Barijere ili spona

Grupna izložba 18 poznatih svetskih i domaćih savremenih umetnika „Zidovi na ulici“ postavljena je na šest lokacija u Beogradu. Zbog renomea autora, a naročito zbog njihovog bezrezervnog pristanka da budu deo ove izložbe, ima se utisak da se u umetničkom svetu umetnički Beograd dobro kotira.

Izložba je rezultat saradnje „Siemens Arts Programa“ i Muzeja savremene umetnosti, odnosno odluke Tomasa Trumera da svoj prvi projekat kao direktor umetničkog programa ove korporacije realizuje u Beogradu, „gradu koji obećava u intelektualnom i umetničkom smislu“, kako je izjavio. Osim Trumera (pre „Simensa“ bio kustos bečkog Savremenog muzeja i njujorškog „Mome“), kustosi izložbe su i Branislava Anđelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti, i Marko Lulić, umetnik iz Beča koga naša publika zna po izložbi u Salonu MSU-a. Radovi će se do 1. avgusta nalaziti u Salonu Muzeja savremene umetnosti, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u Nacionalnoj galeriji (Dositejeva 1), ispred Muzeja savremene umetnosti, u izlogu bivše Robne kuće „Beograd“ u Knez Mihailovoj ulici, i na krovu zgrade nekadašnje Beobanke na Zelenom vencu.

Zašto „Zidovi na ulici“? Prvo, zato što je zid jedan od osnovnih preduslova produkcije i reprezentacije u vizuelnim umetnostima, a drugo, zato što je zid fenomen koji može biti doživljen kao barijera između unutrašnjeg i spoljašnjeg, odnosno vidljivog i nevidljivog, komfor, isključivost, ili kao bilo šta drugo što se autorima na izložbi učinilo prikladnim i odgovarajućim zadatoj temi. (Među novinarima, kojima je izložba prezentovana pre otvaranja, čulo se da je ovo jedna od onih izložbi na kojoj je u prvom planu ideja a ne umetnost.) Tako je, na primer, rad Study for U wall nemačkog autora Mihaela Seilstorfa (zid od stiropora na kamenom postolju), potopljen u Savu uz pomoć ronioca vidljiv samo „ribama i roniocima, pa ga takvo humorno viđenje teme čini antijavnim radom“, kako je objasnio Marko Lulić. Austrijanac Haimo Cobernih bio je inspirisan građevinskom ogradom postavljenom oko zgrade Muzeja savremene umetnosti, pa je pomoću te iste ograde napisao reč „Ograda“, svestan da je njegovo delo moguće videti samo iz aviona. Tomas Trumer je kao posebnost ovog rada istakao činjenicu da se „referiše na postojeće okolnosti, postojeću ogradu“. Drugi rad Haima Coberniha je izložen u Nacionalnoj galeriji: belo platno na zidu, istovremeno je i negacija slikarstva i vrhunac konceptualizma, ali se i referiše na Maljevičev Crni kvadrat. Ostatak reklamnog slogana „Beobanka 50 godina sa vama“ na vrhu zgrade na Zelenom vencu inspirisao je velikog umetnika Lorensa Vajnera da iznad postojećeg teksta dopiše „Placed on the each side of the light“ – poetsko viđenje zida, kako ga je ocenio Marko Lulić. Sara Moris, britanska i američka autorka, radom Stejt Dipartment (Prestonica) pokazala je zavodljiv svet široke potrošnje koji se vidi na površini fasade, fasade kojom je maskirana politika ekonomije i ekonomija politike te moći. Slika na zidu Excuse me I am sorry Šveđanke Anike Storm, koja radi u Britaniji i Berlinu, istovremeno je i slogan i slika. Amerikanac Majk Buša transformiše đakuzi kade u umetnička dela rušeći tako zid između umetnosti i svakodnevice. Svoje „kade“ posvećuje poznatim ličnostima a za ovu izložbu izabran je Đakuzi Ljudmile Putin.

Prema rečima Tomasa Trumera, projekat „Zidovi na ulici“ podrazumeva kontakt sa lokalnom savremenom umetnošću, u želji da uspostavi dijalog. Zato su projektu priključeni Neša Paripović, Dušan Otašević, Milica Tomić i Uroš Đurić. U temu se uklopio video-rad Neše Paripovića iz 1977. godine, performans koji ga je proslavio, u kome umetnik brzo kao „urbani heroj putuje gradom hrabro se suočavajući sa preprekama na putu, što ima vrednost simboličkog čina neposlušnosti i preuzimanja slobodnog mikrokosmosa subjekta“, kako piše u objašnjenju rada „N.P. 1977.“. Za rad Dušana Otaševića Stražara iz 1967. godine, Marko Lulić kaže da je i savremen i bezvremen, i zbog ideje i zbog realizacije. Rad Aproprijacije 1 Uroš Đurić objašnjava svojim zanimanjem za temu prisvajanja tuđe imovine. Predstavio ju je prezentovanjem (u ramu, kao klasičnu sliku) rada svog oca s kojim je konkurisao na nekom od konkursa za neki memorijalni spomenik posvećen NOB-u, na taj način poručujući da je svaki spomenik ništa drugo do zid postavljen u središte teritorije a ne na njenu ivicu. Svoj rad Čitanje Kapitala, Milica Tomić je ovako objasnila: „Tridesetih godina, veliki Ejzenštajn je hteo da Marksov Kapital pretvori u film. Nije ga realizovao, ali su ostale zabeleške o kadrovima. Služio se dijalektičkom montažom, kadrovi se nižu kao teza, antiteza i sinteza. Dao je primer lepe žene koja oblači svilene čarape, zatim žene iz Indije koja gaji svilene bube ispod pazuha, dok se sinteza odvija u glavama posmatrača. Moja ideja je zasnovana konceptualno na tome: zamolila sam ljude s kapitalom u SAD, koje se izdaju za društvo samo srednje klase, da pred kamerom izgovore citate Kapitala. Tako sam pokazala zid tranzicije socijalizma u kapitalizam, koji nas navodi na razmišljanje koja je naša pozicija u tom procesu.“

Branislava Anđelković ističe da je Muzej savremene umetnosti našao načina kako da priredi veliku izložbu iako je, zbog rekonstrukcije, zatvoren. „Možda autori na izložbi kod nas nisu poznati koliko su poznati u svetu, ali njihove biografije pune samostalnih izložbi u najpoznatijim galerijskim i muzejskim prostorima sveta dovoljno govore o njihovoj veličini. Oni su umetnici za koje se svi otimaju. Zato je ova izložba važna za naš Muzej isto koliko i za Beograd.“