Ciklon sa Jamajke

Kada je na mitingu o Ostravi, na samo osam stepeni Celzijusa i na mokroj stazi, istrčao 9,85, Asafa Pauel je znao da u nogama ima svetski rekord na sto metara. Ono što nije znao bilo je kada će ga oboriti – a desilo se vrlo brzo, posle samo sedam dana, na mitingu u Atini. Petnaestog juna istrčao je 9,77 i stao na čelo kolone najbržih ljudi sveta. Sa samo 22 godine Asafa Pauel je jedan od najmlađih svetskih rekordera u istoriji atletike (najmlađi svetski rekorder je Kineskinja Vang Junćia koja je u trenutku obaranja rekorda na 10.000 metara – 29’31″ davne 1978, imala 20 godina i osam meseci). Pauel se svrstava među besmrtnike kakvi su bili Džesi Ovens (22 godine na Olimpijadi u Berlinu 1936) ili Nemac Armin Hari, koji je 1960. u Rimu imao 23 godine kada je sa vremenom od deset sekundi postao najbrži čovek sveta. Uzgred, Hari je poslednji belac svetski rekorder na najkraćoj stazi. Bob Hejns je 1964. u Tokiju (deset sek.) imao 21 godinu.

Asafa Pauel je tek drugi neamerikanac svetski rekorder na sto metara u „elektronskoj eri“. Prvi je Kanađanin (rođen na Jamajci!) Donovan Bejli, koji je 1984. trčao 9,84. Stručnjaci koji su analizirali njegovu atinsku trku tvrde da u nogama ima još rezervi i da je već sada mogao da bude brži ali je pred kraj trke „usporio“. Sam Pauel kaže da je sledio uputstva svog trenera Stivena Frensisa. Na istom mestu, u Atini na Olimpijadi 2004, Asafa se preforsirao u kvalifikacionim trkama i u finalu je bio tek peti (9,94), iako je važio za favorita. Njegov trener tvrdi da „Asafa ima u nogama 9,75“ i da će to brzo pokazati…

Od prvog elektronski izmerenog rekorda 1968. (9,95) pa do ovog u Atini, granica je spuštena za 18 stotinki. Pomerana je postupno, za stotinku ili dve, a najveći skok napravio je Moris Grin koji je 1992. u Atini (opet Atina!) trčao 9,79 i za pet stotinki popravio prethodni rekord Donovana Bejlija iz Atlante 1996. U tih 37 godina najduže se održao rekord Hejnsa koji je trajao od 1968. do 1983, kada je Kalvin Smit uspeo da ga spusti na 9,93. Između Donovana i Smita prošlo je šest godina, ostali periodi bili su kraći.

Šta je naredna granica? Ono što najavljuje Pauelov trener – 9,75 – ne bi iznenadilo nikog i to je nešto što se može dogoditi na bilo kom od narednih mitinga, sezona je tek počela. Ono što je ovih dana izazvalo pažnju jeste predviđanje grupe italijanskih stručnjaka koji tvrde da će se granice u narednih 15 godina pomeriti do neverovatnih 9,50 na 100 metara, 3:16 na 1500 (danas El Geruž drži rekord s 3:26); skok udalj neće spektakularno napredovati – predviđa se devet metara umesto sadašnjih 8,95 (Majk Pauel, 1991) a kugla će se bacati do 24 metara umesto sadašnjih 23,12 (Rendi Barns, 1990). Na čemu se zasniva ta smela prognoza? Profesor Arsenio Veisteinas, direktor Instituta za fizičku kulturu na Univerzitetu u Milanu, tvrdi da će ključnu reč imati nauka, novi metodi treninga i „genetička“ poboljšanja kod najtalentovanijih sportista. On kaže da su doskora magnetna rezonanca ili Tac (skeniranje glave) bili apsolutno nepoznati u sportu, a danas nauka omogućava ogroman napredak. Takođe kaže da je danas još uvek nemoguća biopsija mišića, ali da nije daleko dan kada će i to biti dostupno. Važnu ulogu treba da odigra i ishrana. Mali napredak u skoku udalj profesor Veisteinas objašnjava „limitirajućim faktorima u tehnici“.

Živi bili pa videli.