrži revolveraš Divljeg zapada, istraživač na Antarktiku i mnogi drugi zanimljivi i veliki ljudi. U stvarnom životu postao je mnogo više.
Iako su mediji ser Edmundu Hilariju izgradili imidž visokog, impozantnog Novozelanđanina, avanturiste, heroja, on je ostao skroman i sve posmatrao je kao trijumf čitavog planinarskog tima, a ne samo jednog čoveka. Radovalo ga je da ga oslovljavaju sa „ser Ed“ i uglavnom se predstavljao kao pčelar.
U jednom trenutku će reći: „Ja sam bio samo mladi planinar pun entuzijazma, ali skromnih sposobnosti, voljan da naporno radi i naoružan dvema neophodnim stvarima – maštom i odlučnošću. Bio sam sasvim prosečan, mediji su me transformisali u herojsku figuru. I koliko kod da sam se trudio da taj imidž heroja uništim, nisam uspeo. Ali, kako sam naučio s godinama, sve dok zaista ne poverujete u sve te gluposti o sebi, nećete biti mnogo povređeni.“
Lepota bajkovitih himalajskih pejzaža, ipak, nije uspela da ga zaslepi. Uočio je i stvarne socijalne probleme stanovnika Nepala. Njegova putovanja u tu malu i siromašnu zemlju i njegovo prijateljstvo sa Tenzingom doprineli su da mnogo učini za nepalski narod i za nepalsku kulturu, pogotovo za etničku grupu Šerpasa.
Zahvaljujući njegovom angažmanu kroz organizaciju Himalajan trast, koju je osnovao 1961. godine, u tom zabačenom delu sveta su izgrađene mnoge škole i bolnice. Insistirao je na tome da ta pomoć nije nametnuta „iz nekih modernih razloga“, već da se izašlo u susret realnim potrebama. Bio je počasni predsednik Američke fondacije Himalaja, neprofitne organizacije koja takođe pomaže da se poboljša ekološko i životno stanje u Himalajima. Na neki način, ser Edmund Hilari je svet upoznao sa Nepalom.
Nepalska vlada mu je, prilikom obeležavanja pedesetogodišnjice prvog uspešnog osvajanja Mont Everesta, dodelila počasno državljanstvo na proslavi zlatnog jubileja u glavnom gradu Katmanduu. On je prvi strani državljanin kome je ukazana takva čast.
U Nepal je ostao zaljubljen do kraja. Nepal je bio mesto sa koga je uspeo da dotakne nebo, ali i mesto najveće tragedije Hilarijevog života. Njegova žena Luiza, veliki oslonac u pomaganju Nepalu, i njihova 16-godišnja ćerka Belinda poginule su u avionskoj nesreći na putu za Paphlu.
U svojim memoarima Pogled sa Vrha (View from the Summit), ser Ed je napisao ponešto i o smrti: „Kada planinar pogine na planini, razumljiva reakcija njegove porodice i prijatelja je da je umro radeći ono u čemu je uživao najviše i da bi trebalo i da počiva u planinama koje je toliko voleo. Pa, ipak, ja nikada nisam imao želju da skončam na dnu neke pukotine od glečera. Već sam bio na toliko njih da imam pravo da se žalim. Ja sam, na neki način, strašljiva osoba i najradije bih sa ovoga sveta otišao što je mirnije moguće.“ Želja mu se ispunila. Ser Edmund Hilari je umro u bolnici u Oklendu, u prisustvu članova porodice. Čovek velikih podviga i još većeg srca biće sahranjen 22. januara u Oklendu. Tamo gde se i rodio.
