Nagrada “Dušan Radović” za književnost za decu i omladinu 2023. godine, koju dodeljuju Grad Beograd i Biblioteka grada Beograda, pripala je Dragani Mladenović za zbirku pesama Kad stvari poljude u izdanju Kreativnog centra.
Slično kao u jednoj od njenih prethodnih zbirki Dar–mar, takođe nagrađivanoj, i sada se autorka vešto i lucidno igra rečima tražeći od dece ne samo da budu čitaoci već saučesnici u toj igri, da budno slušaju i love detalje duhovitih momenata iz života poljuđenih predmeta.
U opusu Dragane Mladenović su i zbirke angažovane poezije, romani i zbirke pesama za decu i tinejdžere. Prevođena je na desetak stranih jezika; dobitnica je više nagrada, a njene pesme prisutne su u većem broju antologija.
Ovoga puta razgovaramo, između ostalog, o savremenoj književnosti, ali i uopšte celokupnom stvaralaštvu za decu, o tome koliko nas deca čuju, a koliko mi čujemo njih, o tome zašto nema kvalitetnog igranog programa za decu i ko o tome treba da brine.
“VREME”: Čujemo “deca više ne čitaju”, “nisu deca kao što su bila” – kao da je to nužno mana – zatim, “današnja deca su razmažena”, “nezainteresovana su”. A kada toj današnjoj deci čitate svoje pesme, koji je vaš utisak – koliko (ne) razumeju, koliko su željni neke iskre?
DRAGANA MLADENOVIĆ: Mislim da je pogrešno da decu svrstavamo u jednu kategoriju kada govorimo o dečjoj književnosti. Jer jedno su interesovanja predškolaca, drugo školske dece, nešto sasvim treće kada uđu u predadolescentski period, a o adolescenciji da i ne govorimo. Svakome od njih je potrebna posebna vrsta teksta. Deca uzrasta od dve do šest godina uglavnom su neverovatno prijemčiva i za poeziju i za prozu. Nije suviše različito ni u nižim razredima osnovne škole, s tim da tada mališani počinju samostalno da čitaju, što donosi jedan sasvim nov čitalački doživljaj. Za nas koji pišemo to takođe nosi neke posebne zahteve.
Generalno gledano, to o čemu govorite – da “deca više ne čitaju”, najčešće se događa posle desete godine, uglavnom zato što deca bržu i lakšu zabavu pronalaze u gedžetima koji ih okružuju. I to je sve normalno. Na nama, piscima za decu, jeste da nađemo način da dođemo nekako do njih i da ih bar na nekoliko sati nateramo da zaborave na telefone, igrice i društvene mreže. Zadatak nimalo lak. Jer ne treba previše mudrosti kako bi se shvatilo da to što mladim čitaocima, (pred)adolescentima, treba ipak nije poezija. Ili bi to morala da bude posebna vrsta poetskog štiva, o čemu vredi razmisliti…
No, vratimo se na glavno pitanje – kako, dakle, (mlađa) deca reaguju na poeziju. Pa, odlično. Posebno ako je ona interaktivna. Tokom brojnih druženja sa njima, pokazalo se da su savremeni mališani željni misaonih izazova, sviđa im se da traže uljeze u tekstu, da memorišu što više pojmova u pesničkim žmurkama, da igraju pesničke asocijacije … I neverovatno je koliko su bistri i intuitivni, koliko brzo odgovaraju na sve takve i druge zadatke. Čak i mnogo brže nego odrasli, kojima je potrebno da još jednom čuju tekst, ili još bolje, da ga pročitaju natenane, pre no što dođu do rešenja. Tako da, sve u svemu, ta priča da su nam se deca iskvarila nije tačna. Rekla bih čak da se ona samo spremaju za neki drugačiji svet.
Savremena književnost za decu izgleda kao jedno lepo i široko more kojeg većinom nismo svesni. Kako ste vi uplovili u te vode i kakva su vas otkrića sačekala, kako o tuđem, tako i o sopstvenom stvaralaštvu?
Fino ste rekli – lepo i široko more. I zapanjujuće uzbudljivo. Definitivno, jedan od razloga zbog kog mi je posebno žao što ne odrastam u ovom veku. Pomenuću samo Džuliju Donaldson, koja stvara matematički preciznu, jezički bravuroznu poeziju za decu. Seriju njenih slikovnica izdaje Kreativni centar, u sjajnom prevodu Dejana Begovića. Ne mogu a da se ne osvrnem i na čuvenog Roalda Dala, koji ne samo da je napisao romane Čarli i fabrika čokolade, Matilda, Fantastični gospodin Lisac, već je u tolikoj meri uticao na pisce koji dolaze posle njega, da se za velika imena svetske književnosti za decu može reći da ih je iznedrio veliki dobroćudni književni džin. Sve u svemu, književnost za decu je pomerila granice, brza je, zabavna, krojena po meri savremenog, pomalo nestrpljivog deteta.
Koliko se pažnje ovde (ne) poklanja toj književnosti?
U poslednje vreme mnogo razmišljam o toj temi i nije mi jasno, na primer, zbog čega školske biblioteke, čast izuzecima, pored lektira ne podrazumevaju i takve naslove. Zašto ih ne nabavljaju? Zbog čega, u krajnjem slučaju, ne upitaju decu šta bi želela da se nađe na policama njihovih biblioteka? Mogu da zamislim koliko bi to značilo deci koja nisu u prilici da na drugačiji način dođu do željenih naslova. A investicija za neku lokalnu samoupravu ili samu školu je, rekla bih, minimalna. Eto, to je samo jedna od ideja. Ukoliko je afirmacija čitanja i znanja cilj školovanja. A verujem da jeste.
A kada je reč o stvaralaštvu za decu – poput filmova namenjenih toj publici, snimljenih pesama, uopšte kvalitetnog televizijskog programa – koliko je ono prisutno kod nas i koliko se u njega ulaže?
Da li znate da naša deca gledaju Radio Milevu? Pretpostavljam da ni kreatori tog serijala nisu sasvim svesni toga. A deca to gledaju, ne zato što je taj sadržaj njima primeren, već, rekla bih, u nedostatku dobrog igranog programa za decu. S druge strane, vidimo kako je dočekan film Leto kad sam naučila da letim, rađen po istoimenom izvrsnom romanu Jasminke Petrović. Lično poznajem decu koja su ga dosad gledala desetak puta! Čujem da neki mališani i danas gledaju Na slovo, na slovo. Setimo se samo koliko je dečjih romana ekranizovano u naše vreme. Danas se snima na desetine domaćih filmova i serija, a jedva da je bilo šta od toga namenjeno najmlađima.
Takođe, primetila sam da naša deca odrastaju uz muzičke hitove iz našeg detinjstva. Nažalost, to ne govori samo o činjenici da su Vuče, vuče, bubo lenja, Najlepša mama na svetu i tako dalje, odlične i bezvremene numere, već i o tome da se vrlo malo autora ozbiljno bavi komponovanjem novih dečjih pesama čiji bi predložak bila savremena poezija za decu.
Ako se ne varam, na srpski se sinhronizuje veoma malo animiranih filmova. Domaći animirani filmovi se rade uglavnom u privatnim produkcijama. Mnoga deca van urbanih centara nikada nisu pogledala predstavu za decu. Mnoge škole nikada nisu ugostile nijednog pisca. Da ne nabrajam dalje.
Šta bi trebalo da se radi na tom planu i ko bi sve trebalo da se angažuje?
Realno, deca bi sigurno volela da ima više kvalitetnog sadržaja. Uverena sam da bi njihovi roditelji to želeli još više. Kreativaca u Srbiji takođe ne manjka. Naprotiv. Tako da je sasvim očigledno da u celoj toj konstrukciji nedostaje ozbiljnije finansiranje. Ne znam da li je neophodno da podsetimo koliko je budžet za kulturu mali, a stvaralaštvo za decu je samo jedan segment toga.
Imate li osećaj da uopšte čujemo decu? Ili da ih ipak čujemo više nego pre? Ovde ne mislim na pojedinačne porodice, već pre na društvo.
Realno, možemo da verujemo da ih čujemo ali, ako bismo njih pitali, sigurno bismo dobili drugačiji odgovor. Generacijski jaz je oduvek postojao između roditelja i dece. Imam utisak da je on i veći nego što je bio između naših roditelja i nas. U naše vreme (sad zvučim baš staro), drugarstvo je bilo svetinja, danas svako prvenstveno misli na sebe, viđali smo se uživo, naša deca se druže preko društvenih mreža. Ponekad nam je teško i da “provalimo” šta se sve dešava u svetu satkanom od storija, postova, zapraćivanja, sinovanja, lajkovanja, otplaćivanja… Čini mi se da sve to dodatno otežava našu međusobnu komunikaciju. Ali nas, odrasle, ništa ne sprečava da mislimo kako odlično kapiramo šta je u glavama naše dece. To sigurno ne bi bila jedina laž u kojoj živimo.
Da se vratimo još malo na književnost za decu; dobili ste nagradu “Duško Radović”, a on, poput recimo i Nušića, poseduje tu svevremenost; njihova dela su zanimljiva jednako današnjoj deci. Šta mislite da je sastojak koji to stvaralaštvo treba/mora da ima? Šta je vama, recimo, najdraže kod Radovića?
Duško Radović ne samo da je zanimljiv našoj deci kao što je bio nama i onima pre nas, već je uspeo da se na pravi način, istovremeno, sve ovo vreme obraća deci, njihovim roditeljima i književnoj javnosti. A to je neverovatno težak zadatak. Deci je Radović, kao niko pre i posle njega, prišao sa mnogo poštovanja, kako bi on rekao, podigao se na njihov nivo i nasmejao ih, ohrabrio, podržao, naterao ih da se zamisle…
Istovremeno je uspeo da podseti roditelje da su oni najčešće ono najgore u njihovoj deci, ali sve to na način da ih ne uvredi već da ih nasmeje i urazumi. Pored toga, pošlo mu je za rukom da probudi decu u odraslima, što je takođe važno za bolje međugeneracijsko razumevanje. Na kraju, on je svojim delom oborio i književnu kritiku i uopšte književnu javnost, pokazavši joj kako se najveće istine mogu reći jednostavno, s jednom radovićevskom lakoćom, bez previše ukrasa i uvijanja. Duhovitost, ludizam, iskrenost, dosetljivost, originalnost – samo su neki od kvaliteta poezije Duška Radovića.
I još samo – neki savet roditeljima o podsticanju ljubavi prema knjigama kod dece…
Usudiću se samo da zamolim roditelje da deci čitaju što više. Tačnije, onoliko koliko stignu, ali redovno. I da im čitaju sve ono što dete izabere. Jer to vreme neće obogatiti samo dete ni samo onoga ko čita, već će i stvoriti divnu sponu između njih. Sa starijom decom koja odbijaju da čitaju, možda je najbolje pustiti da stvari lagano dođu na svoje mesto. I doći će, posebno ako pred sobom imaju dobar čitalački uzor.
