Jozefa Bojsa je Beogradu i Jugoslaviji početkom sedamdesetih predstavila Biljana Tomić, istoričarka umetnost, kritičarka i kustoskinja. Biljana Tomić je tada, kao kustoskinja Galerije 212 i likovnog programa Bitefa, povezala performativne i vizuelne forme umetnosti, učestvovala je u formiranju scene Nove umetničke prakse, promovisala je stanovišta istorijskih avangardi i neoavangardi. Od 1971. do 1999. bila je kustoskinja Galerije Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Njen rad na festivalu proširenih medija Aprilski susreti bio je ključan za internacionalizaciju beogradske scene Nove umetnosti. Inicijatorka je i članica konceptualne Grupe 143. Tokom celokupne kustoske prakse, aktivno je učestvovala u formiranju novih generacija mladih umetnika.
U projektu „Jozef Bojs i Mangelos – 100 godina i umetnost danas“ biće učesnik jednog od razgovora organizovanih povodom izložbe.
„VREME„: Zaslužni ste za spoj Bojsa i naših umetnika, i verovatno ste već nebrojeno puta prepričavali kako ste ga nagovorili da dođe u Beograd. Kako ste ga upoznali?
BILJANA TOMIĆ: Prvo izlaganje Bojsa u Beogradu bilo je na izložbi „Mala dokumenta“ 1972, kada sam ga upoznala i pozvala da učestvuje na BITEF-ovim umetničkim programima. Drugi susret sa Bojsom dogodio se na poznatom festivalu u Edinburgu 1973, na kome su bili umetnici Nove scene i likovni kritičari Marina Abramović, Neša Paripović, Zoran Popović, Raša Todosijević, Gergelj Urkom, Jasna Tijardović, Irina Subotić. Na predlog Dunje Blažević, koja je tada bila na čelu SKC-a, pozvala sam Bojsa da bude učesnik Aprilskih susreta 1974. U to vreme većina nas iz SKC-a je upoznala Bojsa u Edinburgu, tako da ne bih rekla da sam samo ja zaslužna za njegov dolazak. Jozef Bojs je složena ličnost i umetnik. Inspirisao je mnoge, kritikovan je od mnogih i podlegao je mitizacijama. Pripadao je generaciji Fluksusa (Fluxus) pedesetih/šezdesetih godina unutar opštih promena, pojave Nove umetnosti i brojnih socijalnih i kulturnih previranja. Bojs se izdvajao sa svojim angažovanim političkim stavovima i reformama, posebno važnom reformom obrazovanja koju je pokrenuo na Umetničkoj akademiji (Kunstacademie) u Diseldorfu 1971. poznatoj po autonomiji studenata i slobodi rada. Slične reforme pokretale su se u zapadnom svetu, pa i kod nas, važno je napomenuti reformu školovanja Bogdana Bogdanovića s početka sedamdesetih, koju su ugušile konzervativne orijentacije na Arhitektonskom fakultetu. Bojs je boravio u Beogradu sa porodicom nedelju dana u hotelu „Moskva“ i sve troškove je lično pokrio.
Smatra se da je susret Bojsa i naših umetnika Nove umetnosti u Edinburgu bio izuzetno važan, po nekima čak i istorijski. Zašto? Šta se desilo posle tog susreta?
Svi imaju svoja sećanja na ta lepa druženja. Ako se govori o istorijskom značenju, treba navesti da je tada na festivalu u Edinburgu Marina izvela prvi važan performans „Ritam 10“ sa noževima, da je većina naših umetnika izvela različite performativne nastupe, i da smo skoro svi učestvovali u performansu Bojsa koji je trajao 12 sati: trebalo je setiti se svih nemačkih izraza koje koristimo u srpskom jeziku. Poznavati Bojsa ne mora da znači da ste „bojsovac“ i da stičete neke privilegije, naprotiv, radi se o filozofiji, nauci i metodologiji. O duhu autonomije i širenja primarnih saznanja. Bojs je podsticao kreativnost svojim verovanjem da je svako ljudsko biće kreativno i sposobno da oblikuje individualne identitete.
Kako je ovdašnja društvena i kulturna javnost reagovala na njegovu umetnost?
Izložbu „Mala dokumenta 5“ 1972. godine uglavnom je videla publika u pauzama predstava Bitefa. Na Aprilskim susretima Bojsovo izlaganje pratili su gosti iz inostranstva, Zagreba, Ljubljane i drugih mesta. Iz Beograda bio je prisutan jedan broj umetnika i prijatelja. Tada je vladao priličan otpor sredine u vezi s programima koje smo organizovali, posebno je Fakultet likovnih umetnosti imao negativan stav. Posle mnogo godina, jedan umetnik mi je rekao: „Došao sam do SKC-a, ali za inat nisam ušao, sedeo sam na stepenicama.“
Iz današnje perspektive, čini se da reči Bojsovog predavanja deluju kao romantična priča. U osnovi, one su se odnosile na najdublja duhovna svojstva čoveka, života i egzistencije. Govorio je o prirodi, o filozofiji stabla i korena, o kreativnosi i pravu na izbor i slobodu.
Kako se desilo da Dimitrije Bašićević Mangelos nije predstavljen našoj sredini onoliko koliko zaslužuje i da ga naši muzeji, za razliku od inostranih, nemaju u kolekcijama? Ko je kriv, istoričari umetnosti? Koliko su vaše sadašnje kolege hrabre da nametnu nove umetničke vrednosti koje nisu populističke?
Postavljate pitanje koje možemo uporediti sa sada čestim: čiji je Nikola Tesla? Naime, Dimitrije Mića Bašičević, rođen u Šidu, formira se u vreme teških ratnih godina i studije istorije umetnosti završava u Zagrebu. Bio je značajna multidisciplinarna ličnost u okviru različitih područja bavljenja, sa dugogodišnjim kustoskim radom u Modernoj galeriji u Zagrebu. On je dakle rođen u Srbiji, ali su se njegovo umetničko formiranje, članstvo u grupi Gorgona i sve aktivnosti odvijali od ratnog doba pa do smrti u Zagrebu. Njegova prva prezentacija dešava se u Beogradu, na moj poziv, u vreme održavanja Umetničkih programa na BITEF-u 1968, u okviru izložbe konkretne i vizuelne poezije. Od tada pa dalje Mangelos je bio izlagan više puta u Beogradu i Novom Sadu. Takođe, Mića Bašičević Mangelos je visoko rangirana ličnost u Zagrebu kao i u Beogradu i u drugim balkanskim sredinama. Njegova međunarodna reputacija nastaje u posleratnom vremenu, kada se zapadne kulturne institucije otvaranju prema balkanskim zemljama. Danas je taj interes prešao u značajno sticanje renomea i profita onih koji su se bavili otkrivanjima kulturne istorije bivše Jugoslavije.
Mlade hrabre kolege vidim kao borce koji će više ili manje uspeti da plasiraju svoje ideje, interese i statuse kulturnih aktivnosti, neposrednim radom u kulturnim institucijama, ili će kao slobodni autori sa privatnim praksama plasirati projekte preko donacija i drugih oblika finansijske pomoći.
Naslov izložbe ukazuje da su Bojs i Mangelos ostavili traga među današnjim umetnicima.
Obojica su se bavili filozofskim dilemama, istražujući smisao cilja egzistencije i društvenih parabola jednakosti i nejednakosti. Mislim da je Mangelos bio jedna posebna, hermetična ličnost, dok je Bojs bio radikalan u svakom pogledu. Mangelos se družio sa generacijom sedamdesetih i to je bilo vreme njegovog otvaranja i komunikacije. Bojs je bio otvorena društvena ličnost, reformator, socijalni aktivista, i mag performativnih invencija. Studente je upućivao da razvijaju sopstvenu imaginaciju i slobodu rada. Danas, mislim da se obojica mogu smatrati inspirativnim, ali ne u smislu manipulacija sa istorijom od Grka i Rimljana ili ranijih doba, do renesanse i modernosti, koje je uvela postmoderna. Mladi su danas dovoljno izrasli i razvili se da imaju sopstvene stavove i pristupe umetničkim produkcijama. Bez obzira na mnoge retorike, mladim umetnicima je još uvek teško, jer u polarnostima u kojima živimo uvek postoje frakcije koje bolje prolaze i one koje se nisu još snašle. U biti to je nerešivo pitanje dok ne popuste ekonomski i konkurentski interesi, a kulturni krugovi se ne skoncentrišu na „fer-plej“, da time omoguće svim mladima pravo na učešće u kreiranju kulturnih i egzistencijalnih procesa razvijanja i pozicioniranja.
Gotovo svakodnevno se čuje da bi nam kulturna scena bila progresivnija samo da društvo ima veću potrebu za stvaralaštvom pa da odvaja više budžetskog novca za kulturu. Na osnovu iskustva koje imate iz vremena stvaranja SKC–a i naše nove scene, da li je novac presudan? Šta ste pre 40 i više godina vi imali pa je beogradska umetnička scena držala korak sa evropskom, a sadašnje vaše kolege nemaju?
Šezdesetih godina bili smo protiv tržišta i tržišne politike. Sećam se, bili smo protiv umetnika koji su se dobro prodavali, kao Polok ili drugi. Već u drugoj polovini šezdesetih, pojava Konceptualne umetnosti, Land Arta i Siromašne umetnosti uvodi potpuno nove pristupe sa siromašnim materijalima, neposrednim radom u prirodi i u jednostavnosti života. Nastaje umetnost koja plasira novi jezik, filozofiju i produkciju.
Moje učešće na BITEF-u sa umetničkim programima (1968–1973) predstavilo je tadašnju scenu otvorenosti, slobode i individualnih inicijativa sa personalnim, kritičkim ili političkim obeležjima. Sve to je, paralelno sa nastupima međunarodnih teatarskih grupa, ukazivalo na bitne promene umetnosti s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Otvaranje SKC-a dešavalo se upravo u toj paradigmi drugosti. Lično mogu reći da je to bilo sjajno doba. Da, držao se korak sa Evropom, iako se u ta vremena tome nije davala veća važnost.
Danas se umetničke prakse i prateći događaji stalno menjaju uvođenjem brojnih tematika, posebno personalnih narativa i tema neposrednih okolnosti vezanih za aktuelnu politiku, globalno zagrevanje, ekologiju, ekonomiju, socijalna i rodna prava…
