Breme Hipokratove zakletve

Tokom aktuelnih rasnih nemira u Sjedinjenim Američkim Državama, podstaknutih ubistvima i policijskom brutalnošću nad Afroamerikancima, a dodatno raspaljenih bizarnim izjavama aktuelnog predsednika Trampa, lako je smetnuti s uma da je abolicija crnih robova pre oko 150 godina potekla iz redova republikanaca. Danas su se uloge obrnule, pa su upravo republikanci najčešće okarakterisani kao beli suprematisti, dok su demokrate u drugom taboru. Abraham Linkoln, čijim je proglasom 1862. godine ukinuto ropstvo crnaca, bio je iz redova ovih prvih. Njegov ubica, 26-godišnji glumac Džon Vilks But, bio je simpatizer demokrata i Konfederacije.

DA LI NIJE ZNAO

Okolnosti atentata na Abrahama Linkolna 14. aprila 1865. dobro su dokumentovane. Oko deset sati uveče Džon Vilks But se ušunjao u ložu Pozorišta „Ford“ u Vašingtonu, gde je predsednik Linkoln sa suprugom Meri En i prijateljima gledao predstavu Toma Tejlora Naš američki rođak. Pištoljem „derindžer“ ustrelio je predsednika Linkolna u potiljak i pokušao da pobegne, ali nije imao izbora osim da se sa ivice lože baci pravo na pozornicu. Tom prilikom slomio je levu nogu. Podigao je nož u vazduh i uzviknuo: „Sic semper tyrannis!“ Osim što se ovaj izraz nalazi na zastavi savezne države Virdžinije, to su, navodno, reči koje je Brut uzviknuo kada je zario nož u Cezara. Prema nekim navodima, glumac je zapravo uzviknuo: „Učinio sam to, Jug je osvećen!“ U obe verzije sasvim je jasno da But nije propustio priliku da još jednom zasija na sceni.

Zatim je u opštem metežu nestao iz pozorišta, sastao se sa Dejvidom Heroldom, 23-godišnjim farmaceutom, usput su pokupili zalihu oružja i dali se u beg. Linkoln je u komi proveo oko osam sati. Preminuo je u ranim jutarnjim časovima 15. aprila.

Zaverenici su u begu iste noći, oko četiri ujutru, dospeli na vrata doktora Semjuela Mada iz južnog Merilenda nedaleko od Voldorfa. But je trpeo bolove od preloma noge. Mad nije postavljao pitanja, a i lekarska etika mu nije dozvoljavala da pusti iz ordinacije čoveka u bolovima.

Doktor Semjuel Mad nikada nije priznao da je bio upoznat sa tim šta se odigralo nekoliko časova ranije u Vašingtonu. But i Herold su proveli kod dr Mada oko 12 sati. Za to vreme doktor je od lokalnog stolara naručio štake kojima je rasteretio Butovu levu nogu, i poklonio mu par novih cipela i nešto namirnica. Zaverenici su mu platili 25 dolara za usluge i odjahali ka Virdžiniji. Doktor Mad više nikada nije video nijednog od njih, osim u novinama. Desetak dana kasnije, 26. aprila, vojska je sustigla obojicu u jednoj štali u Virdžiniji. Herold se predao, ali But je odbio da položi oružje i nastavio je da puca iz štale. Vojnici su zapalili trošnu građevinu, a uspaničenog atentatora je kroz pukotinu u drvenom zidu ustrelio poručnik Boston Korbet. Dejvid Herold je osuđen i obešen u Vašingtonu 7. jula iste godine. Vrat mu je izdržao pad na vešalima, pa se polako ugušio.

Doktor Semjuel Mad je uhapšen pre nego što su vlasti uhvatile Buta i optužen je za saučesništvo u atentatu. Nije utvrđeno da li je znao za ubistvo kada su mu But i Herold zakucali na vrata. Ali sigurno da je saznao za događaje od prethodne večeri kada je otišao u grad po štake. Kasnije je tvrdio da u žurbi ništa nije čuo, i da mu je rođak sve prepričao u nedelju 18. aprila. Izvesno je, međutim, da je čuo glasine, uspaničio se, naterao Buta i Herolda da produže put i pozvao vojne vlasti tek dva dana kasnije.

Priznao je da je lečio Buta bez saznanja o atentatu. Tvrdio je i da nikada ranije nije video tog čoveka, a da je njegov lik znao samo zato što je bio proslavljeni glumac. Međutim, u najmanje tri navrata 1864. godine Semjuel Mad i Džon Vilks But su viđeni u istom društvu. I to u vreme kada je utvrđeno da je But planirao kidnapovanje Linkolna, što je bio prvobitni plan zaverenika.

Četvorica od osmorice optuženih, uključujući doktora Mada, poslati su 29. juna 1865. da zajedno služe robiju u zloglasnoj tvrđavi Fort Džeferson u Meksičkom zalivu: dvojica bivših konfederalnih oficira osuđenih za saučešće u ubistvu Linkolna, Semjuel Arnold i Majkl O’Lahlen kojima se na teret stavljala zavera da otmu Linkolna sa Butom, a četvrti osuđenik bio je Džon Ford, stolar iz pozorišta gde je izveden atentat, koji je prema svedocima pomogao Butu da utekne iz pozorišta. Svi su osuđeni na doživotnu robiju. Mad je izbegao smrtnu kaznu za samo jedan glas devetočlane vojne porote.

SPASILAC

Četvorica zaverenika zajedno su služila robiju, i to u najstrože čuvanom delu zatvora. Nalazili su se u nedovršenim kasetama za topove iznad glavnog ulaza. Mogli su da uživaju u svežem vazduhu, za razliku od nekih koji su se gušili u vlažnim i memljivim prostorijama. Ali, kako je Arnold zapisao u memoarima, od komaraca se nije moglo živeti. Sparina je bila nesnosna a pitke vode malo. Tvrđava je imala postrojenje za desalinizaciju morske vode jer slatkih izvora nije bilo na vidiku. Pitka voda se držala u otvorenim buradima u centralnom delu tvrđave, i bila je izvanredno uzgajalište komaraca, posebno egipatskih, prenosilaca virusa žute i denga groznice.

Mad se hranio isključivo hlebom, kafom, lukom i krompirom. Meso nije hteo da pipne jer je uglavnom bilo pokvareno. Ni hleb nije bio bolji. Kako je Arnold zapisao: „Glavni sastojci zatvorskog hleba bili su brašno, vaši, piljevina i prašina.“

Do 1867. godine broj zatvorenika od prvobitnih 600 opao je na manje od stotinu. Većina je preminula. U takvim uslovima, gde je tri puta više vojnika čuvalo stotinak iznemoglih zatvorenika, prvi slučaj žute groznice pojavio se 18. avgusta. Tada niko nije znao kako se virus prenosi. Danas znamo da je krivac ujed komarca, koje su tamo revnosno uzgajali u nečistim uslovima. Simptomi su dosta potresni – povraćanje krvi, iznemoglost, groznica, i karakteristično žutilo kože usled napada virusa na jetru, što je bolesti i podarilo ime.

Među prvim žrtvama žute groznice bio je vojni lekar. Preminuo je tri dana nakon što su se pojavili prvi simptomi. Jedini lekar koji je mogao da pomogne obolelima bio je zatvorenik Semjuel Mad. Doktor se ponudio da pomogne obolelima. Ipak, kako je smatrao, država ga je osudila za zločin koji nije počinio, i jedina krivica bila je to što je savesno pomogao povređenom čoveku. „Lišen slobode, prognan iz doma, od porodice i prijatelja, okovan lancima, jer sam izvršio prosti čin osnovne ljudskosti tako što sam previo nogu čoveku čiji suludi čin ne mogu i neću opravdati, ali mi je to bila profesionalna obaveza. Sasvim je prirodno da mi ravnodušnost i strah tavore u srcu“, napisao je Mad tom prilikom u pismu.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Doktor Mad je zabranio da se pije sveža voda, koju je ispravno smatrao izvorom zaraze. Zahtevao je čistu posteljinu, bolje obroke, biljne čajeve i eventualno prokuvanu vodu. Davao je obolelima kalomel, lek na bazi žive za izazivanje povraćanja za čišćenje organizma, kao i tinkturu opijuma za bolove i tegobe. U roku od nekoliko dana obolelih je bilo više nego zdravih. Do oktobra skoro svi iz tvrđave su preležali žutu groznicu. Zahvaljujući doktoru Madu preminulo je samo oko desetak odsto obolelih. Od četvorice zatvorenika osuđenih za ubistvo Linkolna samo Majkl O’Lahlen je podlegao bolesti.

Kako je u tvrđavi bilo više vojnika od zatvorenika, Mad je većim delom spasao svoje tamničare. Bili su izuzetno zahvalni, posebno poručnik Edmund Zalinski koji je pokrenuo molbu za oslobođenje doktora Mada. Neumorno je apelovao predsedniku Endruu Džonsonu i zahtevao pomilovanje doktora koji mu je spasao život. Tom prilikom je napisao: „Nadahnuo je beznadežne svojom hrabrošću, a stalnim prisustvom usred opasnosti i zaraze, bez obzira za sopstvenu bezbednost, smirivao je uplašene. Mnogi od nas koji su iskusili njegovo blagonaklono i pravedno lečenje nikada mu se ne možemo odužiti.“

Pismo poručnika Zalinskog dospelo je u ruke doktorove supruge Sare. Tek u januaru 1869. pismo je stiglo i u ruke predsednika Džonsona. Pozvao je Madovu suprugu u Belu kuću 8. februara i uručio joj pomilovanje za muža. Doktor Semjuel Mad je napustio Fort Džeferson kao slobodan čovek 11. marta te godine na parobrodu „Sloboda“.

Doktor Mad se po povratku kući nerado prisećao ovog događaja. Nastavio je da se bavi doktorskom praksom, a s vremenom se uključio u politiku kao lokalni kandidat demokrata. Preminuo je 1883. od teške upale pluća. Imao je samo 49 godina. Sa Sarom je imao devetoro dece.

Mad jeste pomilovan, ali je i dalje zvanično kriv za učešće u ubistvu Linkolna. Nekolicina američkih predsednika, među kojima i Ronald Regan, izjavili su kako veruju u nevinost doktora Mada. Njegova kuća, u kojoj je lečio nogu Džona Vilksa Buta, nalazi se u registru kulturne i istorijske baštine Sjedinjenih Američkih Država.