Bat i odzvon

U obilju malih i velikih istorijskih uloga, zvona su osim svoje osnovne svrhe da najavljuju crkvena bogosluženja, imala razne druge, kulturne, socijalne i političke namene – zvona su širila vesti, obaveštavala o opasnosti, slavila narodne pobede i ratne trijumfe, ali podnosila i poraze.

Tako Paskval Vilari opisuje slom bune dominikanskih kaluđera u Firenci protiv pape Aleksandra VI. Uz sudbinu dominikanaca, on opisuje i zvono u samostanu Sveti Marko u Firenci, nazvano Pjanjona, Plačljivko, prema pogrdnom fjorentinskom nazivu za pristalice dominikanaca koji su posle poraza progonjeni, vešani i spaljivani. „Bilo je tu i smešnih stvari jer je doneta presuda protiv Pjanjone, najvećeg zvona Svetog Marka. Zato što je zvonilo na uzbunu na dan izbijanja sukoba, bilo je prognano iz Firence, stavljeno na kola i odvezeno, a gradski krvnik ga je sve vreme bičevao.“

„Zvona su kroz istoriju imala signalnu, simboličku i muzičko-estetsku funkciju“, kaže za „Vreme“ Nikola Bura, autor prve knjige o zvonima na srpskom jeziku (Zvona kroz istoriju, Teovid, Beograd 2005). „Sa ubrzanim tehničkim razvojem, signalna funkcija je vremenom gubila primat, tako da su danas simbolička i muzičko-estetska funkcija u prvom planu.“ Zvono u Hirošimi ili zvona na hramovima u Moskvi su svetski poznata. Takozvano zvono slobode u Filadelfiji, SAD, poznato je kao prvo koje je 1776. godine najavilo čitanje Deklaracije nezavisnosti SAD, a potom 1787. drugog po redu ustava. Danas ovo zvono najavljuje inaugurisanje američkih predsednika i njihovu smrt.

Za razliku od drugih zemalja, u Srbiji danas ne postoje sačuvana zvona koja su izlivena pre XV veka. Najstarije sa natpisom na srpskom jeziku potiče iz 1429. godine iz bugarskog grada Ćustendila koji se u srednjem veku nazivao Velbužd. Među najstarijim srpskim zvonima poznata su i Rodopova zvona iz 1432. Vrlo malo zvona iz prošlosti je sačuvano, pošto su sistematski uništavana tokom turske vladavine. Mada je postojala izvesna sloboda veroispovesti, hrišćanima u Turskom carstvu uglavnom nije bilo dozvoljeno da koriste zvona.

GRADAČKA ZVONA: U vreme turske vladavine, samo su pojedini manastiri imali posebne dozvole da koriste zvona i to pod naročitim uslovima. Tako Jonikije Pamučina, opisujući život hercegovačkog vezira Ali-paše, navodi vezirovo pismo o jednom spornom zvonu u manastirskom dvorištu: „Zvono što visi u vas u dvorištu, da odmah unesete u crkvu, jer turska vjera zabranjuje slušat zvono. Ako ne poslušate poslaću svoga mirilaja sa 300 pandura i sve će vas pobiti i sravniti manastir sa zemljom.“

Zvona su masovno u Srbiji počela da se koriste tek od 1830, no neka drevna zvona su gotovo slučajno sačuvana. Tokom turske vladavine, hrišćani su sakrivali i zakopavali zvona, da bi neka od njih bila otkopana vekovima kasnije. U knjizi Zvona kroz istoriju, Nikola Bura opisuje anegdote o prvim zvonima u XIX veku u Beogradu, Pećkoj patrijaršiji, Leskovcu, Sarajevu i na Cetinju. No, jedna od najzanimljivijih priča o zvonima jeste istorija zvona iz manastira Gradac kod Čačka. Tri gradačka zvona mogla bi se kao kulturni spomenik po burnoj prošlosti i njenoj ćudljivosti uporediti sa avanturom Lisipovih konja u Veneciji ili sa putovanjima Miroslavljevog jevanđelja.

Zvona je manastiru Gradac još 1454. godine poklonio mitropolit Nićifor, a izlio ih je izvesni Radoje Zvonar u doba vladavine despota Đurđa Brankovića. Sva tri zvona su bila visoka i uska, ali različitih dimenzija – najveće je imalo 182, srednje 78 a najmanje 15 kilograma. Njihova posebna odlika su predivni srednjovekovni natpisi u bronzi. Verovatno da su tokom burnih godina posle pada srpske despotovine u XV veku zvona zakopana u manastirskom dvorištu, a potom sasvim zaboravljena. Više od 400 godina kasnije, 1. septembra 1875, „pri kopanju rovova za temelj novoj okružnoj kući“, zvona su otkrivena i iskopana. Kao prvorazredan kulturni spomenik čuvana su u Narodnom muzeju u Beogradu. Na početku Prvog svetskog rata, zbog straha da će biti ukradena, preseljena su iz muzeja na tajnu lokaciju. Međutim, austrougarski vojnici su ih posle okupacije Srbije otkrili i zaplenili. Zvona su odvezena u Austriju i tu im se gubi svaki trag. Smatra se da su pretopljena u topove.

U međuvremenu, zvona su tokom Prvog svetskog rata skidana i sa crkava na teritoriji Habsburške monarhije. Tako u Letopisu grada Vršca štampar i knjižar Milan Petko-Pavlović beleži skidanje zvona sa crkve Svetog Nikole u jesen 1917: „22. oktobra u pola jedan po podne zvonilo je oprosnicom jer su ih odma poskidali Madžari i Austrijanci da ih upotrebe za livenje topova. Najveća zvona gore na tornju razbijana su i dole parče po parče bacana. Samo su jedno malo zvono ostavili, a u maloj crkvi ostavili su pretposlednje veće zvono. Zvona im nisu bila od koristi jer su topovi od zvona livani samo mogli izdržati tri pucnja i razbiju se. Ja sam sva zvona vidio na poljani kod Đera, još su ostala nedirnuta, pa bar da su svako zvono opštinama natrag poslali, tu bi se bili proslavili, ovako nami štetu načinili, a sebi nikakve koristi doprineli. Naši su momci sada na sve strane u bojevima.“

ODZVON I PROFIL: Zvona su se prvi put pojavila na Dalekom istoku, 3000 godina pre nove ere, a njihova upotreba je vekovima bila rasprostranjena u Kini. U Evropi počinju masovnije da se koriste tek posle IV veka, kada postaju sastavni deo hrišćanskog bogosluženja. Zasluga za uvođenje zvona pri pozivanju vernika na službu najčešće se pripisuje svetom Pavlinu (353–431), episkopu iz Nole u Kampaniji. Latinski i italijanski naziv za zvono je campana, slično kao i naziv italijanske oblasti Kampanija, a naročito je zanimljivo da danas vrlo raširena reč „kampanja“ počinje od zvona, budući da je svaka kampanja pomalo i zvonjava.

Zvona se izlivaju od bronze. Tačan sastav takozvane zvonovine razlikovao se u zavisnosti od radionice, ali je uobičajeno da se ova bronza lila sa 78 odsto bakra i 22 odsto kalaja. Zvuk nastaje kada bat udari u telo zvona koje počinje da osciluje šireći u okolni vazduh mehaničke talase. Pored osnovnog tona, udarom u zvono može se ostvariti još oko 50 drugih pratećih tonova. Budući da je zvono koje osciluje izvor zvuka velike mase, potrebno je realno dugo vreme da se umiri. Tako je vreme utihnuća osnovnog tona zvona od 80 kilograma oko 8,5 sekundi, a kod zvona od 250 kilograma nominalni ton traje oko 11 sekundi, pri srednjem udaru malja. Razlikuju se dve vrste zvonjave – istočna, sa odzvonom, i zapadna, pri kojoj se zvono umiruje sa svakim udarom.

„Ne postoje dva ista zvona, kao ni dve iste osobe“, kaže Nikola Bura, objašnjavajući da se osim po sastavu, masi i obliku, zvona pre svega razlikuju po zvuku. „Najosetljiviji zadatak zvonolivca i najvažniji za preciznost akustičkog dijagrama jeste stvaranje takvog profila zvona koje će omogućiti da zvono ima, sa preciznošću od jedne osmine, unapred traženi glavni ton.“ Izgled akustičkog dijagrama jednog zvona, uz druge razloge, presudno je određen profilom zvona. Zvona mogu imati kineski, ruski i zapadnoevropski profil, koji se razdvaja na nemački i francuski tip profila. Pri povećanju debljine rebra, odnosno vertikalnog preseka ton se snižava, a njegovim smanjivanjem ton se povisuje.

Mada je tačna receptura, hemijski sastav i profil zvona obično porodična tajna u zvonolivačkim radionicama, poznata je većina koraka u izgradnji složene konstrukcije kalupâ, pomoću kojih se zvono izliva u pesku. Prvo se pravi jezgro sa glinenim slojem, zatim veštačko zvono, pa takozvani kaput. Potom se ruda bakra topi na temperaturi od 1300 stepeni Celzijusa, u nju se dodaju kalaj i druge primese, a ova smesa se hladi do 1080 stepeni i posle 10 minuta uliva u pripremljeni kalup.

Najstariji priručnik za livenje zvona Schedula diversarum atrium napisao je benediktinac Teofil u XII veku. Benediktinski red je bio poznat po odličnim zvonolivcima, ali su se crkvena lica retko bavila ovim tehnički zahtevnim i složenim poslom. „Livenjem zvona uglavnom su se bavile građanske porodice koje su za to posedovale sopstvene radionice sa pripadajućim alatom i priborom“, kaže Bura, objašnjavajući kako su osim gradskih postojali i putujući zvonolivci, a da se postupak livenja izvodio uz mesto ugradnje zvona kada se radilo o porudžbini isuviše velikog i teškog zvona.

ZVONOLIVENJE: Danas u Srbiji postoje dve radionice za izradu zvona, u Gornjem Milanovcu i u Beogradu. U Francuskoj ulici, na broju 50, nalazi se zvonolivnica „Popović“ koja lije zvona klasičnim postupkom u glini. Ovu radionicu osnovao je Avram Popović u XIX veku, jedan od prvih putujućih zvonolivaca u Srbiji. Njegov posao se potom prenosio kroz generacije, a ova radionica i danas uspešno posluje, izlivajući godišnje oko 20 zvona klasične težine. S obzirom na broj izgrađenih crkava poslednjih godina u Srbiji, postoji ogromna potražnja za zvonima, tako da se ona uvoze, uglavnom iz Rusije. Čak su i zvona na hramu Svetog Save iz uvoza, napravljena u čuvenoj zvonolivnici „Grasmajer“ u Austriji, koja takođe koristi tradicionalne metode u izradi (vidi okvir).

Bez obzira na njihovu simboličku funkciju, posao sa zvonima je oduvek podrazumevao i borbu na tržištu. Tako su braća Bota, čuveni zvonolivci, prvi koji su uz Janoša Fogarašija došli u srpske krajeve posle Prvog srpskog ustanka, koristili svojevrsnu marketinšku kampanju za promovisanje svojih proizvoda. Oni su 18. februara 1853. u broju 14 časopisa „Srpski dnevnik“ objavili sledeći oglas: „Dolepotpisani kao zvonolivci preporučuju sebe pravoslavnim obštinama radi livenja mali i veliki zvona, koja, pored umerene cene, blagoglasna, po novom vkusu, iz dobrog materijala sastoeća liti obećavaju. Na to reflektirajuće se obštine nek izvole na braću Botta zvonolije u Vršac adresirati.“ Ispod oglasa, objavljen je i potpis „Braća Botta, zvonolije“, a koliko su oni u svom oglasu bili iskreni, teško je saznati.

Uobičajeno je da na zvonima bude ugraviran i natpis sa simboličkom porukom. Na velikom zvonu katedrale u Ženevi piše „Pestene fugo, pello daemones“ („Gonim kugu, teram đavole“). U XII veku postalo je uobičajeno da se na zvonima nalaze molitvene poruke, ali i datum izlivanja, imena darodavaca i majstora. Najčešći natpis na zvonima crkava na Zapadu je „Vivos voco, mortuos plango, fulgura frango“ („Žive dozivam, mrtve oplakujem, munje lomim“). Munje lomim? Pri srednjoj sili udara malja, kod zvona od 15 kilograma pa sve do 30 tona, vreme trajanja nominalnog tona je između 6 i 20 sekundi, što je mnogo duže od udara i najsilovitijeg groma. Sa tako dugim vremenom utihnuća, svako zvono će imati odzvon koji će se čuti uprkos olujnom vremenu.

Klepala, bila i trube

„Prvi jutarnji obred služi se uz klepanje o jednu dasku u obliku stola kakav je u upotrebi u postajama austrijske konjice“, piše putopisac Ami Bue o običajima u Evropskoj Turskoj između 1836. i 1838. godine. „To je klepalo Bugara, simandra Epirana, semantron Grka i tokeza Albanaca koja takođe zamenjuje zvona u crkvama koje nisu manastirske i koje se takođe koriste u svim grčkim crkvama za Veliki petak.“ Klepala, bila i trube su inače prethodili upotrebi zvona.