Bo Pink brez turbo-folka še Pink?

Svi su se, uglavnom, smejali, samo neko zbog iskrene sreće, a neko od muke. Tačno u ponoć, u noći između 29. i 30. septembra, iz centra Ljubljane pod svodom fantastičnog vatrometa, pred natiskanih nekoliko hiljada vatrenih obožavalaca razlegla se pesma srpskih folkera, ili po tamošnjem cajkaša – Ja nemam drugi dom. Svi na bini međusobno do krvi zavađeni, što se kasnije saznalo iz medija, Brena, Karleuša, Željko Joksimović, svi zajedno zagrljeni sa magom Pink televizije Željkom Mitrovićem i pod njegovim budnim okom, složno su Slovencima otpevali: Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom, osim tebe nikoga na svetu nemam ja… Antologijski trenutak „pink“ sreće, kiča i falša na Prešernovom trgu, sa koncerta povodom osnivanja Televizije Pink Slovenija, zabeležio je i neko iz publike i objavio na Jutjubu. Ispod, u komentarima, neki se Slovenac oduševio koncertom i zahvalio na snimku, potom je Srpkinja izjavila saučešće slovenačkoj medijskoj kulturi, a onda se oglasio i Hrvat koji je ponizno zamolio za još mnogo snimaka, jer oni to u Hrvatskoj nemaju. Bolje, vala, ni u vicu ne bi moglo.

TV Pink Slovenija počeo je zvanično sa radom baš tog 30. septembra tačno u ponoć, od trenutka kad je počeo veliki vatromet na Prešernovom trgu, i kad se završio veliki koncert – poklon građanima Slovenije. Na fešti, pored folkera Brene, Seke, Lukasa, Karleuše, bilo je i uvažene estrade srpske i hrvatske (Ž. Joksimović i Nina Badrić), bilo je i političara, ali samo onih od posle 5. oktobra (Đelić, Čanak), pa čuveni slovenački hor Perpetuum jazzile, pa Magnifico… Sve u skladu s najavljenom programskom šemom slovenačkog Pinka koja, za razliku od drugih, neće biti toliko turbo-folkerska. „Slovenci od TV Pinka očekuju samo turbo-folk“, gotovo se požalio Željko Mitrović slovenačkim medijima, no dobro, ali „bo Pink brez turbo-folka še Pink?“, zapitali su se Slovenci naglas u svojim medijima.

POROBLJAVANJE: Uopšte gledano, Mitrović koji priznaje da je levičar u duši i jugonostalgičar, praktično i ne skriva viziju sebe kao regionalnog ujedinitelja, do juče do krvi zavađenih strana, a pod zastavom Pinka. Kako god zanesenjački ili naopako to zazvučalo, valja podsetiti na granice njegove imperije kako bi se shvatilo koliko je blizu ostvarenju svog sna. Naravno, ukoliko se pokaže da su sve one priče o prezaduženosti Pinka i njegovim ozbiljnim finansijskim problemima neosnovane ili makar privremene. Pre svega treba naglasiti i to da Mitrovićeva imperija ne znači samo televiziju, nego da se Pink Media Group bavi, između ostalog, i iznajmljivanjem aviona, jahti, proizvodnjom žvaka, Iva vodom, produkcijom TV programa, CD i DVD industrijom, da je u njenom posedu veliki filmski grad u Šimanovcima… Tek što se televizije tiče, Pink emituje više od deset kanala preko satelita (Pink folk, Pink plus, Pink extra, Pink action, Pink movies, Pink film, Pink music, Pink kids…), a za četiri kanala postoji zemaljska dozvola, za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Sloveniju. Nacionalnu zemaljsku dozvolu Pink je dobio i za Makedoniju i Bugarsku, u Makedoniji je već kupljen kanal K15 i tamo TV Pink startuje u novembru, a u Bugarskoj u septembru sledeće godine. Od bivše Jugoslavije nepokorena je ostala samo Hrvatska, kako kaže Mitrović „zbog male netrpeljivosti prema svemu što dolazi iz Srbije“, mada obećava da će se potruditi da dobije zemaljsku dozvolu i za Hrvatsku u narednih šest meseci. „Zluradi“ slovenački mediji, u šali, Mitroviću ipak preporučuju drugi recept: da promeni svoje ime u Hans, a da Pink Media Group registruje u Vatikanu – možda tako i uspe. Do tada, hrvatskim „pinkovcima“ preostaje kablovski program, ili ono što mogu uhvatiti preko Pinka susednih zemalja. A hvataju se i gutaju sve same „farme“, „grandovi“, turbo-folk ritmovi… Još od vremena kad je istinski grunuo po regionu, kablovski, tamo negde krajem devedesetih, Pink je širom „juge“ postao šareno, kičasto odmorište za sve napaćene duše, i onako svetlucavo i raskošno, uz cajkaški „lelek“, s lakoćom ih porobio. Sad, kad se iz ove perspektive pogleda unazad, zvuči neverovatno, ali izgleda kao da je prva ljubav i stvarno bila sa Slovenijom. Neprovereni, ali bliski izvori kažu da je Mitroviću iz nekog razloga još od početka najveća želja, ma gotovo opsesija, bila da s Pinkom uđe u Sloveniju, pre nego što je ušao bilo gde, pre svih drugih zemalja, TV studija i programa. S druge strane, rejtinzi gledanosti kažu da su Slovenci prednjačili, da su baš oni najmasovnije voleli i gledali TV Pink. Želja im se svima sada ispunila, pa moguće otuda onoliko naboja, ushićenja i osmeha na Prešernovom trgu.

Kad se svemu tome doda i Mitrovićeva strast za ulaganjima i ambicija „ako već igram neku igru – želim da budem najbolji“, može se slobodno reći da je TV Pink u Evropskoj uniji startovao više nego ofanzivno. Samo u prvoj godini rada u Sloveniji, Pink Media Group namerava da uloži u svoj projekat 20 miliona evra, a za taj period imaju i rezervni fond od 15 miliona evra, koji će upotrebiti za eventualni „rat“ za prva mesta na lestvici gledanosti. Namerni, dakle, da već u prvoj godini „navuku“ 20 odsto gledalaca, u Pinku su spremni i da znatno povećavaju novčana ulaganja. Ideju Pinka kao „medijskog mosta solidarnosti“, ma kako nekome u glavi odzvanjale sve one cajke, Mitrović je ozbiljno shvatio i proširio na humanitarni rad.

Baš preko tog mosta solidarnosti pozvao je balkanski komšiluk da finansijski pomogne Sloveniju zbog nedavnih poplava, a kao pravi bratski gest, prilikom tamošnjeg osnivanja svoje televizije, donirao je tri dečja vrtića u Sloveniji sa po deset hiljada evra, i kako je rekao u jednom intervjuu, od srpskih preduzetnika prikupio pomoć u vrednosti od sto hiljada evra. I pored svega, Pink i Željko Mitrović neće naići na srdačan prijem slovenačke medijske, kulturne i još poneke javnosti, iako mu, budući i sami poslovični, Slovenci priznaju barem jedno – da je najveći srpski medijski mogul.

foto: vlada lukić (kurir)

ČEGA SE PLAŠE: Ni na domaćem terenu, u Srbiji, nema mnogo komentara o osnivanju TV Pink u Sloveniji. Osim svađa među pevačima, o kojima se ama baš sve zna od ulaska u avion pa nadalje, o samom poslovnom poduhvatu i njegovim izgledima malo se govori. Jedni su skloni da veruju da Pink nema šta da traži u slovenačkom medijskom prostoru, da će propasti i da će to biti uzalud bačene pare na ionako već postojeću krizu u kompaniji. Drugi računaju da će Pink u Sloveniji biti odlično gledan sudeći po dosadašnjem interesovanju, što će privući neke nove oglašivače koji će plaćati oglasni prostor po nekim novim evropskim cenama, sve u svemu, izvanredan posao. Sam Mitrović je rekao da su se na ovaj posao pripremali godinu dana, uglavnom u tajnosti, kako konkurencija u Sloveniji ne bi znala za njihovu poslovnu strategiju, naglasivši da očekuje munjevit uspeh. Ono što nudi slovenačkoj TV publici, kako je rekao, to su holivudski filmovi i serije iz arhive TV Pinka, „Grand šou“, ali sa slovenačkim voditeljima, muzičku pop emisiju „Top of the Pops“ za učesnike iz celog regiona, urbaniji muzički program nego u Srbiji, „Trenutak istine“ sa slovenačkim učesnicima, rijaliti šou-programe.

No, tek što je Pink Si krenuo s radom, u moru ćutljivih i obazrivih slovenačkih medija kada je dolazak Pinka u pitanju, oglasili su se prvo oni najkritičkiji. Prvo su Pink Si nazvali odlagalištem starih srpskih filmova koje su sto puta već videli, to su, kažu, oni gde Voja Brajović ima 25 godina, pa su kukali na bizarno zastarele Grand muzičke produkcije, na novopečene kvazi voditelje jutarnjeg programa, a onda su našli i pravu caku. Naime, medijski zakoni u Sloveniji nalažu obavezno prevođenje stranih jezika, što bi moralo važiti i za kratke izjave srpskih estradnih umetnika. U suprotnom, neko bi takvu televiziju mogao i tužiti, neko je može biti Pink na to i upozorio, pa su već drugog dana obezbedili sinhronizovani prevod sa muškim i ženskim glasom u offu. E, onda opet opšti smeh, jer niko nije navikao da sluša kako Lepa Brena na Pinku govori slovenački. Ti isti mediji Mitrovića pokušavaju da degradiraju na razne načine, od toga kako se hvalio da će na koncert na Prešernovom trgu dovesti premijere tri balkanske države, a nije bilo nijednog, do toga da na prijemu u Gradskoj kući nije bilo nikoga od slovenačkih političara, osim Simone Dimić, šefice kabineta slovenačkog premijera Boruta Pahorja, a od celog diplomatskog kora samo počasni konzul Izraela u Sloveniji, od privrednika i menadžera takođe niko (samo direktor BTC-a, koji je došao tek kad se neka utakmica završila). Najveće prijateljstvo sa Mitrovićem pripisuje se gradonačelniku Ljubljane Zoranu Jankoviću, koji je već dobio titulu „glavnog krivca“ za osnivanje slovenačkog Pinka.

PITANJE NOVCA: Strah od nove medijske konkurencije u Sloveniji takođe je velik. Dok jedni konkurenciju pozdravljaju kako bi se medijske kuće malo razdrmale, drugi i u tome vide nečasni posao, jer je distributer televizijskih programa Telemach Pink Si već uvrstio na peto mesto među ponuđenim programima, i to ispred TV3, što je kažu čista nameštaljka.

Drugi opet navode da bi Pop TV, za sada trećeplasirani kanal, mogao biti ozbiljno ugrožen od Pinka. Uglavnom, nikome nije svejedno, pa ni samom Željku Mitroviću. Medijski rat koji je protiv njega poveo Jure Zorčič, prvi direktor Pinka u Sloveniji s kojim je saradnja prekinuta, ne jenjava, naprotiv. Zorčič čak preti tužbama u kojima će otkriti kako je Mitrovićev novac stizao u Sloveniju, što bi, kako kaže, moralo da zanima policiju, odeljenje za sprečavanje pranja novca i poresku upravu. Na sve to, Mitroviću se bez okolišanja pripisuje „loša prošlost“, ne samo kao kralju turbo-folka, već najviše zbog političkih aktivnosti u službi Slobodana Miloševića i Mire Marković, ponavlja se kako mu je bio zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije zbog bliskosti sa porodicom Milošević, kako su predajnik Pinka na zgradi Socijalističke partije Srbije Amerikanci smatrali propagandnim oružjem. Naglašava se da je bio član JUL-a, da je njegova televizija imala ne samo ulogu eskapističkog užitka u pesmi, folkloru i filmovima, nego i konkretno političku.

foto: aleksandar anđić

Ekskluzivno se objavljuju zapisi telefonskih razgovora između Mire Marković i Željka Mitrovića u kojima mu ona daje instrukcije kako da vodi predizborni program, koga da favorizuje i slično. Kao da ništa ne vredi što je i sam Mitrović priznao da je to bilo vreme zablude, da je morao da pristane na ustupke kako bi opstao, kako je prvi otkazao poslušnost i povezao se s opozicijom, a naročito kako je najveći deo svog bogatstva, tačnije 96 odsto, stekao posle 5. oktobra: „Nama je demokratski ambijent mnogo pomogao i označio neka pravila u kojima se mi odlično snalazimo“, objasnio je Mitrović u jednom intervjuu. Zvanični slovenački mediji, doduše, ne zalaze tamo gde je đavo već umešao svoje prste. Izvestili su o slovenačkom Pinku koliko su morali, koliko ih dužnost profesije obavezuje, bez kritike i bez pohvale. Najostrašćeniji su pojedini pinkohuškački mediji i njihovi čitaoci, a komentari su ubedljivo najbrojniji u odnosu na sve druge teme. Među njima, tu i tamo zaluta poneko kome ne smeta Pink Si, ko je jugonostalgičan ili ko je makar za to da se svima pruži prilika. „Kakvo sr…e“, kaže razočarano jedan TV gledalac koncerta na Prešernovom trgu, „sad mi je sasvim razumljivo zašto se to sr…e seli u Ljubljanu“, misleći na brojnost i oduševljenje publike. „Servilno slovensko klanjanje Srbiji“, ocene su čitalaca, koje idu čak do siktanja zbog toga što su „cigani“ stigli u Sloveniju umesto kakve pristojne evropske televizije, ili do primedbe kako su na mnogim čelnim mestima u Sloveniji zavladali oni na „ić“ koje valjda treba proterati kako bi Sloveniji krenulo nabolje.

Sve zajedno, reč je o „srbizaciji Slovenije“, kažu besni anonimni autori komentara. Među njima sigurno nisu oni koji u stotinama svakog vikenda, a za Novu godinu i u hiljadama, pohrle iz Slovenije u Beograd kako bi se turbo-izludijali po splavovima. Jer onda bi znali da Beograd neće ni videti koliko će ih zabljesnuti reklame Gorenja, Merkura i Merkatora, pa bi se kao i njihovi zemljaci koji prvi put dolaze na splavove iznenađeno zagledali i pitali: gde smo ovo došli?! Isto kao što smo se mi pre neko veče gledajući na Pinku prenos koncerta s nevericom zagledali i pitali: ma, je li ovo u Sloveniji?! Biće da je za sve „kriv“ 5. oktobar, od onda svi smo se ponovo združili, a najpametnijima je baš tad krenulo.