Otpisana u jednom vremenu, ona (p)ostaje dragocen i pouzdan sagovornik u vremenu novih zapitanosti i dilema – Mitra Mitrović
Priređujući za štampu jugoslovensko izdanje Pisama iz zatvora Roze Luksemburg 1951. godine, u prevodu Ivana Ivanjija, Mitra Mitrović (1912–2001) pisala je da ova “umna i revolucionarna žena” piše pisma “meka i nežna… jednoj ženi, Sonji Karla Libknehta, Rozinog saborca i prijatelja, pisana da uteše”, kao i da ta pisma “kažu o Rozi mnogo štošta lepo i novo što se teško može naći u analima istorije radničkog pokreta”. Ona tome dodaje i da se “ne treba čuditi toplini i mekoti ovih pisama iz tamnice, jer samo mračna propaganda govori o revolucionarima kao ljudima bez osećanja, o ženama koje se bore kao o ženama koje su izgubile svaku senzitivnost i plemenitost”. Naglašavanje dvojstva intimnog i revolucionarnog, ličnog i opšteg, subjektivnog i objektivnog nije slučajno dolazilo ispod pera Mitre Mitrović.
Nedavno su objavljene uspomene Mitre Mitrović (Otpisana, Vukotić media) nastale sedamdesetih godina prošlog veka. Nije ih pisala u tamnici, ali jeste u godinama samoće i napuštenosti nakon što je ova velika revolucionarka, koja se u prvoj posleratnoj deceniji nalazila na čelu prosvetne i kulturne politike u Srbiji, doživela iskustvo rascepa sa Partijom i revolucionarnom svešću. Upravo nam njene uspomene, uprkos subjektivnosti i mogućoj pristrasnosti koje taj žanr nosi sa sobom, omogućavaju da povežemo naizgled razbijene i odvojene delove njenog života: predvodnice studentskog pokreta, ilegalke, zatočenice Banjičkog logora, partizanke, urednice Žene danas i jedne od glavnih ličnosti Antifašističkog fronta žena, književnice. One nam omogućavaju da, kako to kaže jedan francuski pisac, imamo kameru sa dvostrukim objektivom: vidimo svet očima svog protagoniste, ali imamo i drugi pogled, u unutrašnjost i psihologiju njegovog bića.
foto: vukotić mediaMitra i Milovan Đilas pre rata
Na ovim stranicama, Mitra Mitrović prvi put govori o svom odrastanju, sazrevanju, pokušava da pronikne u mladu devojku kakvom je bila tridesetih godina; razmišlja zašto je postala komunista i kakvu je cenu platila zbog tog izbora; za šta se borila, u šta je verovala, kako je shvatala slobodu, šta je žrtvovala i da li je taj život vredeo i imao smisla; o ljubavi sa Milovanom Đilasom, o drugovima, o revoluciji, moći i porazu, zanosu i izdaji.
Ona pred nama otvara svoj intimni svet, razmišljanja, egzaltaciju pred velikim temama istorije i čovečanstva, pokazuje da su koreni pobune bili intelektualni i moralni, a tek onda socijalni. Budući da ih je pisala intelektualka, Mitrine uspomene najbolje oslikavaju pozicije komuniste intelektualca-idealiste okrenutog svetu kvalitativnih vrednosti. Piše o svojoj lektiri u kojoj visoko mesto zauzimaju Ruso i Tolstoj, o učenju marksizma. Vođena Geteovom mišlju da svaka autobiografija mora da pokaže kako se junak uklapa u svet u kojem živi, Mitra vrlo postupno i slojevito slika te prelaze, od krize liberalne Evrope i prodiranja fašizma, do zaostalosti zemlje u kojoj živi. Gotovo neosetno pratimo kako Mitra od bojažljive devojke koja ne može sasvim da objasni razloge svog nespokojstva i teskobe postaje odlučna i beskompromisna revolucionarka, kako njene dileme i nesigurnosti ustupaju pred zahtevima strogo ustrojenog revolucionarnog pokreta. Vidimo kako njenom, lukačevski rečeno, “pogledu na svet” s početka tridesetih godina odgovara komunistička ideologija i kako upravo zbog toga i baš tada komunizam na nju vrši presudan uticaj.
Mitra i njeni drugovi stupaju u život na razmeđu patrijarhalnog i modernog sveta. U naponu snage oni će kao profesionalni revolucionari pokušati, i to u kontekstu globalne ekonomske krize i svetskog rata da odgovore na izazove nedovršene i nepotpune industrijalizacije. Protivnici nacionalnog romantizma, i oni sami su deca jedne grane romantizma koja ide od Rusoa i koja snažno obeležava revolucionarnu levicu. Za viziju romantizma koja njih oblikuje ključan je osećaj gubitka osnovnih ljudskih vrednosti u kapitalističkom svetu koji je birokratski, račundžijski, mehanički. Njima rukovode jaki moralni sudovi, saosećajnost sa siromašnima, spremnost da se život proživi burno i prezir svakog oblika konformizma. Tu je zatim osećaj melanholije i nostalgije za stvarnim ili izmišljenim svetom prošlosti, osećanje jedinstva sa prirodom i čovečanstvom. Iz tako shvaćenog univerzalizma nastaje borba koja u budućnosti treba da povrati i ponovo uspostavi izgubljene vrednosti.
Objavljena gotovo pola veka od nastanka, autobiografija Mitre Mitrović nije nekakav posthumni revanš niti osveta odbačene i napuštene revolucionarke. Nije to ni knjiga samosažaljenja niti banalnog samoopravdanja. Daleko od toga. Ako je i obojena melanholijom i nostalgijom, ona je to na jedan lucidan način. U njoj ima i diskretnosti i uzdržanosti tipične za žanr ženskih autobiografija. Intimna, ova knjiga je i izrazito misaona. Jedno od pitanja na koje nije lako odgovoriti je i kako su u ličnosti Mitre Mitrović bili pomireni racionalnost i idealizam, pribranost i analitički um sa spremnošću na akciju i žrtvu.
Njene uspomene još jednom pokazuju staru istinu da je život složeniji od svake ideologije ili unapred stvorenog političkog mišljenja. One upućuju i na ono što je u Mitrinom revolucionarnom delovanju bilo izvorno humanističko i demokratsko, što je na kraju i odredilo njenu političku sudbinu. Otpisana u jednom vremenu, ona (p)ostaje dragocen i pouzdan sagovornik u vremenu novih zapitanosti i dilema.
Moj život
Moja velika bojazan da mi se polaganje, dan ispita može poklopiti sa izricanjem presude Milovanu i dogodila se. Bio je to jedini način da se za trenutak vidim s Milovanom posle toliko vremena. Suđenju inače nismo mogli prisustvovati osim izricanju presude. Kad su ih vezanih ruku doveli na prvi dan suđenja a mi čekali pred zgradom u Miloša Velikog ulici, pred Sudom za zaštitu države, u Vasi Stajkiću poznala sam onog malog čoveka kome sam u mraku predala paketić.
Ispit je trebalo da polažem baš tog dana kad se izricala presuda, negde oko podne je trebalo da bude izrečena. Nešto se dogodi što trenutak učini još [dramatičnijim i] napregnutijim. Ispit sam završila i ostalo mi je toliko vremena da dojurim s fakulteta i stignem u sud na čitanje presude. Stojeći, umorna a ipak iznenađena kad su izgovorili tri godine robije; jedva sam se od trenutne nesvestice održala na nogama da ne padnem usred sudnice. Uspeli smo da se [grčevito] pozdravimo. I njih su odveli.
Vraćala sam se kući nemoćna, ulice su izgledale nešto drugo, nestvarne. Zbrajala sam godine, bila je jesen 1933. (oktobar), značilo je do 23. aprila 1936; upravo sam bila navršila dvadeset jednu godinu, Đilas je bio završio dvadeset drugu; kad iziđe s robije biću uveliko u dvadeset četvrtoj, on će navršavati dvadeset pet. Izgledalo je beskrajno daleko. I bilo je.
Sad je trebalo da izdrži tri meseca samice, o kojoj sam već u dodiru s porodicama onih koji su znali šta je robija, dosta slušala i bilo je tužno o tome misliti. Strašno. Sâm, i bez knjiga.
Ni za trenutak nisam pomislila da bi možda trebalo razmisliti da li ići dalje u taj život žrtvovanja, lišavanja, hapšenja, usamljenosti. To je već bio moj život i te sam godine nastavila raditi još aktivnije.
Upravo su drugovi u sremskomitrovačkoj kaznioni počeli bili, 19. oktobra, štrajk glađu zahtevajući bolje uslove za političke kažnjenike. Sad sam već poimence poznavala mnoga imena: Moša Pijade, [Petko Miletić] i drugi. Bilo ih je mnogo. Sad sam ulazila u probleme robije. Otvarala se tako oblast po oblast revolucionarnog života.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dokumentarna fotografija ima neprocenjivu i nezamenjivu vrednost jer beleži istinu; ona je svedočanstvo koje prikazuje stvarnost. Trenutno, dostupna je na festivalu Vizualizator
Ukupna tržišna vrednost kapitala pet najvećih korporacija na svetu iznosi 12.280 milijardi dolara, koliko i 44 procenta američkog bruto domaćeg proizvoda. Samo Majkrosoftova vrednost jednaka je godišnjem bruto domaćem proizvodu Francuske, sedme najveće ekonomije sveta
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Flamingo-test, jednostavna vežba stajanja na jednoj nozi, može biti ključna za procenu telesnih promena povezanih sa starenjem. Koliko dugo možete da izdržite?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
