Bubamara, sva u belom

Festival na brdu Mećavnik u Mokroj Gori, u Drvengradu, otvorio je film domaćina Emira Kusturice Maradona by Kusturica, koji je prošle godine bio premijerno prikazan u Kanu. Najavljeno je da je jedna domaća kompanija otkupila prava na prikazivanje ovog filma, pa će on možda biti prikazan i van ovog privatnog poseda. To bi trebalo da bude dobra vest za armiju ljubitelja filmova ovog reditelja jer je domaća publika bila uskraćena za Kusturičin igrani film Zavet uz objašnjenje da u Srbiji nema bioskopa koji bi mogli da na pravi način reprodukuju ono što je zabeleženo na traci. Dok se to ne dogodi, film možete naći na internetu, na različitim forumima i skinuti ga u odličnom formatu. Za one koji ne znaju engleski i španski, postoji i titl na „lokalnom jeziku“, da ostanemo u sferi politički korektnog govora.

Kusturica je oduvek važio za velikog ljubitelja fudbala. Čak se u njegovoj biografiji na sajtu koji je samom sebi posvetio (kustopedia) kaže da je sa osamnaest godina prelomio i izabrao film umesto profesionalnog loptanja na travi. U njegovim filmovima se neprestano pojavljuju fudbalska lopta i oni koji žele nešto sa njom da učine. Iz toga bi moglo da se zaključi da je snimanje romansiranog dokumentarca o jednom od najvećih fudbalera, Argentincu Dijegu Armandu Maradoni, logična stvar za nekog ko se toliko loži na tu igru, ali je ovaj film zapravo upotreba poznatog fudbalera u „lične svrhe“ zarad pokazivanja prilično neartikulisane političke poruke.

Maradona by Kusturica je film koji nam pokazuje nekoliko seansi druženja između poznatog fudbalera i Kusturice. Potonji odlazi sa ekipom u Buenos Ajres pre nekoliko godina, upoznaje se sa Dijegom i beleži njegova razmišljanja o koječemu. Vidimo snimke Maradone iz njegove rodne kuće, iz nekih lokalnih kafana, sa stadiona, iz posete Beogradu. U filmu je Kusturica narator i njegova priča iz pozadine pokušaj je da se uobliči niz različitih ispovednih Maradoninih pasaža. Argentinski fudbaler je u filmu predstavljen kao najveći igrač svih vremena, „čarobnjak sa loptom“, vlasnik „božje ruke“, „seks pistols svetskog fudbala“, ali više od svega, simbol otpora kapitalizmu, odnosno anglosaksonskoj dominaciji u svetu i pokajnik koji se stidi svog kokainskog nasleđa.

Film je stukturiran iz nekoliko delova i svaki se okončava snimkom „gola veka“ – Maradoninim trenutkom najveće genijalnosti u utakmici protiv Engleske na Svetskom prvenstvu u Meksiku 1986, kada je predriblao gotovo čitav protivnički tim i lagano poentirao – koji se zapravo u nastavku pretvara u animaciju na kojoj fudbaler umećem na terenu pobeđuje đavole, Margaret Tačer i Tonija Blera, i kauboje Ronalda Regana i Džordža V. Buša. Ovi lajtmotivi su osnova ideološke osnove filma kojom autor želi da kaže da je fudbaler svojim delovanjem poništavao određene politike koje su bile usmerene protiv njegove zemlje. Međutim, Kusturici to nije bilo dovoljno i on od Maradone želi da napravi univerzalni alterglobalistički simbol otpora anglosaksonskom konzumerizmu i imperijalizmu. Takvo polazište funkcioniše nekako kada se iz Maradonine neverovatne igre u pojedinim trenucima pojavi onaj „viši trenutak“ u kome čovek na zelenom ograničenom terenu pokazuje natprirodne sposobnosti kontrole „vremena i prostora“ , pa je moguće reći da su „naši golovi jači od vaših supermarketa i bombi“. Kusturica, insistirajući na svom konstruktu, tumači argentinsku pobedu nad Engleskom u Meksiku (ostvarenu drugim Maradoninim golom koji je postigao rukom – dakle protivno propisima), kao jedinstveni uspeh prezadužene države u susretu sa „gospodarima sveta“ i svojevrsnu osvetu za rat na Foklandima početkom osamdesetih. On previđa činjenicu da je Argentina već 1978. godine osvojila Svetski kup na svom terenu, a da je na Maradoninom debiju na svetskoj sceni u Španiji 1982. godine bila blizu visokog plasmana. Kusturici ovakvi argumenti ne znače ništa – on je krenuo od određenog zaključka i trudio se da nađe materijal u stvarnosti kojim bi ga opravdao. Kada mu u tome ne pomaže logika, on se pozove na umetničke slobode, na igranje rukom, na mangupsko saplitanje s leđa, jer je sve to, aman, dozvoljeno velikim autorima.

Kada siđe sa fudbalskog terena i predstavlja nama život Maradone, Kusturica dosledno ostaje na političkoj trasi koju je postavio. Tako nam se veliki igrač prikazuje kao sirotinja iz predgrađa nalik na junake ranijih Kusturičinih filmova, koji su na čudan način jedino mesto u kome se zadržao „aristokratski duh“, kako nam to pripovedač u filmu kaže. Na tom mestu, kada u Maradoni i njegovom životu vidi junake i događaje iz svojih filmova, kada se preklope realna, dokumentarna biografija i fantazija, vidimo da je film više napravljen da bi se Kusturica sam sa sobom izborio oko nekih nedoumica nego što je istinski razumeo ovu fudbalsku zvezdu. Kada pogledamo da je Kusturica rođen sredinom pedesetih, a da je Maradona zasijao sredinom osamdesetih, jasno je da je teško moglo doći do emotivnog odnosa reditelja prema fudbaleru – ta emocija je postojala prema Hasimu Ferhatoviću ili Galiću i Šekularcu, jer su oni junaci Kusturičinog detinjstva. Maradona je u ovom slučaju instrument Kusturičine borbe za pravdanje svog „anti“ stava kojeg se drži u javnim nastupima.

Zbog ovakve poetike mi i ne vidimo nešto novo o fudbaleru – u zbiru, film je skup opštih mesta, a sam Maradona je o svemu govorio gomilu puta i sve bi moglo da se svede na klasičnu biografiju tipa „od pakla do raja i nazad“ koja je izlizana od ponavljanja i koja sigurno neće inspirisati nekog klinca da potrči za loptom. Kusturica se upustio i u razmatranje Maradoninog odnosa prema drogama u kojim je plivao godinama, još iz doba igranja za Napoli krajem devedesetih. To je tek slaba strana filma jer su dokumentaristički snimci preuzeti sa raznih televizija kombinovani s Maradoninom pokajničkom ispovešću u kojoj se on pokazuje kao običan čovek, koji voli svoju mamu i svoju porodicu i ne zna koji ga je đavo napao pa se prepustio kokainu. Maradona priča dugo i dosadno, a profesor Kusturica sa naočarima na nosu ga posmatra kao neki psihijatar iz filmova Vudija Alena. Ništa od otpadnika koji želi da menja postojeći sistem, ništa od narodnog tribuna koji diže mase, ništa od žrtve svetske fudbalske mafije koja uprkos svemu opstaje i opominje. Samo jedan sredovečni debeljuca, izmučen tuđim pričama o sopstvenoj veličini i kokainom u svojoj krvi, koga sporadično obraduje kada ga ljudi prepoznaju ili kada Boka odigra dobru utakmicu. „Šta bih tek uradio da se nisam drogirao“, pita se i priznaje u filmu Maradona odričući se od Kaniđinog čuvenog objašnjenja da „ako je kokain droga, onda sam ja narkoman“. Ali, Kusturici to ne smeta – kada mu dosadi Maradonina muka, on ga opet metne na binu pored Čaveza ili da prikaže kako razgovara sa Kastrom. Pesma o Maradoni ilustracija je alterglobalističkih protesta u Argentini.

U zbiru, Maradonom je još jednom manipulisano, ali je to sada uvijeno u formu koju može da proguta kanski festival i da zasluži ceremonijalno pojavljivanje na crvenom tepihu ispred paparaca. U osamdesetim, u vreme kada nije bilo kablovske televizije i kada je „Sportski pregled“ nedeljom bio jedini prozor u svetski svet sporta, Maradona je postao legenda i uzor za milione klinaca. Ali ne zato što je mrzeo Engleze ili što je želeo sreću svom narodu, već zato što je njegovo levo stopalo, i ono što je mogao da uradi sa loptom, pravilo od njega ne čoveka od metar i šezdeset, već mnogo, mnogo višeg. Višeg čak i od visokog Kusturice.