Bezbedno, zabrinjavajuće, bože pomozi…

Prema statističkim podacima, saobraćaj u Srbiji je sve sigurniji: upoređivanjem broja poginulih u „saobraćajkama“ na drumovima evropskih zemalja kako onih razvijenih tako i tranzicionih, proizlazi da je bezbednost saobraćaja kod nas u samom evropskom vrhu. Tako, u Srbiji je saobraćaj malo bezbedniji nego u Italiji, Austriji ili Francuskoj, znatno bezbedniji nego u Češkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj i Poljskoj, a ne baš mnogo opasniji nego u Švedskoj, Nemačkoj ili Danskoj.

S druge strane, ako bi se sudilo po permanentno zakrčenim saobraćajnicama, obilju vozila sumnjive ispravnosti i vozačima za koje se ne može reći da im je poštovanje saobraćajnih propisa manir, retko ko bi bio spreman da tvrdi da statistička slika ima veze sa stvarnošću. Čemu verovati, pitanje je sad: rođenim očima ili brojkama? Istina, 2002. godine broj poginulih u saobraćaju na teritoriji Srbije smanjen je za trećinu u poređenju sa prethodnom, broj povređenih za četvrtinu, dok je broj udesa smanjen tek za šestinu.

„U poslednjih nekoliko godina, otkada su pooštrene kaznene mere u Zakonu o bezbednosti saobraćaja, ali i znatno poboljšana organizacija saobraćajne policije, drastično je opao broj poginulih u saobraćajnim udesima“, rastumačio je za „Vreme“ policijski pukovnik Stojadin Jovanović, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. „U Evropskoj uniji se posebna pažnja posvećuje bezbednosti saobraćaja. Proklamovan je i decenijski cilj: prepolovljavanje broja smrtno nastradalih u drumskom saobraćaju. Ako uzmemo u obzir prethodnih deset godina, mi smo to već postigli.“

NA KRIVOGA BEDA: Najčešći uzrok saobraćajnog udesa je u 35 odsto slučajeva „nepropisna ili neprilagođena brzina“, u 30 odsto slučajeva uzrok su razne „radnje vozilom“ poput skretanja, okretanja, vožnje unazad…, a zatim sledi nepoštovanje prava prvenstva sa 15 odsto. Zanimljivo je da su dva najteža prekršaja, „vožnja pod dejstvom alkohola“ i „nepropisno preticanje i obilaženje“, zastupljena u jednocifrenim procentima.

Još zanimljivije je da tehnička neispravnost vozila nije predviđena kao mogući uzrok udesa.

Prosečna starost automobila, kamiona i autobusa u saobraćaju je oko 15 godina, a devedeset odsto ih je starije od deset godina, za sobom ostavljaju oblake dima, što je poseban problem o kome siromašni ne razmišljaju, a ako je suditi po (ne)ispravnosti svetala, što spada u najuočljivije, ali i najjeftinije i najlakše otklonjive kvarove, sigurno u boljem stanju nisu ni kočnice i upravljački sistemi. Njihova popravka, naime, košta znatno više nego promena sijalice, a neispravnost nije lako uočiti u rutinskim kontrolama.

Pored oko 1.600.000 registrovanih vozila, u saobraćaju učestvuje još oko 300.000 mopeda, traktora i drugih motornih vozila koji se registruju trajno i ne podležu redovnom tehničkom pregledu. Slika je potpuna ako se tome dodaju vozila koja uopšte nisu registrovana, a morala bi biti. Samo ove godine u saobraćaju je evidentirano 39.000 takvih vozila. U istom periodu podnesena su 54.392 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka zbog tehničke neispravnosti uređaja i opreme na vozilu, što je oko 8000 zahteva više nego u istom periodu prošle godine. To, međutim, ne znači da su vozila na putevima u lošijem stanju nego lane: pre će biti da se na tehničku (ne)ispravnost ove godine obraća više pažnje, što je za svaku pohvalu.

REDOVNO I KAMPANJSKI: Pored svakodnevnih rutinskih kontrola saobraćaja koje su, po rečima pukovnika Jovanovića, redovan posao saobraćajne policije, povremeno se sprovode pojačane kontrole. Jedna takva je upravo završena, kontrola autobusa i kamiona, sa najblaže rečeno zabrinjavajućim rezultatima: u svega četiri dana pregledano je 24.456 kamiona i 6965 autobusa, otkriveno je 9156 prekršaja, novčano je kažnjeno 3289 vozača, a u 2506 najtežih slučajeva podnesene su prekršajne prijave odgovornih lica. U 2239 slučajeva reč je o kamionima, a u 267 slučajeva o autobusima. Tehnička neispravnost, najčešće kočnica, ustanovljena je na 3814 teških vozila. Zbog ozbiljnih tehničkih nedostataka, iz saobraćaja je isključeno 1107 kamiona i 135 autobusa. Bez dozvole je ostalo 153 vozača kamiona i osam vozača autobusa.

„Nije, međutim, moguće samo policijskim merama unaprediti bezbednost saobraćaja i nerealno je očekivati da se situacija za nekoliko dana promeni, kao što nije realno očekivati da se u kratkom roku vozni park podmladi, ali se može više pažnje posvetiti održavanju vozila. Zato je u poslednjih nekoliko godina akcenat stavljen na preventivu: pokrećemo mnoge kampanje i akcije kojima javnost informišemo o stanju bezbednosti na putevima i ulicama, upozoravamo na opasnosti i savetujemo kako da se rizici smanje. Ove kampanje imaju za cilj da se svest svih učesnika u saobraćaju podigne na viši nivo.“

Kontrole se permanentno sprovode i „po dubini“, kad je reč o kamionima i autobusima: u ovoj godini obavljeno je nešto više od 1300 kontrola rada preduzeća kojima je delatnost prevoz robe i/ili putnika i podneseno je oko 800 prekršajnih i stotinak prijava za privredni prestup, manje-više zbog nepoštovanja propisa o ograničenju vremena koje profesionalni vozač može provesti „za volanom“, odnosno ograničenja broja kilometara koje dnevno može preći.

U ovo doba godine, poseban bezbednosni izazov su poljoprivredne mašine koje se kreću javnim putevima: natovareni su tako da znatno smanjuju preglednost puta, najčešće nisu propisno osvetljeni, a neretko traktoristi imaju višak maligana. U proseku, jesenji poljoprivredni radovi „koštaju“ oko 80 života i mnogo puta više bolničkih lečenja sa i bez trajnih posledica. Zbog toga se, kaže pukovnik Jovanović, u jeku jesenjih poljoprivrednih radova na traktore obraća posebna pažnja. „Kao i u svim ostalim pojačanim kontrolama, nije nam cilj da kazne naplatimo, već nam je cilj da saobraćaj bude bezbedan u najvećoj mogućoj meri: zato smo preko svih medija najavili ovu kampanju, da traktoriste upozorimo da eventualne nedostatke na svojim mašinama otklone pre nego što se uključe u saobraćaj.“ Kakav će biti rezultat ove kampanje tek će se videti, kada se prebroje udesi, povređeni i poginuli.

ENDEMSKA POJAVA: Stanje u kome se nalaze putevi, posebna su priča. Nije reč samo o stanju kolovoza, da li i koliko rupa ima po kilometru, već o nečemu mnogo prozaičnijem, ali od esencijalnog značaja: horizontalnoj signalizaciji. Putevi se, naime, kako-tako popravljaju, ali bela linija po sredini i žuta po obodu na mnogim putevima su pre eksces nego redovna pojava. Zašto je tako teško „udariti“ malo farbe pa makar po izlokanom putu, nejasno je. Štaviše, i na novourađenim deonicama, poput čuvenog koridora 10 južno od Grdeličke klisure, mesecima pošto su radovi okončani „moleri“ još nisu obavili svoj posao. A tamo gde linija i ima, ako su starije od nekoliko meseci, toliko su blede da se po mraku i kiši videti ne mogu, naročito pod „nenaštelovanim“ svetlima vozila koja dolaze u susret, što je na našim putevima redovna pojava.

Na zagušenost regionalnih i magistralnih puteva utiče i velik broj drumskih krstarica u tranzitu čiji vozači se, zbog visokih cena putarina, radije odlučuju da idu „alternativnim“ pravcima. Najčešće je to Ibarska magistrala, najduža crna tačka na putnoj mreži Srbije.

Još pre mnogo godina kamionima je bio zabranjen saobraćaj u danima vikenda, sem na autoputevima. U „godinama raspleta“ ta zabrana je ukinuta zbog „veće efikasnosti transporta“. Sada je ponovno uvođenje ove zabrane „na nivou inicijative“, ali, kako „Vreme“ saznaje, nikako da „prođe“ kod nadležnih u Ministarstvu kapitalnih investicija: po njihovom viđenju intenzitet saobraćaja, recimo na Ibarskoj magistrali, nije toliki da bi zabrana bila opravdana. Tome, dakle, za sada nema leka.

Kad se sve navedeno uzme u obzir, stanje naših puteva i signalizacije na njima, (ne)ispravnost vozila i „neće valjda“ odnos vozača prema bezbednosti, ostaje da „visi“ pitanje zbog čega je, u odnosu na većinu drugih evropskih zemalja, „mali“ broj smrtno nastradalih u saobraćajnim udesima. Odgovor može biti da su neispravna vozila, saobraćajni haos i „bože pomozi“ putevi endemska pojava, a da su naši vozači evolutivno prilagođeni okolnostima i tako postali superiorni u poređenju sa vozačima u razvijenim zemljama. Ipak, pre će biti da je tajna u broju pređenih kilometara: prosečan stanovnik razvijenih evropskih zemalja za godinu dana prevali 30.000 kilometara, a prosečan stanovnik Srbije jedva pet. Ako bi se po tome gledalo, sve brojke bi valjalo pomnožiti sa šest. Onda slika nije ni probližno onakva kako bi se na prvi pogled dalo zaključiti iz bezličnih statističkih podataka.

Stojadin Jovanović, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije: Preventiva

U poslednjih nekoliko godina akcenat je stavljen na preventivu kroz mnoge kampanje i akcije kojima javnost informišemo o stanju bezbednosti na putevima i ulicama, upozoravamo na opasnosti i savetujemo kako da se rizici smanje, ako ne i otklone. Posebnu pažnju posvećujemo bezbednosti dece, kako u odlasku i povratku iz škole tako i kada idu ili se vraćaju sa ekskurzija. Policajci su zato svakodnevno prisutni u okolini škola, pre svega da regulišu saobraćaj, ali i da svojim pukim prisustvom odvrate nesavesne vozače od kršenja propisa, recimo onih vezanih za brzinu kretanja. Takođe, na predavanjima koja se u školama redovno organizuju, decu poučavamo gde i kako se ulica prelazi, gde i kako se vozi bicikl, gde nije bezbedno igrati se itd. U saradnji sa direktorima škola i agencijama koje organizuju ekskurzije kontrolišemo autobuse i vozače pred sam polazak i po potrebi. Ako uočene nepravilnosti ne mogu da se otklone na licu mesta, isključujemo ih iz saobraćaja. A događa se, srećom ne često, da na autobusima kojima se deca prevoze nisu ispravne kočnice ili da je vozač pre polaska „popio koju“.