Pogled sa zidina trga Paskoli na beskrajni niz krovova koji u mutnoj svetlosti ranog sumraka leži pod nogama, skrivajući život tek iščezle kamene civilizacije, ostavlja bez daha. Teško je oteti se utisku da upravo protiču prvi trenuci zore novog doba, negde u rimskoj provinciji Judeji, i očekivanju da kroz večernju tišinu odjekne pesma na aramejskom jeziku
Centar Matere nalazi se na brdu čije se strane strmo spuštaju ka ivici dubokog kanjona. Sa gradskih zidina pogled puca na donje gradske kvartove, ali i na bregove surovog izgleda na drugoj strani provalije, prekrivene kamenjem i niskom, sprženom vegetacijom. Od zaravnjenih ulica u centru do donjih kvartova, koji se zovu Saso Kaveozo i Saso Barisano (sasso znači kamen), vode mnoge strme uličice. U tom delu Matere, koji gotovo visi iznad kanjona, ljudi su još u vreme drevne Grčke počeli da žive u pećinama. Mnoge od njih izdubljene su u kamenu ljudskom rukom, a ispred pećina je ozidano i pokriveno kamenom par dodatnih prostorija. Tokom kasnijih vekova na vrhu brda se formiralo gradsko jezgro, opasano odbrambenim zidinama, a kamena naselja su postala gradska predgrađa koja su sa centrom bila povezana nizom stepenica, uličica i kamenih terasa. U oblasti gde se Matera nalazi sudarale su se mnoge civilizacije – grčka, rimska, vizantijska… U pećinskim crkvama sačuvane su brojne freske, uglavnom vizantijske. Do Matere su u XVI veku bežeći od Turaka stigli i Albanci, kao i Srbi i Hrvati iz Dalmacije.
Poslednje porodice iseljene su iz svojih domova smeštenih u pećinama krajem šezdesetih godina XX veka, mada je preseljavanje 15.000 stanovnika (skoro dve trećine tadašnje gradske populacije) u novoizgrađena naselja počelo, uglavnom silom, još pedesetih godina po planu koji je donela vlada. U sasijima tada nije bilo kanalizacije, tekuće vode i struje. Ljudi su u svojim domovima živeli sa svim domaćim životinjama, prosečna porodica imala je šestoro dece mada je smrtnost odojčadi bila preko 50 odsto. Harale su malarija i glad.
Pogled sa zidina trga Paskoli na beskrajni niz krovova koji u mutnoj svetlosti ranog sumraka leži pod nogama, skrivajući život tek iščezle kamene civilizacije, ostavlja bez daha. Teško je oteti se utisku da upravo protiču prvi trenuci zore novog doba, negde u rimskoj provinciji Judeji, i očekivanju da kroz večernju tišinu odjekne pesma na aramejskom jeziku. Nekadašnju, ali i današnju Materu lako je zamisliti na Bliskom ili Srednjem istoku, naseljenu pripadnicima neke progonjene ranohrišćanske sekte koja je spas potražila u trogloditskim staništima, smeštenim na mestu do koga će teško doći bilo kakva vojska (nije čudo da neke od fresaka u pećinskim crkvama u Materi neodoljivo podsećaju na freske u kapadokijskim crkvama). Ipak, Matera se nalazi u Evropi, u južnoj italijanskoj pokrajini Bazilikati. Od džinovskih šoping centara kojima su načičkani prilazi Bariju udaljena je svega 60 kilometara.
STRADANJE ISUSOVO: Ne postoji drugo mesto u kome je moguće suočiti se na impresivniji način sa iščezlim načinom života u selima južne Italije. Iako je njihov grad još 1993. stavljen na listu svetske kulturne baštine UNESCO-a, čini se kao da stanovnici Matere sa blagim stidom pričaju o vremenu bede koje se završilo pre jedva četiri decenije. U luksuznim turističkim publikacijama reči kao malarija ili glad uopšte se i ne pominju. Mnogo toga se promenilo pre četiri godine. Tada je u Materu došao Mel Gibson, tražeći mesto za snimanje svog filma Stradanje Isusovo. Kažu da je bio šokiran što je uspeo da u Evropi pronađe mesto kao što je Matera. Grad je Gibsonovim filmom doživeo svetsku promociju i broj turista se dramatično povećao. Pre svega nekoliko godina u Materi je bilo malo hotela, od kojih su neki bili izgrađeni tridesetih godina prošlog veka. Danas su sasiji oživeli, neke pećine su pretvorene u restorane, kafiće, pansione i hotele. Dva pećinska staništa su opremljena na način kako su izgledala kada su ih napustili poslednji stanovnici, i u njima se potpuno može sagledati stari način života. Srećom, ponovno naseljavanje i komercijalizacija sasija izvedeni su pažljivo i sa merom koja nije ugrozila autentični duh čitavog prostora.
ŠVERC: Sa naših prostora najbrži i najkraći put do Južne Italije je trajekt Bar–Bari. Posle mnogih problema kroz koje mora da prođe individualac koji poželi da dobije italijansku vizu, lica putnika na trajektu deluju najblaže rečeno čudno. Mada ne volim da o ljudima sudim na osnovu izgleda ili oblačenja, teško da je većina njih pošla da u Italiji studira ili obilazi istorijske spomenike, mada mnogi voze kola sa registarskim tablicama italijanskih gradova. Čudno društvo sa broda utiče da običan putnik Bari napušta brzo, bez mnogo zadržavanja (mada će svakom pravom „zvezdašu“ srce zaigrati kada vidi obrise stadiona „Sveti Nikola“, na kome je Zvezda 1991. osvojila Kup šampiona). Pulja, pokrajina čiji je Bari glavni grad, zbog svoje duge jadranske obale koja se teško kontroliše, meta je svih vrsta švercera i kriminalaca. Osim cigareta, droge i oružja, jedan od najozbiljnijih problema sa kojim se Italija suočava jeste i šverc ljudi. Putevi ulaska ilegalnih imigranata najčešće vode preko južnih italijanskih pokrajina – sa Balkana i Turske preko Pulje, iz Severne Afrike preko Sicilije i Kalabrije. Istorija je prepuna paradoksa – od zemlje izrazite emigracije Italija je, po nekim procenama, postala zemlja čijih deset odsto stanovnika čine imigranti (uglavnom ilegalni), a ksenofobija sa kojom su se nekada Italijani često sudarali u zapadnom svetu sada je u porastu u samoj Italiji.
Kroz južnu Italiju strani turisti uglavnom prolaze bez zadržavanja, putujući prema Siciliji ili lukama iz kojih se plovi do Grčke. Osim Bazilikate i Pulje, jugu pripada i Kalabrija, smeštena na samom špicu italijanske čizme. Jug je najsiromašniji deo zemlje, toliko različit od glamuroznog i bogatog severa da njegovi stanovnici uz smeh kažu kako se radi o dve posebne države. No to ne znači da je ovaj deo zemlje manje zanimljiv, on je samo drugačiji od slike koju većina ljudi ima u glavi kada se pomene Italija.
Jug najbolje pokazuje izrazite kontraste koji prožimaju čitavu zemlju. Nekoliko desetina kilometara daleko od Napulja su Kapri i čuvena Amalfi obala, jedna od najspektakularnijih na Mediteranu. Sela okačena o strane okomitih klifova koji se survavaju u more, na kojima su poput pirinčanih polja poređane terasaste njive i maslinjaci, sada su jedno od najekskluzivnijih mesta za odmor u Evropi (mada se i tamo za ne mnogo više novca nego u Beogradu može dobro jesti i popiti espreso). Nedaleko odatle ima manjih gradova koji svojom atmosferom podsećaju na neorealističke italijanske filmove iz pedesetih godina dvadesetog veka, prepuni kostura napuštenih fabrika, kockastih betonskih zgrada odavno nagrizenih vremenom, prašnjavih ulica kojima se kreće velik broj čuvenih mila ćenta (fića) koji liče na muzejske eksponate što čudom obavljaju svoju funkciju. Pojedina mesta na obali Jonskog mora, na đonu čizme, liče na bezlična socrealistička letovališta koja su nicala ranije i na našoj strani Jadranskog mora, ali naspram njih, na vrhovima brdâ koja se nadvijaju nad obalom, nalaze se prelepi zamkovi i utvrđena srednjovekovna sela.
BALKAN BEZ BALKANA: Južnjaci neke svoje različitosti često ističu sa ponosom, tvrdeći da su ljudi na severu hladni, otuđeni i sebični, a da je jug po gostoprimstvu i otvorenosti mnogo sličniji svojim mediteranskim susedima. Mnogi delovi prošlosti sudbinu juga Italije zaista čine sličnijom istoriji Balkana nego severa zemlje. Deo te istorije su i napadi pirata i otimanje muške dece koja su kasnije postajala turski vojnici. Ali-paša Kilić (Italijani ga zovu Ali-paša Ođiali), zapovednik mornarice u vreme Sulejmana Veličanstvenog, rođen je kao Kalabrez. Još kao dete su ga oteli gusari i odveli u Tursku, a najveću slavu doživeo je ratujući rame uz rame sa velikim vezirom Mehmed-pašom Sokolovićem, u vreme kada je Turska bila najmoćnija sila sveta. U njegovom rodnom selu Kutro Ali-paši je podignut spomenik. Da parafraziramo Borislava Pekića, ironija istorije je da su sudbinu Turske na vrhuncu moći u rukama držali jedan Srbin, jedan Italijan i jedan Grk (Kajsunizade, lekar Sulejmana Veličanstvenog).
Balkanski mentalitet ogleda se i u nekim drugim stvarima. Kažu da je količina novca koja se vrti u sivoj ekonomiji na jugu mnogo veća nego u ostalim delovima zemlje, traženje načina da se zaobiđu zakoni ovde je uobičajen sport. Broj nedovršenih kuća prosto bode oči, ali iza takvih zidova su uglavnom kompletno uređeni stanovi u kojima ljudi udobno žive, ne plaćajući porez razrezan na sve kompletno završene stambene objekte. Prisustvo mafije, od kojih su najmoćnija kalabrijska ndrangeta i puljanska mafija, čiji su mnogi istaknuti predstavnici krajem devedesetih letovali na Crnogorskom primorju, običan turista sigurno neće primetiti. Međutim, domaće stanovništvo sa nelagodnošću priča o toj temi, kažu da je uticaj mafije na društvo u ovom delu Italije veoma jak, mnogo izraženiji nego što je uticaj čuvene Koza nostre na Siciliji.
Kult porodice je na jugu vrlo jak, a pojedini običaji zvuče poznato. U Kalabriji se u vreme svinjokolja okuplja čitava porodica, i par dana, uz mnogo vina, obavlja se svinjska daća. Jedan od lokalnih specijaliteta je slanina koja se skida sa vrata svinje i prži na žaru, a zove se gušolare. Postoje vrste povrća i voća koje rastu samo u određenim mestima blizu obale, pojasevima ne širim od pet kilometara, kao što je najčudniji i najukusniji paradajz koji sam ikad probao, ogroman, sočan i sladak poput jabuke. Kažu da ga je moguće izvan Kalabrije kupiti samo u nekim rimskim prodavnicama, gde mu je cena basnoslovna. Isto važi za čuvene lokalne smokve ručno punjene bademom, prelivene čokoladom, bagatelno jeftine u malim mestima gde ih proizvode.
MAJČINSKI PAKETI: Kada Kalabrezi koji žive u Rimu polaze od kuće nazad u glavni grad, torbe su im prepune paradajza, gušolarea, vina i smokava koje su im majke spakovale. Gledajući ih setio sam se tona kajmaka i sira, kolača, pršuta, jabuka i krompira kojima moja majka puni torbe i rančeve koji već decenijama putuju ka Beogradu.
Jug Italije bi trebalo, ako je moguće, izbeći u avgustu dok traje čuveni feragosto. Tada su sva mesta pretrpana turistima, a glavni putevi su skoro potpuno zakrčeni. Sve se menja već u prvim danima septembra. Tada se kilometarske peščane plaže Tirenskog mora, naslonjene na gradiće od kojih mnogi i danas nose pečat Saracena, mogu deliti samo sa retkim lokalcima. Da ne pominjemo koliko je tada prijatnija i mirnija vožnja duž spektakularne Kosta Viole, preko bezbrojnih vijadukta i klifova sa kojih puca pogled na susednu Siciliju.
Teško je bilo kome dati savet u kom pravcu da krene u Italiji. Kako izabrati između putokaza na kojima piše Rim, Venecija, Firenca, Napulj? Sigurno je da put ka bilo kom od tih mesta nije pogrešan, ali je sigurno i da onaj ko okrene volan prema jugu neće zbog toga zažaliti.
Mada se to po ukorenjenom verovanju o njihovom lagodnom shvatanju života koje vlada u ostatku sveta ne bi moglo pretpostaviti, Italijani su vrlo političan narod. Na mnogim kućama i danas vise zastave na kojima piše pace (mir), koje su istakli protivnici italijanskog učešća u iračkom ratu. O pretnjama Al kaide, koja je prošlog leta Italiju stavila na prvo mesto budućih ciljeva terorističkih napada u Evropi, većina ljudi priča sa zebnjom, ubeđena da će se te pretnje ostvariti u bliskoj budućnosti. Odgovornost za iračku avanturu stavljaju na dušu Silvija Berluskonija.
Od mnogih predizbornih obećanja Silvija Berluskonija, njegovi protivnici su na nož dočekali i ono o izgradnji mosta između Ređo Kalabrije i Mesine, kojim bi se Sicilija spojila sa kopnom. Most bi trebalo da bude dug 3,7 kilometara i koštao bi 4,6 milijardi evra. Ekolozi kažu da bi gradnja potpuno uništila eko-sistem u tom delu mora, promenila puteve migracija mnogim vrstama ptica, i pitaju gde premijer misli da istovari osam miliona tona zemlje, koliko je predviđeno da se iskopa tokom radova. Pošto je čitava oblast seizmički veoma aktivna, od te ideje su odustale mnoge prethodne italijanske vlade.
Onaj ko autoputem prođe rastojanje od Salerna do Ređo Kalabrije, shvatiće dobro bes vozača koji na svoja vozila stavljaju nalepnice na kojima piše „Ne mostu“. Bar trećinu autoputa čine samo dve uske kolovozne trake, fizički odvojene, kojima je moguće voziti jedino u koloni jedan po jedan. Na mnogim deonicama radovi na proširenju puta nisu ni počeli, a na nekim delovima građevinske mašine su očigledno višegodišnji dekor, nama tako dobro poznat sa autoputa Beograd – Novi Sad. Na delu puta kroz planine Sila pre Kosence, glavnog grada Kalabrije, na stotinak kilometara nema nijedne benzinske pumpe.
Legenda o latinskom ljubavniku ozbiljno je potkopana podacima koje je izneo ICTAT (Instituto Centrale di Statistica). Precizna istraživanja su pokazala da 67,9 odsto neoženjenih Italijana živi sa roditeljima do trideset četvrte godine života, pa i kasnije, ali ne zbog ekonomskih razloga i nemogućnosti da žive samostalno, već zbog vezanosti za majku. Čak jedna trećina muškaraca i posle ženidbe viđa majku svakog dana, a kao direktan uzrok u 30 odsto razvoda žene su navele prejak uticaj majki na njihove muževe.
Italijanska populacija je jedna od najstarijih u svetu, sa skoro petinom stanovništva starijom od 65 godina. Stopa rađanja je veoma niska (1,2 deteta po porodici), a stopa razvoda je preko 35 odsto.
Lokalno predanje na vrlo originalan način objašnjava zlosrećnu istorije Kalabrije, prepunu ratova, okupacija i nesreća. Priča se da su posle neke pobune u Kalabriji u vreme rimskog carstva svi Kalabrezi u rimskoj vojsci kažnjeni obavljanjem najgorih dužnosti, između ostalog i dželatske. Kalabrezi su bili dželati i u Judeji u vreme raspinjanja Isusa Hrista, pa je čitava oblast navukla prokletstvo na sebe jer su ruke Kalabreza ekserima i kopljima probole Hristovo telo.
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Flamingo-test, jednostavna vežba stajanja na jednoj nozi, može biti ključna za procenu telesnih promena povezanih sa starenjem. Koliko dugo možete da izdržite?
U noći između petka i subote Netfliks će uživo emitovati borbu jednog od najvećih boksera svih vremena Majka Tajsona i jutjubera Džejka Pola. Očekuje se da ovaj meč uživo prati oko 300 miliona ljudi, a obojica će od borbe zaraditi desetine miliona dolara
Poslednjih godina Beograd projektuju inostrani arhitekti. Ne zna se ko ih angažuje niti po kom kriterijumu dobijaju poslove, ali Beogradu nameću arhitekturu koja sa njim nema nikakve veze. Ko su i koliko ih je
Jedinici Crnogorac koji se trenutno nalazi na listi najtraženijih begunaca Evropske unije je Radoje Zvicer, vođa kavačkog klana iz Kotora. Osumnjičen je, pored ostalog, za šverc 83 kilograma kokaina u Austriju
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
