Biljka spasa s one strane zakona

Pre tačno nedelju dana, ministar zdravlja Zlatibor Lončar, najavio je mogućnost legalizacije marihuane u medicinske svrhe. Nije rekao ni kada, ni kako, ali je obećao da resorno ministarstvo neće praviti problem da se kanabis uvede u ovdašnju medicinsku praksu. Ovom izjavom ministar je ulio nadu brojnim teškim bolesnicima u Srbiji koji godinama unazad slušaju (i čitaju) o čudotvornim učincima kanabisa koje su privilegovani stanovnici zemalja koje su ga već odobrile mogli da osete na svom organizmu.

(NE)REALAN OPTIMIZAM: Pobornici legalizacije su optimisti, iako je ministar do kraja ostao vrlo oprezan u svojoj izjavi, naglašavajući da „stvari treba pustiti da idu svojim tokom“, što podrazumeva osnivanje komisija, te organizovanje javnih rasprava i stručnih kolegijuma na temu koristi, odnosno potencijalne zloupotrebe ovakve odluke.

foto: reuters

Vladan Golubović iz Humanitarne mreže organizacija i pojedinaca „Lekalizuj“, koja je prošlog vikenda održala vrlo suvislu tribinu o korišćenju marihuane u medicinske svrhe, uveren je da je realno očekivati da će se već u novembru raditi na promenama zakona, na proleće i legalizovati upotreba kanabisa u medicinske svrhe, a u septembru krenuti u prvu berbu.

Koliko su ovakva očekivanja realna u zemlji u kojoj se sve odluke donose sporovozno, naročito kada podrazumevaju razbijanje sterotipa i predrasuda?

Advokat dr Veljko Delibašić, autor knjige „Suzbijanje zloupotreba opojnih droga sa stanovišta krivičnog prava“, smatra da je to prilično optimistična prognoza.

„Verujem da će se u tu proceduru krenuti i da će zaživeti jednoga dana, ali čini mi se da nijedan političar ne želi da rizikuje da u skupštinu izađe sa takvim predlogom i da ga protivnici okarakterišu kao zagovornika narko-mafije, čime bi izgubio poene kod glasača koji i dalje u velikoj većini marihuanu smatraju izuzetnom pretnjom po društvo“, kaže Delibašić za „Vreme“ i dodaje, „Mislim da je put potpuno drugačiji. Građane bi, pre svega, trebalo edukovati na tu temu. Za početak, trebalo bi objasniti da se taj problem ne može rešiti krivičnim pravom, već da je stvar u rukama medicine i farmakologije.“

Procedura kojom se određuje da li bilo koji preparat, odnosno bilo koje sredstvo dobija svojstvo leka je vrlo jasna i ta procedura bi važila i za marihuanu. Dakle, neki proizvod koji u sebi sadrži marihuanu (bilo da je u obliku ulja, čaja ili cigarete za pušenje), mora da prođe čitavu proceduru da bi se registrovao kao lek i tu glavnu reč vodi Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS). Procedura je, objašnjava dalje Delibašić, komplikovana, skupa i dugo traje. Prvo nauka, medicina i farmakologija, treba da dokažu da to nešto ima lekovito svojstvo. Kada oni to dokažu naučno, sledi eksperimentalna provera na pacijentima i tek kada proizvod uspešno prođe sva ta ispitivanja Agencija ga može preporučiti kao sredstvo za lečenje.

foto: fonet

„Ali ni u tom slučaju marihuana ne bi bila dekriminalizovana, odnosno legalizovana, u smislu da može da je koristi ko, kad i kako hoće, već bi u promet bio stavljen određeni lek koji u sebi sadrži opojnu drogu i koji se u tom slučaju kontrolisano proizvodi, distribuira, prodaje i konzumira“, kaže Delibašić i dodaje: „Ima mnogo lekova koji u sebi sadrže neke druge opojne droge, najpoznatiji za široke mase su bensednin i bromazepam i kada dobijete recept kod lekara, vi ste samim tim ovlašćeni da ga kupite. Dalje odete u bilo koju apoteku, kupite ga i koristite u skladu sa uputstvom svog lekara, dakle ne radite nikakve kriminalne radnje i niste ni u kakvom problemu sa zakonom, jer postupate na osnovu ovlašćenja koje vam je dao lekar. U tom kontekstu je moguće i neki preparat koji u sebi sadrži marihuanu (ako se dokaže da je lekovit) učiniti dostupnim ljudima koji žele da se leče pomoću njega. Naravno, tu opet glavnu reč vode medicina, farmakologija i ministar zdravlja koji će to odobriti ili neće.“

RECEPT IZ KOMŠILUKA: Pošto je procedura skupa i dugo traje, Delibašić smatra da bi kompromisno rešenje moglo biti da je sledi primer zemalja koje su već registrovale preparate koji u sebi sadrže marihuanu kao lekovito sredstvo ili lek. Moguće je i preuzeti od tih država kompletan elaborat o tome kako su oni u svojim zemljama dobili dozvolu da to sprovedu u praksi. U tom slučaju cela procedura bi se brže odvijala, jer bi rezultate koji su tamo postignuti naši stručnjaci iz medicine i farmakologije praktično samo verifikovali.

Kanabis i njegove preparate za medicinsku upotrebu danas je moguće legalno dobiti u skoro svim razvijenim zemljama Evrope: Austriji, Češkoj, svim skandinavskim zemljama, Nemačkoj, Italiji, zemljama Beneluksa, Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Poljskoj, Mađarskoj i Slovačkoj. U svetu su ovu biljku legalizovali Izrael, Kanada, Urugvaj, Meksiko, SAD i Australija. Čist ekstrakt kanabisa, u formi oralnog spreja, formalno je registrovan kao lek u Evropskoj uniji, SAD i drugim zemljama. Pored spreja, legalno mogu da se kupe tablete koje sadrže kanabinoid, kao i kapi. Ulje kanabisa i dalje se, međutim, najčešće pravi ilegalno.

U ovom trenutku, u Nemačkoj, na primer, postoji ukupno 5000 pacijenata koji kanabis koriste kao lek i većina njih ga ne nabavlja u apotekama. U poređenju sa drugim zemljama kao što su Kanada, SAD, Izrael ili Holandija, gde su cene medikamenata na bazi kanabisa znatno niže, to je zanemarljivo mali broj. I dok u Nemačkoj osiguravajuća društva preuzimaju te troškove samo za pacijente obolele od multiple skleroze kojima ne pomaže nijedan drugi lek, u Holandiji mnoga zdravstvena osiguravajuća društva preuzimaju trošak THC-terapije za više oboljenja koja se tretiraju. Inače, prva specijalna dozvola za korišćenje kanabisa iz apoteke u Nemačkoj je izdata u avgustu 2007, nakon što je Savezni upravni sud presudio da zahtevi pacijenata ne smeju da budu paušalno odbijani, odnosno da svaki pojedinačan slučaj mora posebno da se proveri. U Nemačkoj je gajenje marihuane u ličnoj režiji odobreno tek nedavno trojici pacijenata, i to odlukom suda. U drugim zemljama, međutim, zakoni su mnogo tolerantniji. U Kanadi, na primer, oko 20.000 hroničnih bolesnika ima dozvolu za gajenje marihuane u terapeutske svrhe, dok njih 30.000 ima pravo da je kupuje u apotekama. U Španiji i Portugaliji i bolesni i zdravi konzumenti smeju da gaje marihuanu u kućnoj radinosti. Tako je i u Urugvaju i Holandiji, gde je broj biljaka koje smeju da se održavaju kod kuće ograničen na pet.

Sagovornik „Vremena“ kaže da ni u jednoj od zemalja koje su odobrile upotrebu marihuane u medicinske svrhe nije zabeležen porast zloupotrebe opojnih droga niti stopa kriminaliteta u tom smislu. Naprotiv, u mnogim zemljama se taj problem umanjio. U Urugvaju, recimo, svako ko želi da koristi marihuanu ima mogućnost da se upiše u državni registar kao korisnik marihuane, a nakon toga ima pravo da u apoteci svakoga meseca kupi 40 grama kanabisa. Korisnik koji kupuje marihuanu u apoteci tačno zna šta je kupio i kako da koristi proizvod, a ta kupovina podrazumeva i priliv novca od akciza u državni budžet koji takođe može biti iskorišćen u svrhu lečenja.

SLAVNO OSMO MESTO: Upravo je u lečenju suština cele ove priče. Uprkos mišljenju dežurnih kritičara koji naslov „Legalizacija marihuane“ vide kao otvaranje vrata pre svega onima koji je puše u rekreativne svrhe, poenta ovog noviteta je da pomogne ljudima koji se svakoga dana suočavaju sa odbrojavanjem do kraja života, mučninama zbog hemoterapija ili nepodnošljivim bolovima.

Iako skeptici nikada neće poverovati u lekovito dejstvo marihuane, brojna medicinska ispitivanja pokazala su da ona daje zapanjujuće rezultate.

Utvrđeno je, na primer, da ključni sastojak marihuane „delta-9 tetrahidrokanabinol“ (THC) smanjuje očni pritisak za oko 25 odsto. Dve studije California Pacific Medical Center Research instituta rađene 2007. i 2010. godine pokazale su da kanabidiol (CBD) sprečava širenje raka dojke tako što reguliše, odnosno blokira delovanje gena ID1 koji je odgovoran za stvaranje metastaza. Studija Univerziteta Kolumbija iz 2007. utvrdila je da udisanje kanabisa povećava apetit obolelih od HIV-a i side, a drugo istraživanje sprovedeno na „San Diego School of Medicine“ Univerziteta u Kaliforniji iz 2008. otkrilo je da marihuana značajno smanjuje neuropatsku bol kod bolesti povezanih sa HIV-om.

Stručnjaci, osim toga, danas ne poriču da konoplja leči nesanicu, stres, gubitak apetita i glavobolju; da pomaže kod mučnine (usled hemoterapije, side, raka, morske bolesti), astme, migrene, visokog pritiska, epilepsije, grčeva mišića, bolova u leđima, artritisa, reumatizma, zubobolje, čišćenja pluća (od nikotina i drugih otrova) i iskašljavanja i da ublažava posledice side, tumora, raka, multiple skleroze i glaukoma (staračkog slepila).

Retko ko od stručnjaka, takođe, poriče da pušenje marihuane izaziva zavisnost, ali možda najbolji odgovor na to koliko je zaista opasna po pojedinca i društvo daje dr Dejvid Nat, nekadašnji član Britanskog komiteta za bezbednost lekova i bivši predsednik Evropskog koledža za neuropsihofarmakologiju. Nat je 2010. godine, nakon višegodišnjeg istraživanja, sa kolegama sa Univerziteta u Bristolu, objavio tablicu gde je rangirao supstance koje izazivaju zavisnost i to po stepenu štetnosti koje uzrokuju na pojedinca i njegovu okolinu. Na prvom mestu je alkohol. Duvan je na šestom, a marihuana na – osmom mestu. Pa, ipak, ta dva artikla bez kojih prosečan Srbin ne započinje, odnosno ne završava dan, ovde su u slobodnoj prodaji, sa malim izuzetkom beogradske „prohibicije posle 22h“.

I tako se opet vraćamo na početak priče – da je legalizacija marihuane u medicinske svrhe u ovdašnjem svetu pre svega političko pitanje. Oni koji više nemaju šta da izgube i koji u tome vide jedini izlaz, od društva traže samo jedno – da im omogući pravo na taj vid lečenja i da prestane da ih zbog tog izbora tretira kao kriminalce, tendenciozno ih dovodeći u situaciju da do preparata koji u drugim zemljama važe za lekove dolaze ilegalnim putem.