O Goranu Tomaševiću, fotografu koji nije bio dovoljno dobar da ga beogradski dnevni list primi u stalni radni odnos, ali jeste da dobije Pulicerovu nagradu, i o njegovoj izložbi u Dubrovniku
Nekoliko koraka od idiličnog dubrovačkog Straduna, u jednoj od bočnih uličica, nalazi se galerija War Photo Limited. Na prvom nivou je izložba fotografija nastalih tokom građanskog rata u Burmi. Na drugom je izložba Kraj Jugoslavije sa nekim od najčuvenijih radova Rona Haviva i ostalih slavnih fotografa koji su devedesetih obilazili Hrvatsku, Bosnu i Kosovo. Tu je i impresivna retrospektiva srpskog fotografa Gorana Tomaševića (vidi “Vreme” 28. decembar 2020.), koji već 30 godina obilazi ratišta i konfliktne zone od Haitija preko Sirije i Libije do Centralnoafričke Repubulike i Burundija.
Radeći za agenciju Rojters, više od 20 godina Goran Tomašević foto-aparatom beleži sukobe širom sveta. Fotografisao je i Olimpijske igre u Sidneju 2000. i Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj 2006, ali njegove slike iz kriznih područja sa raznih strana sveta osvojile su sve najvažnije nagrade za fotografiju. Profesionalnu karijeru je počeo 1991. radeći za dnevni list “Politika”. Ubrzo je postao i spoljni saradnik agencije Rojters, a radio je i za “Beogradsku hroniku”. Fotografisao je rat koji je usledio nakon raspada Jugoslavije, išao je u Bosnu i Hrvatsku. Rojtersov fotoreporter je postao 1996. i kod njih je ostao do danas. Od 1997. je fotografisao rat na Kosovu i antimiloševićevske proteste u Beogradu. Tokom tromesečnog NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. Tomašević je bio jedini fotograf koji je radio za stranu štampu i koji je sve vreme trajanja sukoba proveo na Kosovu.
“Opasnost ne može da se izmeri, gde god se puca nije lako i bilo je mnogo opasnih momenata. Prvo što sam naučio bilo je na Kosovu i Metohiji, gde je bilo baš gusto. Zašto sam ja ovde ako ne da slikam, jer ako ne slikam, onda nemam ni razloga da budem u ratnom sukobu… Vrlo je važno ostati priseban, jer ako niste prisebni, vi ste opasni i za sebe, i za druge, i to je tajna nad tajnama ovog zanata”, rekao je. Nakon tih dešavanja na Balkanu, Rojters ga šalje na Bliski istok. Preselio se u Jerusalim, tamo je bio četiri godine. Tokom invazije na Irak 2003. koju su predvodile SAD, njegova slika američkog marinca koji posmatra rušenje statue Sadama Huseina postala je jedna od najupečatljivijih slika rata. Svi vodeći svetski listovi objavili su je na naslovnoj strani i rekorder je po broju naslovnih stranica sa više od 160 u jednom nizu.
Tomaševićeva fotografija ranjavanja jednog američkog narednika u Avganistanu postala je kultna slika u američkoj ratnoj istoriji. Ona se sada nalazi u Muzeju ratne fotografije u SAD.
Nakon što ga je fotografisao, Tomašević je pomogao ranjenom naredniku.
“On je od detonacije izgubio svest i kada je došao sebi, tražio mi je cigaretu i da vidi fotografije. Kada je moj šef gospodin Stiv Krisp video šta sam fotografisao, pozvao me je i rekao – vraćaj se nazad!”, ispričao je Tomašević.
Preselio se u Kairo 2006. i bio je u središtu Rojtersovog izveštavanja o Arapskom proleću. U Libiji je njegova slika vatrene lopte koja je ispaljena nakon vazdušnog napada na pro-Gadafijeve borce postala ikona libijskog rata, a objavljena je na više od 100 naslovnih strana širom sveta. Njegove slike pobunjeničkih boraca koji se bore sa pro-Asadovim snagama među ruševinama Alepa i Damaska tokom građanskog rata u Siriji osvojile su međunarodno priznanje, kao i njegovo izveštavanje o krvavoj opsadi tržnog centra u Najrobiju, u Keniji.
Tomašević je radio u dopisništvima Rojtersa u Jerusalimu, Kairu i Najrobiju. Trenutno živi u Istanbulu i šef je fotografa agencije Rojters.
Dobio je mnoge prestižne međunarodne nagrade. Proglašen je Rojtersovim fotografom godine rekordna četiri puta (2003, 2005, 2011. i 2013) i osvojio je nagradu te agencije za fotografiju godine 2008. Godine 2009. Društvo izdavača u Aziji, sa sedištem u Hongkongu, dodelilo mu je Nagradu za izuzetnost u novinskoj fotografiji, a 2014. dobio je prvu nagradu World Press. List “Gardijan” ga je 2013. godine izabrao za najboljeg novinskog fotografa na svetu. Najveću nagradu – Pulicerovu – dobio je 2019. za potresnu fotografiju na kojoj petao prolazi pored dečaka koji je poginuo u obračunu bandi u Hondurasu. Žiri ga je nagradio za “živopisnu i zapanjujuću vizuelnu priču o važnosti, očaju i tuzi migranata dok su putovali u SAD iz Centralne i Južne Amerike”.
Nagrađena fotografija je nastala u okviru foto-projekta kojim je praćen talas migranata iz Srednje i Južne Amerike u SAD, u avgustu 2018. u San Pedro Suli, gradu sa najvećim brojem ubistava na svetu. Tomašević je dva puta boravio u Hondurasu kako bi kroz objektiv prikazao tamošnje društvo u kojem droga vodi glavnu reč, a fotografisao je i kriminalne bande koje kontrolišu veći deo Latinske Amerike. U junu 2018. prvi put je otišao u Meksiko i Honduras, gde je ubeđivao kriminalce da pristanu na fotografisanje, što nije bilo nimalo lako. Međutim, nije bio zadovoljan radom, pa se u avgustu vratio. Nagrađena fotografija je napravljena tokom njegovog drugog boravka u Hondurasu, posle obračuna dveju rivalskih bandi koje ratuju zbog teritorije za prodaju kokaina.
Elem, ako vas put nanese u Dubrovnik, retrospektivnu izložbu Gorana Tomaševića možete da pogledate do 31. oktobra ove godine.
Dok sam išao ka “Kamenicama” na večeru i slušao pevanje klape koju je Turistička organizacija Dubrovnika angažovala da uveče pravi “mediteransku atmosferu” u drevnom gradu, razmišljao sam o tome kako ima neke poetike u tome da baš ovde, na Stradunu, koji su 1991. sa okolnih brda gađali crnogorski rezervisti JNA i trupe Bože Vučurevića, pogledam izložbu jednog Beograđanina koji je život posvetio izveštavanju sa upravo takvih mesta. A Dubrovnik je bio dovoljno velik da uprkos traumatičnoj prošlosti i aktuelnim “desnim skretanjima” hrvatskog društva, nema problema sa “geografskim poreklom” autora ovih fotografija.
Po povratku iz Dubrovnika razgovarao sam sa nekolicinom kolega o moćnom Tomaševićevom radu.
“Kada se u ‘Politici’ odlučivalo da li da ga prime za stalno, procenjeno je da nije dovoljno dobar za njih i primljen je jedan drugi kolega, blizak tada vladajućoj partiji”, ispričao mi je jedan kolega, svedok tih dešavanja.
Goran se tada za stalno zaposlio u Rojtersu i dobio “Pulicera”. Mala satisfakcija za to što u biografiji nema rečenice da je bio stalno zaposlen u najstarijem srpskom dnevnom listu.
Priča o učešću naših umetnika na bijenalima u Sao Paulu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u Galeriji “Rajko Mamuzić” priča je i o državi koja je umela da izabere umetnost koja će u svetu ostaviti najbolji utisak o njoj i koja je izuzetno cenila kulturu
“ovo nisu poruke. ovo nije penkalo. ovo je noć bez sna; bez-san-a noć; beograd bez sna; realnost – bez – bez – bez”. Ovo je jedno od pisama Margite Stefanović koja su, uz fotografije Srđana Vejvode, objavljena u knjizi MAGI:JA
Druge polovine 19. veka Srbe je zadesila podela na one koji su “protiv” i na one koji su “za” alkohol. Ovi drugi su preporučivali prvima da se lepo u kafani posvađaju kao sav pijani svet i očas posla reše svoje nesporazume, a ne da se povlače po sudu i novinama
Iz inicijative „Košutnjak ostaje“ upozoravaju da je primećeno divlje gradilište gde niče, kako nezvanično saznaju, nelegalna perionica za automobile
Jelena Karleuša održaće 15. avgusta koncert u Loznici. Iz udruženja „Ne damo Jadar“ pozivaju na kontra-žurku na Lagatoru i predlažu da se honorar namenjen pevačici da u humanitarne svrhe
MUP je raspušten. Na delu je Vučićev pokušaj da se Srbijom upravlja po pravilima huligansko-kriminalnog navijačkog kopa sa tribine. Hoće li mu uspeti? Neće. Niko više nije uplašen, ali stvarno – niko
Aleksandar Vučić se domoljubno lupa u nedra i narodu obećava hleb za tri dinara. To ukazuje da bi izbora moglo biti uskoro i da je režim u panici
Farbanje srpske trobojke po zgradama novosadskog naselja Liman predsednik Srbije Aleksandar Vučić je proglasio vrhovnim patriotskim činom. Pa, patriote, četke u ruke i pravac Andrićev venac
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
"Meni je ovo ovde, Hrvatska, Bosna i Kosovo, najteže palo jer je sve bilo povezano sa našim ljudima. Bolje sam se osećao kada sam otišao preko. Ne znači da mi nije bilo žao ljudi koji su se tamo mučili, patili, bili povređeni, ginuli, ali nekako, ovde kod nas je najviše bolelo, valjda zato što je to moje. Ali kada uhvatim foto-aparat i počnem da slikam, ja drugačije funkcionišem. Nema tada vremena za velike emocije, one dođu posle, kada sve prođe, i to je najteže"
