BOLTiranje (ljudskih) granica

U „Vremenu“ br. 755 od 23. juna 2005 (vidi „Povezani članci“, tekst Ciklon sa Jamajke), a povodom svetskog rekorda na 100 metara od 9,77 koji je na mitingu u Atini istrčao Asafa Pauel, malo smo se pozabavili istraživanjima naučnika na temu ljudskih granica u sportu. Citirali smo grupu italijanskih istraživača koja je predvidela da će „u narednih 15 godina“ svetski rekord na 100 metara biti „neverovatnih 9,50“, da će se 1500 metara trčati za 3:16,0, da će se kugla bacati 24 metra a da će skok u dalj probiti granicu od 9 metara, mada ni sada nije daleko (8,95 Majk Pauel iz 1991). Profesor Arsenio Veisteinas, direktor Instituta za fizičku kulturu Univerziteta u Milanu, svoje prognoze bazirao je na novim naučnim dostignućima, novim metodima treninga, „genetičkim“ poboljšanjima najtalentovanijih sportista, a predviđa i skoru biopsiju mišića. Važnu ulogu treba da ima i ishrana.

Ovih dana, povodom dva fantastična svetska rekorda Juseina Bolta (9,58 na 100 metara, 19,19 na 200) ponovo se postavlja pitanje ljudskih limita u sportu. Biolog Mark Den sa Univerziteta Stenford u Kaliforniji tvrdi da je krajnja granica za muškarce na 100 metara 9,48 sekundi (Glen Mils, Boltov trener, rekao je posle trke u Pekingu da je njegov pulen mogao da trči 9,55!) a za žene 10,19. On je to zaključio na osnovu analiza hiljada sprinterskih trka od 1920. A komparativno je proučavao i trke čistokrvnih konja. Havijer Aguado, profesor na Univerzitetu Kastilja la Manća, smatra da limiti i prognoze u vezi sa njima nisu stvar genetike već sveobuhvatnih statističkih i tehničkih analiza hiljada trka, baš kao što radi i profesor Den. Aguado se iste noći po Boltovom rekordu na 200 metara bacio na jednu takvu analizu i zaključio da je „ciklon sa Jamajke“ pretrčao tih 200 metara u tačno 80 koraka. Na prvu polovinu staza utrošio je 42 koraka, na drugu 38. Prosečna dužina koraka bila je 2,5 metara mada je u drugom delu trke u pojedinim trenucima iskorak bio i do 2,63 metra. Prosek vremenskog razmaka između koraka bio je 4,29 u sekundi na prvih 100 metara a 4,10 na drugih (prema 4,06 na Olimpijadi u Pekingu). Iz startnog bloka izleteo je za 133 hiljadita dela sekunde dok je kod rekorda na 100 metara start bio 146 stotinki. Trčao je u idealnoj stazi 5 iz koje ima odličnu kontrolu rivala i najblažu krivinu. Već na 40 metara uhvatio je rivala iz 8. staze koji startuje sa vizuelnom prednošću. Takođe je utvrđeno da je prvih 100 metara, sa krivinom, pretrčao za 9,92 kao prvi čovek kome je pošlo za rukom da taj deo trke pređe ispod 10 sekundi. Već pomenuti Mark Deni smatra da je prostor za poboljšanje rezultata znatno bolji na 200 nego na 100 metara, granicu na 200 situira na 18,60 (!). Bilo kako bilo, kladioničari su već spremni da primaju opklade da će Jusein Bolt biti prvi čovek koji će 200 metara trčati ispod 19 sekundi.

BERLIN KAO SUDBINA: Slučajno ili ne, Berlin je avgusta ove 2009. bio mesto pisanja atletske istorije baš kao i pre 85 godina, kada je na ovom istom stadionu (naravno, u međuvremenu više puta renoviranom) jedan drugi crnoputi atletičar, Džesi Ovens, ušao u istoriju kao prvi četvorostruki olimpijski pobednik (100, 200, 4×100, skok udalj). Priča o poniženom Hitleru koji je ogorčen napustio stadion posle trijumfa „niže“ crne rase takođe je deo istorije. Ovens je te 1936. u nacističkom Berlinu imao 22 godine, Bolt je dan posle pobede na 100 metara napunio 23. Nemac Armin Hari, čovek koji je na Olimpijadi u Rimu 1960. prvi istrčao 100 metara za 10 (i poslednji beli svetski rekorder) imao je 23 godine, Bob Hejns, olimpijski šampion u Tokiju 1964. (9,95) imao je samo 21, Asafa Pauel u Atini 2005. (9,77) 23 što upućuje na zaključak da je mladost između 21 i 23 godine idealno doba za obaranje svetskih rekorda na 100 metara.

U periodu elektronskog merenja rekorda najveći napredak od čitavih 5 stotinki ostvario je Moris Grin 1992. u Atini kada je 100 metara istrčao za 9,79 popravivši rekord Donovana Bejlija iz Atlante 1996. za čitavih pet stotinki. A Bolt je nadmašio sopstveni rekord iz Pekinga 2006. (9,69) za neverovatnih 11 stotinki (9,58!). Za isto toliko nadmašio je sebe na 200 metara. Definitivno, u atletiku treba uvesti novi termin – „BOLTiranje“, kao što je svojevremeno posle prvog boravka čoveka u Kosmosu nastao termin „leonovanje“ po ruskom astronautu Leonovu koji je prvi izveo taj podvig. „Boltiranje“ bi moglo da znači „pomeranje ljudskih granica u sprintu“.

VEČNI REKORDI: Prema tablicama za desetoboj Boltovih 9,58 na 100 metara vredi 1374 boda što je „užasno mnogo“. Poređenja radi, za toliki broj bodova na 400 metara moralo bi da se trči 42,09 (svetski rekord 43,18), na 400 prepone 45,05 (47,18), na 800 metara 1:38,46 (1:43,06), moralo bi da se skače uvis preko 2,52 (2,40), udalj 9,18 (8,95), u troskoku 18,99 (18,29), koplje bi moralo da leti do 100,37 m (92,80)…

Međutim, priča o atletskim rekordima i ljudskim limitima ima i drugu, tamniju stranu. Na snazi je 14 svetskih rekorda, dva u muškoj i 12 u ženskoj konkurenciji, postignutih još 80-ih godina prošlog veka. Bilo je to vreme pre pada Berlinskog zida kada su u laboratorijama istočnih zemalja, pre svega bivše DDR, fabrikovani šampioni čiji je nesumnjivi talenat bio nadograđen nedozvoljenim sredstvima, odnosno dopingom. U tom društvu je i Amerikanka Florens Grifit Džojner koja je svoje „svemirske“ rekorde na 100 (10,49) i 200 metara (21,34) sa Olimpijade u Seulu 1988. neku godinu kasnije platila životom.

U muškoj konkurenciji najstariji važeći rekordi su iz 1986, Jirgen Šult (DDR) bacio je disk do 74,08 m, a Juri Sejdih (SSSR) kladivo do 86,74. Litvanac Virgilijus Alekna približio se Šultu 2000. godine na samo 20 centimetara (73,88) dok je Belorus Ivan Tihon (33) 2005. stigao na samo centimetar od Sediha, ali teško da će ga nadmašiti jer je suspendovan zbog korišćenja dopinga…

U ženskoj konkurenciji najstariji rekord drži Jarmila Kratohvilova (ČSSR) koja je još 1983. pretrčala 800 metara za 1:53,28. U nekim novinama iz tog vremena je, maliciozno, „zaboravljano“ ono poslednje „a“ u njenom prezimenu sa jasnom aluzijom na njenu ženskost. Marita Koh (DDR) od 1986. drži marku 47,60 na 400 metara, štafeta DDR u sastavu Glaiš, Riger, Ojersvald, Ger trčala je 1985. 4×100 metara za 41,37. Bugarka Štefka Kostadinova skočila je 1987. 2,09 uvis ali Hrvatica Blanka Vlašić, dvostruka svetska prvakinja, već je nekoliko puta napadala taj rekord. Natalija Lisovska (SSSR) hitnula je 1987. kuglu do 22,63 a Džeki Džojner-Kersi ostvarila je 1988. 7291 bod u sedmoboju, o čemu prvakinja iz Berlina Džesika Enis (6731) ne može ni da sanja. Bugarka Jordanka Donkova „ne da“ rekord na 100 metara prepone (12,21) još od 1988, Galina Čistjakova (SSSR) skočila je iste godine udalj 7,52, Gabrijela Rajnoš bacila je disk 76,80 m (najbolji rezultat u XXI veku ima Ukrajinka Irina Jatčenko sa više od 7,5 metara zaostatka), a poslednji rekord iz „mračnog perioda“ drži štafeta bivšeg SSSR 4×400 u sastavu Ledovska, Nazarova, Pingina i Brizgina rezultatom 3:15,17. Posle njih najbrže su ovu stazu pretrčale Amerikanke 2008–3:18,54.

NASMEJANI ŠAMPION: Osim rezultatima, Bolt pleni ponašanjem. Uvek veseo, nasmejan, spreman na šalu, više je nego zahvalan za medije. Fotografi ga obožavaju a snalazi se i sa novinarima. Evidentno je da ima i ozbiljan savetnički tim koji misli o svakom detalju. U Berlinu je posle trijumfa nosio majicu na kojoj je pisalo „Ich bin ein Berlino“ („Ja sam jedan Berlinac“), fraza koju je 1963. u podeljenom Berlinu, stojeći uz Vilija Branta, izgovorio tadašnji američki predsednik Džon Kenedi. Kada je već o Kenediju reč, jedan analitičar Boltovih svemirskih rezultata podseća na Kenedijevu misao koja glasi: „Ako ne možeš da zamisliš, ne možeš ni da ostvariš“.

Šta li zamišlja Jusein Bolt? Da li mašta o novom pomeranju granica ili o novcu koji su mu brze noge donele? Samo je u Berlinu zaradio 380.000 dolara, po 100.000 za dva svetska rekorda i po 60.000 za pobede na 100, 200 i 4×100 s tim što će poslednju premiju podeliti sa drugarima iz štafete Jamajke.

Svemoćni fudbal

U četvrtak 20. avgusta Srbija je bila jedna od retkih zemalja sveta koja nije mogla uživo da vidi obaranje svetskog rekorda na 200 metara na Svetskom atletskom šampionatu u Berlinu. RTS je imao preče obaveze, umesto vihornog Bolta morali smo da gledamo prespore fudbalere Partizana i Zvezde na njihovom, ko zna kom po redu, neuspešnom „pohodu na Evropu“. Znam da bi bar 90 odsto onih koji su gledali fudbal odobrilo uređivački potez RTS-a, ali funkcija javnog državnog servisa nije (samo) da povlađuje (često sumnjivom) ukusu širokog gledališta već i da ga, koliko je moguće, i formira.

Neki dan ranije bilo je dovoljno senzibiliteta da se načas prekine prenos odbojke iz Kragujevca kako bi se direktno videla trka na 100 metara, ali lako je bilo šiljiti fleksibilnost na odbojci. Kad je svemoćni fudbal u pitanju, nikome ništa slično nije palo na pamet iako trka traje manje od 20 sekundi, mnogo manje nego što je potrebno da igrači Partizana i Zvezde prenesu loptu od svog šesnaesterca do protivničke polovine… Bar da su nam u ćošku ekrana dali kvadratić sa slikom iz Berlina, ali čini se da ništa nije smelo da remeti perfektnu inferiornost našeg elitnog klupskog fudbala. Krajnje je vreme da RTS u sklopu buduće digitalizacije programa počne pripreme za otvaranje bar jednog (ozbiljne televizije imaju po nekoliko) sportskog kanala jer će događaji sve više gušiti dva postojeća koja treba da zadovolje sve potrebe državne televizije.

Svemoćni fudbal zadužio nas je, još jednom, skandalozno varvarskim ponašanjem huligana koji su, kao, pošli da navijaju za Zvezdu i koje mediji iz potpuno nerazumljivih razloga nazivaju „navijačima“. Pošto su demolirali centar Praga i opustošili neke benzinske pumpe na putu do njega, bili su pohapšeni, vezani, zatvoreni pa proterani na najmanje pet godina… Samo fali da se u Briselu ili Strazburu potraži „pravda za (nekog) Uroša“ jer je češka policija, jelte, ničim izazvana, prekomerno upotrebila silu.

NENADMAŠENE: Štefka Konstadinova,…

…Jordanka Donkova,…

…Jarmila Kratohilova