Fudbaleri novosadskog prvoligaša Vojvodine izdali su proteklog vikenda saopštenje za javnost u kome govore o svom jadnom materijalnom stanju. Najstariji fudbalski klub u zemlji nalazi se pred kolapsom, dugovi su narasli na milion evra, igrači prodaju mobilne telefone da bi preživeli, podržavaju upravu i pozivaju javnost da pomogne. Nošen sličnom egzistencijalnom mukom i povređen nebrigom države koju godinu ranije, bacač kugle Dragan Perić pretio je da će se zapaliti u centru Beograda. Prvotimci „Voše“ nisu došli pred Vladu Srbije da protestuju, ali je situacija ozbiljna. Generalni direktor kluba Mirko Džudović kaže, a „Večernje novosti“ prenose: „Očekujemo pomoć grada i naše privrede, jer svima treba Vojvodina.“
Da li nam zaista treba i koliko je priča o stanju u fudbalskim ili nekim drugim sportskim klubovima društveno relevantna? Koliki je interes države da ovu oblast reguliše, pravno uredi, odredi prioritete, napravi plan razvoja i proceni gde i na koji način treba ulagati? Kako izaći na kraj sa društvenom klasom „sportskih radnika“ (odnosno zaposlenih u sportskim savezima i klubovima) čiji broj niko ne zna? Da li je rešenje naterati klubove da se privatizuju i da li to treba činiti na način na koji se određivanje titulara sprovodi u drugim „kolektivima“? Kako pronaći balans između javnog interesa, popularizacije sporta glede zdravlja nacije, i privatnog interesa ljudi koji sede u „sportskim kolektivima“ i predstavljaju, zapravo, vlasnike klubova? Na kraju – šta, uostalom, ulazi u imovinu klubova koja je podložna privatizaciji?
U Srbiji, prema podacima kojima raspolaže Uprava za sport pri Ministarstvu prosvete, postoji gotovo 6000 raznih sportskih klubova i većina njih je u statusu „udruženja građana“, dok postoji i jedan deo privatnih klubova. I jednu i drugu opciju, i društvo lica i društvo kapitala, mogu da egzistiraju po postojećem zakonu o sportu, koji je donet sredinom devedesetih godina prošlog veka. Društva lica bi trebalo da budu neprofitna udruženja koja se najvećim delom finansiraju od članarine i pomoći sponzora, dok bi društva kapitala u oblasti sporta trebalo da budu preduzeća koja posluju po svim tržišnim principima. U tom smislu čak i u Srbiji postoje pozitivni primeri, kao što su košarkaški klubovi Hemofarm iz Vršca i Refleks iz Železnika. KK Hemofarm je jedan od delova koncerna Hemofarm, a matična firma je pronašla interes u raznim oblicima reklamiranja odnosno pojavljivanja imena kompanije u medijima a da to nisu plaćeni oglasi. Na neki način, kroz primere košarkaških klubova koji se lako odlučuju da preuzmu ime kompanije koja je glavni sponzor, što je u Italiji dugogodišnji princip, ili nekih vaterpolo, rukometnih i manjih fudbalskih klubova, privatizacija se već pokazala na delu u Srbiji. Po pravilu, u manjim sredinama javljali su se preduzetnici koji su uspevali da podignu nivo sporta čak i do evropskog nivoa, ali se dešavalo i da klubovi nestanu (vaterpolo klub Mladost iz Bečeja se posle brojnih evropskih uspeha gotovo raspao kada su sponzori otišli).
Međutim, iz države još ne stiže sistemsko rešenje. Ono je donekle najavljeno u nekoliko medijskih nastupa Aleksandra Šoštara, direktora Uprave za sport, koji je govorio o stvaranju strategije razvoja sporta u Srbiji do kraja godine i neophodnosti uvođenja oblasti sporta u budući ustav Srbije. Govoreći za „Vreme“, Srđan Bošković, načelnik Uprave za sport, priznaje da je problema mnogo i da oni najveći klubovi, poput Crvene zvezde i Partizana, predstavljaju vrh brega, a da je neophodno pronaći rešenje za sve one male i malo veće sportove koji nisu medijski ekploatisani, a za kojima takođe postoji potreba. Prema ideji vodećih ljudi iz Uprave za sport, država bi ubuduće trebalo da finansira pojedinačne projekte u oblasti vrhunskog sporta i da potpomaže razvoj masovnog amaterskog sporta kao osnovu zdravlja nacije. Prema Boškoviću, do kraja godine bi trebalo u parlamentu doneti strategiju razvoja, a odmah zatim i novi zakon o sportu, koji bi posebno odredio način i period vlasničke transformacije sportskih klubova. Koliki će to biti rok i da li će ga uopšte biti još se ne zna.
I dok se u vladinim kabinetima hvata zalet, javnost biva zatrpana skandalima. Prvo su proteklog leta iz KK Partizan otišli dotad vodeći ljudi, Predrag Danilović i Vlade Divac. Svetski poznati košarkaši i junaci nacije, vratili su se u klub posle 5. oktobra 2000. godine sa namerom da ulože u klub koji ih je lansirao. Otišli su nezadovoljni i ljuti, ostavljajući mnoge teme otvorene. Na oproštajnoj konferenciji za novinare pomenuli su nesposobnost države da uredi oblast sporta i omogući onima koji žele i mogu da investiraju da to i učine bez zebnje da novac bacaju kroj prozor. Koliko su oni novaca uložili i izgubili, do javnosti sigurno neće doći. Divac i Danilović su tokom svog mandata više puta pominjali teškoće s kojima se suočavaju u vezi sa pronalaženjem sponzora jer je, navodno, nekim kompanijama „sa višeg mesta“ sugerisano da ne budu „sponzori šampiona“. U klub se vratila prethodna uprava, pronađen je novi sponzor u liku eksplozivne najmlađe domaće pivare, poklopili su se sportski i poslovni interesi. S jeseni je krenula hajka na Dragana Džajića posle Zvezdinog strmoglava u bezdan evropskog fudbala. U isto vreme, kampanju protiv čelnika FK Partizan Žarka Zečevića pokrenuli su navijači ovog topčiderskog kluba. Najodgovorniji za klupske uspone i padove, Dragan Džajić ovoga puta gubi živce i vuče najjači adut – podnosi ostavku, a uprava i navijači ostaju zbunjeni. Zečević ratuje sa navijačima preko saopštenja i pretnjama da će uskratiti privilegije onima koji napadaju njega i klub.
Javnost se opet pita čiji su Zvezda i Partizan ako zanemarimo izmišljene okvire nacionalnog ponosa i društvenih institucija? Niotkuda se pojavljuje tvrdnja da tajkun iz Rusije merka FK Crvena zvezda, u nameri da uloži oko 200 miliona funti. Mašala! Ovoga puta je uprava kluba delovala promišljenije i odmah je demantovala tu informaciju. U razovoru za „Vreme“ Miloš Marinković, generalni sekretar FK CZ, i Milan Vujin, potpredsednik kluba, kažu da ne znaju odakle je ta priča krenula ali, tvrde, odgovorni su ljudi, da to nije tačno. Vujin je svestan da tek treba da se razgovara o privatizaciji i o načinu sprovođenja tog procesa. On, kao i ostali u klubu, očekuje da će država konsultovati Zvezdu zbog njenog značaja za celo društvo. Kada bi se klub privatizovao, šta bi ušlo od imovine? Marinković i Vujin su odlučni i tvrde da su stadion i ostali objekti oko njega vlasništvo kluba koji ih je podigao sredstvima koje je sam prikupljao. „Mi imamo potvrdu iz suda da stadion pripada Crvenoj zvezdi“, naglašava Marinković. Iako to niko nije javno saopštio, pitanje je da li bi se sa ovim stavom složili predstavnici države. Pitanje je da li neprofitno udruženje građana može da poseduje tolike nepokretnosti. Vujin za „Vreme“ kaže da je sve što je u klubu zarađeno klubu i ostalo. On tvrdi da je sav novac ulagan u stadion i njegovo održavanje. Kada se ima u vidu da je samo za održavanje stadiona koji ima kapacitet oko 55.000 sedećih mesta potrebno pet miliona evra godišnje, kako tvrdi Marinković, onda je moguće poverovati da Crvena zvezda ne ostvaruje neki profit. S druge strane, nikada se nije ni čulo da je stadion Crvene zvezde nešto što pripada gradu Beogradu, na primer, niti je poznato da je gradska uprava izdvajala sredstva za njegovo održavanje. Poređenja radi, za uspešno poslovanje hale Beogradska arena neophodno je da bude popunjena veći deo godine. Stadion Crvene zvezde se poslednju deceniju punio samo na utakmicama protiv Partizana i na međunarodnim utakmicama, tako da je svake godine potreban dodatni novac za puko preživljavanje. „Mi smo dobra firma“, kaže Vujin i dodaje da je klub poslednje dve godine poslovao bez gubitaka, a da su sve obaveze prema igračima i državi izmirene uvek na vreme. Stav je uprave kluba da od naredne godine utvrdi definitivan broj članova kluba, a to su svi oni koji imaju člansku kartu i koji plate godišnju članarinu. Članovi kluba biraju skupštinu, a ona druge organe uprave. U nekoj budućoj raspodeli akcija, članovi kluba bi trebalo da budu nosioci određenog broja akcija.
U Zvezdi, a slična je situacija i u Partizanu, smatraju da u ovakvim društvenim uslovima nema ništa od privatizacije sportskih klubova, jer je teško privući kapital u zemlju sa ovako slabom ligom. Pitanje lige je na neki način ključno jer, ako publika ne dolazi na stadion da gleda tim koji navodno voli i za koji je zainteresovana, kako može da polaže pravo na to da se pita ko će sutra biti titular? U Crvenoj zvezdi kažu da imaju ogromnu publiku. Prema prošlogodišnjem Galupovom istraživanju oko 39 odsto populacije u Srbiji navija za Zvezdu. Marinković smatra da je to dobra osnova za privlačenje poslovnih partnera, jer postoji veliki broj ljudi koji želi da gleda Zvezdu i ono što nju čini. Ide se dotle da u perspektivi klub planira pokretanje sopstvene sportske televizije što bi, prema procenama, omogućilo klubu prisutnost u domovima gastarbajtera iz Srbije koji su radi da plate za satelitski prenos Zvezdinih utakmica.
Dok se ta velika publika ne okupi, ona mala sa severne tribine stadiona je nestrpljiva i veoma neprijateljski nastrojena prema upravi kluba. Džajić je otišao posle pokušaja navijača da na silu uđu u upravnu zgradu i valjda se sa nekim obračunaju. Problemi vlasništva se rešavaju batinama, a predstavnike udruženja građana čuva Žandarmerija. Stiče se utisak da je sukob suštinske prirode i da komunikacije nema. Sport je bio ponos male zemlje kakva je Srbija, ali se ne zna ko grebe zlato sa medalja. Kada su se pojavili potencijalni investitori u duvanskoj industriji, država je „nepravilnosti na tržištu“ uspela da otkloni za godinu dana i da zatim proda tržište. Privatizacija je izvršena po planu. Da li je sport dugačiji i ko to treba da oceni?
I u ovakvim uslovima, uprava Crvene zvezde namerava da pravi bolji tim koji će biti konkurentan u Evropi. „Primorani smo da prodajemo igrače“, kaže Marinković, „jer drukčije ne bismo došli ni do kakvog obeštećenja.“ Klub se oslanja na ovakav vid prikupljanja sredstava, a to je, na neki način, i opšti svetski trend. Pored toga, u planovima je proširivanje istočne tribine i izgradnja trospratne poslovne lože, čime bi se, prema ideji ljudi iz kluba, zaokružio evropski izgled stadiona i ispunili svi infrastrukturni uslovi koje UEFA postavlja. Prazne tribine su razlog zbog čega je klupska kasa mršava. Na trinaest utakmica koje je do 1. oktobra ove godine odigrala na Marakani, Crvena zvezda je inkasirala oko deset i po miliona dinara, a na tri međunarodne utakmice više od 50 miliona.
U Zagrebu kažu da još važi poređenje „bogat ko Džaja“, što valjda govori da je Crvena zvezda još uvek pojam velikog kluba. „Hrvatski velikani“ Dinamo i Hajduk muče iste muke kao i Zvezda i Partizan u Srbiji. Devedesetih je Dinamo kupio Miroslav Ćiro Blažević, ali je taj postupak docnije poništen a Ćiri je vraćen novac. Privatizacija nije izvršena, u parlamentu je trenutno zakon o športu koji bi ovu oblast trebalo bolje da uredi. Ono što se zna jeste da klubovi nemaju nepokretnu imovinu, odnosno da su stadioni i sale vlasništvo države. Stadion u zagrebačkom parku „Maksimir“ renovira gradska uprava, a ne NK Dinamo. „Sportski radnici“ traže da se sponzorima sportskih klubova omogući da na uloženu sumu u sportske aktivnosti ne plaćaju porez i da takva odluka uđe u zakon o sportu.
Dragan Stojković Piksi, predsednik FSSCG, dogovorio se sa Željkom Mitrovićem, vlasnikom Pink televizije, oko prenošenja utakmica reprezentacije SCG. Prvi put se dogodilo da nacionalna televizija ostane bez prava na ovu vrstu prenosa. Tako je RTS posle Lige šampiona i NBA lige ostao i bez programa koji ga je godinama obeležavao. S obzirom na to da su, bez obzira na kvalitet igara, utakmice fudbalskog nacionalnog tima veoma gledan program, jasno je da je RTV Pink napravio dobar posao koji je, s druge strane, doneo u kasu fudbalskog saveza nešto svežeg novca. Pretpostavljamo da je gledaocima svejedno na kom će kanalu pratiti Miloševića i drugove, ali je jedini gubitnik RTS, koji ni sa novim direktorom ne uspeva da povrati primat na medijskom nebu Srbije.
Ljubav televizije i fudbala lako je videti iz odnosa engleske Premijer lige i britanskog TV kolosa – Skaj televizije. Za prvi, petogodišnji ugovor, ova televizijska kompanija je Premijer ligi uplatila 191 milion funti. Drugi ugovor je bio na četiri godine i bio je težak 670 miliona funti. Poslednji je ugovor potpisan na tri sezone i Premijer liga će inkasirati 1,1 milijardu funti. Premijer liga se gleda u više od 150 zemalja sveta, a utakmice prati u proseku 450 miliona gledalaca.
