Cena rata i gluposti

Mir nikada nije pogodovao jednoj od najprofitabilnijih industrija – proizvodnji oružja i vojne opreme. Nije da se tada oružje ne kupuje (uostalom, gledajući istoriju čovečanstva izgleda da je mir samo neophodna priprema za rat), ali u periodima stabilnosti se pare teže troše – merka se svaki dolar, gleda se da se popravi staro, odluke se pažljivo donose. Međutim, kada ludilo krene i adrenalin udari u glavu, kupci nemaju mnogo vremena za razmišljanje. O tome koliko košta svaki metak ili raketa tada vode računa samo proizvođači. Strah potpiruju i prodavci – ako ti nećeš da kupiš, ima ko hoće, a komšija je već nabavio, pa ti vidi šta ćeš.

U moru tragičnih vesti i slika koje već nedeljama stižu sa Bliskog istoka, nekoliko informacija promaklo je gotovo nezapaženo. Jedna od njih je da je Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Bahreinu i Omanu iz Amerike hitno isporučeno oružje u vrednosti od 4,6 milijardi dolara. Druga je („Tajms“, 1. avgust) da je Izrael aktivirao svoju raniju narudžbinu oružja od Sjedinjenih Američkih Država vrednu četiri milijarde dolara. Iako već ove cifre zvuče stravično, to je samo delić onoga što se slilo u region Bliskog istoka poslednjih meseci. Prema magazinu „Difens industri dejli“, od decembra 2005. do jula 2006. samo su zemlje Persijskog zaliva (ne računajući Iran, za koji nema preciznih podataka), kupile i naručile oružje u vrednosti od 35 milijardi dolara! Međutim, i ta neverovatna brojka je sigurno mnogo veća, jer se odnosi samo na javno objavljene kupovine.

Kada su generala Endrijatorna Sutarta, glavnokomandujućeg indonežanske armije, pitali zašto je koristio teške vojne avione prilikom intervencije u pobunjenoj provinciji Aceh, odgovorio je: „Koristim ono što imam. Uostalom, već sam ih platio.“ Ovaj odgovor možda najbolje karakteriše logiku oružja: ono se uzima da bi se koristilo. Kada se pogleda šta se sve sada kupuje na Bliskom istoku (vidi okvir), teško je ne setiti se Čehova, koji je tvrdio da puška koja visi na zidu u prvom činu predstave mora da opali u poslednjem. Ako se to i u ovom slučaju pokaže kao tačno, onda se na Bliskom i Srednjem istoku sprema Armagedon.

ZAKON SPOJENIH SUDOVA: Od pomenute sume od 35 milijardi dolara, na Ameriku otpada 11, na Francusku deset, a na Britaniju 13 milijardi. Međutim, pogrešno bi bilo pomisliti da enormne zarade na oružju ostvaruju samo već pomenute sile. Na svetskoj pijaci oružja kao prodavac se dobro kotira i Rusija, čija su glavna tržišta Kina i Indija, ali i Iran. Prošlog meseca je Rusija sa Iranom potpisala ugovor o isporuci raketa zemlja–vazduh „pečora“ 2A, vredan milijardu dolara, koji uključuje i 30 raketnih sistema Tor – M1.

U poslu sa oružjem nema nevinih, u proizvodnju su manje-više uključene sve zemlje sveta, pa i one retke u kojima demokratija nije samo reč. Biznis je biznis, građanima treba obezbediti blagostanje, a oružje je vazda bilo isplativ posao za koji uvek ima mušterija. Na primer, švedski SAAB je upravo pobedio na konkursu za isporuku 14 aviona Pakistanu, a ugovor je vredan 8,3 milijarde dolara. U onim starim vremenima, uz pomoć sjajnih veza sa nesvrstanim zemljama, naše oružje se prodavalo na gotovo svakom ratištu sveta. Uz smeh se prepričavalo kako su za vreme iransko-iračkog rata u fabrike oružja na jedna vrata ulazili Iranci, a na druga izlazili Iračani. Ratovi su tada za naše ljude bili samo slike iz egzotičnih zemalja, nešto što se dešava nekom drugom. Onda je zapucalo i u našem dvorištu. Dok smo godinama slušali kako u Libanu međusobno ratuju do zuba naoružane milicije, ni slutili nismo da će početkom devedesetih u barskoj luci biti uhvaćeno nekoliko brodova punih oružja, koje se iz Libana u kome je zavladao mir prelilo na tada nezasito balkansko tržište. Oružje po svetu putuje principom spojenih sudova – ako negde pritisak popusti, preliva se tamo gde kriza počinje.

POSAO I EMOCIJE: Moglo bi se reći da je tržište oružja slično bilo kom drugom tržištu: prodavci se međusobno mrze i jedni drugima podmeću klipove u točkove, pokušavajući da kod potencijalnih mušterija ocrne konkurenciju i preotmu im stalne kupce. U takvoj igri se sredstva ne biraju. Međutim, niko nema sve, pa kakvi-takvi odnosi moraju da postoje, jer svako na kraju dođe kod konkurencije da nešto kupi. Mušterije se, opet, slično ponašaju kao i u drugim oblastima. Sirotinja često nema ni za hleb, ali za oružje (cigare) mora da se nađe. Najveći deo kompletne pomoći iz sveta troši se, naravno, na oružje. Iz budžeta Avganistana za 2004. od 1,7 milijardi dolara deset odsto potrošeno je za razvoj, staranje o deci i zdravstvo. Novobogataši kupuju mnogo – zašto si sila ako se to ne vidi? Stara aristokratija najviše trguje, oslanjajući se na ime, kvalitet i tradiciju. Svaki dobar prodavac zna da je najefikasniji način uvaljivanja skupe robe diskretna napomena da je to već kupio komšija. Na primer, Buš je širom otvorio vrata prodaje oružja Indiji, na oduševljenje američkih proizvođača, između ostalog i time što je Pakistanu omogućio da kupi američke avione F16. Zato je u američkom dvorištu provalu besa izazvalo diskretno govorkanje da je Saudijska Arabija, jedan od najvernijih kupaca, zainteresovana za kupovinu oružja iz Rusije. Kao i na svakom trržištu, pojava nepredvidivog kupca koji se rukovodi emocijama, a ne razumom, može izazvati velike potrese. Kada su Amerikanci proglasili moratorijum na prodaju oružja i opreme Venecueli, Hugo Čavez je rešio da naruči od Rusije 30 aviona „suhoj“, a zapretio je da će avione F16 koje poseduje prodati Iranu. Pod optužbom da Iranu prodaju komponente od kojih se može napraviti oružje za masovno uništavanje, američka administracija je uvela sankcije protiv ruske državne firme za prodaju oružja Rosoboroneksport i kompanije koja proizvodi avione „suhoj“. Rusko ministarstvo spoljnih poslova tvrdi da je odluka američke vlade samo besna reakcija zbog posla koji su izgubili u Venecueli.

Foto: Vreme

Kada se razgrnu visokoparne priče o strateškom prijateljstvu, verskoj bliskosti, pomoći u razvoju demokratije i borbi protiv terorizma (komunizma, imperijalizma…), ostaje gola istina da ni braći kese nisu sestre, i da se oružje plaća. I u retkim slučajevima kada se to ne dešava, u pitanju je neki dublji interes koji nema veze sa emocijama. Na primer, Izrael je najveći korisnik američke vojne pomoći u iznosu od čak 2,3 milijarde dolara godišnje, ali ta priča ima i drugu stranu. Gotovo sav taj novac troši se na kupovinu američkog oružja, pa bi se moglo reći da američka država u stvari daje subvencije sopstvenoj vojnoj industriji. I tesna saradnja Izraela sa američkim vojnim firmama ima svoje naličje. Izrael je praktično jedina država na svetu koja je skoro stalno u ratnom stanju, pa se svaki novi tip oružja lako može testirati u realnim uslovima, što je za proizvođače, a i za kasnije kupce, od neprocenjive važnosti. Nije slučajno devedesetih godina najbolja prodaja oružja zabeležena 1991. i 1999, posle prvog zalivskog rata i NATO bombardovanja Jugoslavije. Pojednostavljeno rečeno, to su bile prilike da se u praksi isproba i pokaže sve što je novo.

Svaka naizgled besplatna donacija (pomoć) u krajnjem slučaju će korisnika vezati za isporučioca u pogledu isporuke rezervnih delova, tehničke pomoći, opravki ili municije. A kao i kod automobila, najveća zarada ne leži u ceni osnovnog proizvoda, već u onome što se potroši u toku eksploatacije. Rakete „fađr 3“ i „fađr 5“, kojima Hezbolah gađa Izrael, možda jesu dobijene besplatno od Irana, ali se time širi iranski uticaj u regionu, pa se sigurno računa na kasniju korist.

MORAL I POSAO: Nasuprot ukorenjenom mišljenju da prodaja oružja ima veze sa ideologijom, i u toj oblasti vladaju surovi zakoni tržišta, a dojučerašnji neprijatelji preko noći postaju prijatelji (i obrnuto). Primera za tako nešto je bezbroj. Sirija, danas na prvoj liniji optužbi za podršku terorizmu, 2001. je primila američku pomoć kao nagradu za podatke o Al kaidi koje je dala Americi, uz dodatno tolerisanje njenog vojnog prisustva u Libanu. Posle povlačenja sovjetske vojske iz Avganistana, sovjetski favorit kome je doturano oružje postao je sada pokojni Ahmad šah Masud, koji se godinama borio protiv tih istih Sovjeta. Britanski dnevnik „Sandej Herald“ rezignirano konstatuje da Velika Britanija prodaje oružje svim državama koje britansko Ministarstvo spoljnih poslova optužuje za kršenje ljudskih prava, osim Severnoj Koreji. Na spisku su Belorusija, Burma, Kolumbija, Kuba, Kongo, Indonezija, Iran, Izrael, Nepal, Saudijska Arabija, Sudan, Turkmenistan… Ijan Pričard iz organizacije Kampanja protiv trgovine oružjem, kaže: „Nema moralnih načela kada je prodaja oružja u pitanju. Ne pominju se siromaštvo, ratovi i ljudska prava, radi se jedino o biznisu i novcu.“ Objašnjenja za prodaju deluju uvek cinično. Američki zvaničnici kažu da će gorivo koje je tek isporučeno za izraelske ratne avione biti korišćeno samo u mirnodopske svrhe, a ne za borbene letove protiv Libana. Rusija svoju prodaju protivavionskih raketa Iranu objašnjava kompletiranjem akcije, pošto su Iranu već prodali opremu za nuklearnu elektranu koja se gradi u Bušeru, sada im moraju dati nešto da elektranu zaštite od vazdušnih napada. Inače, nijedan embargo na uvoz oružja koji su donosile Ujedinjene nacije nije imao efekta, oružje je, poput vode, uvek nalazilo svoj put.

Može li se na kraju zaključiti da sukobe na globalnom nivou kreiraju proizvođači oružja i trgovci zbog dobre zarade? Da bi se negde stvorilo žarište, neophodan je spoljašnji pritisak u kome značajan udeo sigurno imaju i „oružari“, ali vatre nema bez domaće pameti, to mogu posvedočiti svi koji se sećaju kraja osamdesetih godina na Balkanu i vesele bratije koja je urlala po ulicama samoinicijativno tražeći oružje i zazivajući rat. A onima čije zemlje leže na „strateškim sirovinama“ i na „strateškim mestima“, neka je Bog u pomoći…

Trgovina oružjem je, nažalost, neuništiv posao, jer se zasniva na nečemu što je takođe neuništivo – ljudskoj gluposti. Da toga nije, slike mrtve dece bi bile dovoljne da zaustave svako ludilo. Ovako, za većinu ljudi je rat samo televizijska zabava kojom se prekraćuje vreme. Da bi se u to uverili, dovoljno je prošetati internet forumima, i stranim i domaćim, na kojima ovih dana stručnjaci za muslimansko pitanje (džihad) i stručnjaci za jevrejski problem (svetsku jevrejsku zaveru) razmenjuju mišljenja o zemljama koje ne umeju ni da pronađu na geografskoj karti. Rat je tuđa zabava sve dok ne zakuca na vrata. A kada zakuca, obično je u liku trgovca koji će precizno izračunati vrednost svega, od aviona do pojasa sa eksplozivom. Osim cene ljudskog života, koji ionako nije merljiva kategorija.