Više od 1500 Australijanaca i Novozelanđana borili su se sa srpskim vojnicima u Velikom ratu, o čemu se ne bi znalo da nije bilo četiri fotografije. Sad je o tome snimljen dugometražni dokumentarni film Kajmakčalan, priča o slučajnosti i upornosti, o sudbini i savezništvu ljudi u borbi za bolji svet, ali i o dijaspori i patriotizmu
“Postali smo nacija onog dana kad smo se iskrcali na Galipolje”, ovim rečima jedan australijski veteran opisao je sentiment koji će za Australijance i Novozelanđane proizići iz čuvene bitke. Iskrcavanje na ovo polustrvo u Turskoj i okršaj u Prvom svetskom ratu, gde su se prvi put borili pod nacionalnim zastavama, odigralo se pre 110 godina, 25. aprila 1915. godine.
Većina vojnika regrutovana u Australijsku imperijalnu vojsku po izbijanju rata 1914. godine bili su poslati u Egipat kako bi štitili interese Britanske imperije od pretnji Otomanskog carstva na Bliskom istoku, oko Sueckog kanala. Četiri i po meseca trajala je vojna obuka blizu Kaira, da bi, potom, bili ukrcani na brod koji je vodio do poluostrva Galipolja, zajedno sa trupama Novog Zelanda, Britanije i Francuske. Cilj poduhvata bio je podrška britanskoj mornaričkoj operaciji, ovladavanje strateški važnim Dardanelima i zauzimanje turske prestonice Konstantinopolja.
Bitka na Galipolju, jedna od najkrvavijih u Prvom svetskom ratu, okončana je uz mnogo žrtava na obema stranama. Dan 25. april Australija i Novi Zeland obeležavaju kao nacionalni praznik, ANZAC Day, Dan sećanja na žrtve i odavanje pošte palim borcima rata.
Gotovo sto godina kasnije od bitke koja je definisala modernu Australiju, otkriveno je da su se borci Australijskog i Novozelandskog armijskog korpusa (ANZAC), vojnici i medicinsko osoblje, osim Galipolja, Zapadnog fronta i Palestine nalazili i u Srbiji, u Vrnjačkoj Banji i Mladenovcu. Više od hiljadu i po vojnika Australijanaca i Novozelanđana zajedno sa lekarima i medicinskim sestrama, prolazili su rame uz rame golgotu sa srpskim vojnicima, od početka rata 1914. godine sve do proboja Solunskog fronta. Među vojnicima je bila žena koja je u srpskoj vojsci dobila čin narednika.
Verovatnoća da ostanu izgubljeni u maglovitim sećanjima svojih potomaka bila je prilična. Ni vrsni australijski istoričari nisu znali za balkansku odiseju dela svoje vojske. Bilo je potrebno da neki naši ljudi, gotovo vek kasnije, pređu put u suprotnom smeru, iz Srbije ka Australiji i sudarajući se sa delićima istorije i ljudskih sudbina, upotpune mozaik.
Tako je nastao Kajmakčalan (By Far Kaymakchalan), dugometražni dokumentarni film Borisa Trbića i Dragana Gavrilovića, prema ideji i knjizi istoričara Bojana Pajića, kao istorijsko- umetničko svedočanstvo o ovoj tački zajedničke borbe ispričano upravo rečima potomaka vojnika i sanitetskog osoblja ANZAC-a, i obiljem ekskluzivnog arhivskog materijala i tumačenjem stručnjaka. Priča o Kajmakčalanu je priča o slučajnosti i upornosti, o sudbini i savezništvu ljudi u borbi za bolji svet, ali i o dijaspori i patriotizmu, želji da se čini dobro. Ujedno, Kajmakčalan oživljava brižljivo sačuvane fotografije, pisma, svedočenja, rekonstruisane vojne mape, kampanje i planove, dok vojni stručnjaci i istoričari iz Australije i Srbije govore o složenosti i važnosti čitave operacije kakva je bila borba srpske vojske sa vojno nadmoćnijom Austrougarskom. Jednočasovni dokumentarac u australijsko-srpskoj produkciji sniman je više od godinu dana na području četiri države – Australije, Srbije, Severne Makedonije i Grčke. Film je prikazan u decembru prošle godine u Institutu za noviju istoriju Srbije, a planovi za njegovu domaću premijeru su u toku.
Sve je počelo jednom pozivnicom. Boris Trbić, dramaturg i profesor istorije filma koji godinama predaje u Australiji, dobio je u martu 2023. poziv od prijatelja da poseti ceremonijalnu proslavu na grobu Neznanom junaku u Melburnu. Tu upoznaje Bojana Pajića, australijskog istoričara srpskog porekla. Odrastao u Adelaidi gde je pristigao sa osam godina, Bojan Pajić kao potomak srpskih oficira oduvek je gajio ljubav prema istoriji. Imao je zapaženu karijeru u australijskoj administraciji, nalazio se na mestu komesara za trgovinu u diplomatskim misijama. Bio je oficir u rezervnom sastavu australijske vojske. Tokom profesionalne karijere do njega su stizale zanimljive priče o australijskim i novozelandskim vojnicima i medicinskom osoblju iz Velikog rata koji su se preko Crvenog krsta, Bolnice škotskih žena ili Srpskog potpornog fonda našli u Srbiji. Počeo je da istražuje i beleži. Posao nije bio nimalo lak, istraživanje je trajalo oko petnaest godina. Došao je do broja od 1700 imena, Australijanaca i Novozelanđana, mahom žena, čije su sudbine bile isprepletane sa srpskim vojnicima. Preko Rodoslovnog društva Viktorije pronalazio je potomke. Rezultate onog na šta je naišao Pajić je objavio u tri knjige. Jedna od njih, pod nazivom Naši zaboravljeni dobrovoljci – Australijanci i Novozelanđani sa Srbima u Prvom svetskom ratu, izašla je 2018. godine i poslužila je kao osnova za film Kajmakčalan.
Ceremonija na grobu Neznanom junaku u Melburnu na kojoj su se susreli Boris Trbić i Bojan Pajić bila je posvećena obeležavanju godišnjice Prvog svetskog rata, gde je upriličena izložba u slavu i sećanje na australijske borce.
“Izložbi su, pored zvaničnih predstavnika dveju država saveznica, Australije i Srbije”, priča nam reditelj Boris Trbić, “prisustvovali potomci boraca ANZAC-a, kao i predstavnici naše emigracije. Oni su se prisećali svojih predaka, boraca iz Prvog svetskog rata i to je ostavilo priličan utisak na mene. Nakon nekoliko dana javio mi se Bojan sa idejom da oformimo tim i napravimo film. Zanimalo me je da se bavimo istorijom na afirmativni način, da napravimo obrazovno-istorijski film koji može da posluži kao referenca kada je u pitanju zajednička prošlost.”
Počeli su da rade bez novca. Borisov prijatelj Dragan Gavrilović, dokumentarista i kamerman iz Melburna koji se našim ljudima u Australiji bavio u svoja dva dokumentarna filma, Wongar, o Sretenu Božiću Vongaru, našem piscu iz Australije i Pustopolje (The Waste Land), o kopačima opala iz Kuper Pidija u centru Australije, odmah je prihvatio ideju i ekipa od jedanaest ljudi, profesionalaca – prijatelja i poznanika provešće narednih osamnaest meseci u iscrpnom procesu oživljavanja važne tačke naše istorije. Snimatelj Dragan Belja Đorđević pratio je Bojana Pajića i potomke australijskih medicinskih sestara na putu po Srbiji, Grčkoj i Severnoj Makedoniji. Kustos Etnografskog muzeja u Beogradu Jelena Tucaković, sa kojom je Boris Trbić napisao dve knjige, radila je vojne mape i marketinški materijal za film.
U Australiji je, paralelno, radila druga grupa sastavljena od filmskih profesionalaca: kompozitor Džon Roj je radio zvučni dizajn, Pit Pili bio je zadužen za kolor korekciju, a Betani Jang, Borisova bivša studentkinja i stručnjak za vizuelne efekte, uspela je da napravi zanimljiv animirani pristup filmskoj arhivi. Aleksandra Aker, profesorka muzike na univerzitetu RMIT u Melburnu, poznata melburnška interpretatorka muzike sa Balkana, sa svojim bendom Anja i Zlatna snimila je tri muzičke numere za film Kajmakčalan. Jednom od njih, liturgijskom pesmom Tebe pojem Stevana Mokranjca u Aleksandrinom izvođenju, započinju prvi kadrovi filma snimljeni podno Kajmakčalana. Filmska priča se završava pesmom Tamo daleko u izvođenju hora sveštenika Eparhije banjalučke.
Iza dokumentarnog filma Kajmakčalan ravnopravno stoje dve države.
“Podržale su nas Ambasada Srbije u Australiji i Ambasada Australije u Srbiji”, priča Boris Trbić, “a pored njih još sedamdeset dve organizacije, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu, članove parlamenta, stručnjake kao što je Džon Pern, glavni hirurg australijske vojske koji se pojavljuje u našem filmu, ili Dejvid Horner, jedan od najuticajnijih australijskih istoričara. Osetite samopouzdanje kad vam oni kažu da radite dobar posao. Kada je Bojan počinjao da radi, često je kontaktirao sa australijskim istoričarima i pitao ih da li bi razmotrili činjenicu do koje je došao – da su se australijske snage i dobrovoljci uz Galipolje našli i na Solunskom frontu, u kontaktu i zajedništvu sa srpskom vojskom. Dobijao bi odgovor da to nije moguće, da ne postoje dokazi da je bilo kontakta tokom Prvog svetskog rata. Sada ti stručnjaci u našem filmu govore u kameru, rame uz rame sa potomcima ovih boraca i medicinskih sestara, što je veoma važan vid podrške.” Australiji ovo daje jednu posebnu fusnotu najvažnijem nacionalnom narativu vezanom za Prvi svetski rat, kakav je Galipolje.
“Kada 14.000 ljudi dočeka svitanje kako bi obeležili ono što se desilo 1915. godine, kao što to Australijanci čine na komemoraciji svake godine na Galipolju, onda možete imati predstavu o kakvom se događaju radi”, kaže Boris Trbić. “Može se reći da su oni dolazili da pomognu Imperiju iz osećaja dužnosti, ali to je jako važan dan za Australijance i njihov nacionalni identitet. Kada sa tim ljudima razgovarate i pritom tiho spomenete da su pre Galipolja neki od tih australijskih vojnika i medicinskih sestara bili u Vrnjačkoj Banji i Mladenovcu, u zemlji iz koje ste došli u Australiju, to jeste lep osećaj.”
I zaključuje:
“Živimo u vremenu gde je geopolitička realnost konstantno marginalizovala neke istorijske činjenice na našem prostoru. Uprkos tome što postoje samo četiri fotografije na kojima se zajedno nalaze australijski i novozelandski vojnici i medicinske sestre sa srpskim oficirima, ono što smo videli i osetili iz pisama, fotografija i svedočenja potomaka je da su ti ljudi bili sa Srbijom i srpskim narodom povezani na specifičan način. I ta energija postoji i danas. Od troje Australijanaca u ekipi koji nikad nisu bili u Srbiji često sam mogao da čujem samo jednu stvar – ova priča mora biti ispričana.”
Iako satkana od istorijske građe, knjiga Bojana Pajića po kojoj je nastao Kajmakčalan na nekim mestima prerasta u ljubavni roman. “Ako ti se ne vratim, već prva napustim ovaj svet, sama, ne tražim od tebe da mi budeš veran, niti da okreneš glavu kad vidiš neku drugu…”, početni su stihovi pesme koju je Oliv King iz Sidneja posvetila oficiru srpske vojske Milanu Jovičiću, svojoj ljubavi sa Solunskog fronta. Oliv King je u Srbiju stigla preko Bolnice škotskih žena. Tu stupa u vojsku kao vozač saniteta i dobija čin narednika. Njen Jovi, Milan Jovičić, bio je srpski oficir za vezu sa štabom britanske armije u Solunu. Njihova romansa u najtežim okolnostima biva prekinuta odlaskom oficira Jovičića po komandi u London. Oliv King ostaje u Srbiji sve do 1920. Organizuje sedamnaest pokretnih kantina u nameri da nahrani i podrži gladne i napaćene. Narednica Oliv King dve godine nakon povratka kući dobija poziv da bude gost na svadbi kralja Aleksandra. Ponovo sreće svoju ljubav iz rata i to će biti poslednji njihov susret. Nikada se više nisu videli iako su se godinama dopisivali. Oliv će držati fotografiju svog voljenog kraj uzglavlja, sa posvetom: “Mojoj dragani, sa iskrenom ljubavlju, Milan (Jovi), 21. april 1921.” Narednica Oliv King odlikovana je ordenjem Kraljevine Jugoslavije, zajedno sa još sto pedeset njenih sunarodnika.
Generali Osiguranje Srbija predstavilo je „Superlavić“, kolektivno osiguranje namenjeno kompanijama i organizacijama, koje porodicama zaposlenih obezbeđuje finansijsku i psihološku podršku u slučaju teških i retkih bolesti kod dece
Prvi crnogorski satelit Luča uspješno je poslao svoj prvi signal iz svemira, čime je zvanično započeo operativnu misiju u orbiti
Ambasador Srbije Dragan Šutanovac tema je pošalica na internetu pošto je javno rešavao jedan matematički zadatak. Nepravedno je to, jer rešenje je bilo tačno i pokazalo da Srbija ima superiorno osnovno obrazovanje
Stiže dvobroj „Vremena“ na više strana za iste pare. Ako se pretplatite, čitate za manje od 140 dinara po broju! Do sredine januara 25 odsto popusta na polugodišnje i godišnje pretplate
Neka istraživanja kažu da su konzervativci srećniji ljudi. Druga kažu da samo bolje glume sreću, a treća postavljaju pitanje da li je sreća jednako kvalitet života
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
