Bacanje diska i koplja

Bacanje kamena nalik današnjem bacanju kugle ili kladiva (koje Homer pominje kao solos) nije bilo deo ni jednih igara, kao ni takmičenje u dizanju tereta. Postojanje takve zabave je nesumnjivo, pa je i u Olimpiji pronađen jedan kamen sa zapisom koji kaže: „Bibon, sin Forisov, podigao me je jednom rukom iznad svoje glave“. Zapis je bilo vredno uklesati, kao što je Bibonov kamen danas vredan izlaganja u muzeju u Olimpiji, budući da je težak 143 kilograma i 148 grama.

I u klasična vremena disk je mogao biti od kamena, bronze ili olova. Dvadesetak primeraka sačuvanih do danas prečnika su između 17 i 35, prosečne debljine oko 1,5 santimetar, teški između 1,3 i 6,6 kilograma. Prosečna težina sačuvanih diskova kreće se oko 2,5 kilograma. Na takmičenjima za dečake korišćen je manji i lakši disk, sudeći po tome što Pausanija, opisujući Salaminu i navodni Ajantov grob na njoj, prenosi priču po kojoj su čašice na kolenima Ajantovog skeleta bile veličine dečjeg diska. Na jednom takmičenju svi učesnici su bacali isti disk; za Olimpiju je to sigurno, jer Pausanija pominje da se u riznici Sikionjana „nalaze tri diska koja se upotrebljavaju za natjecanje u petoboju“. Njihova težina bila je nešto veća od uobičajene na drugim igrama, sudeći po priči o Protesilajevom duhu. On je, naime, visok gotovo pet metara i srazmerno snažan, obilazio vinograde na obali naspram trojanske i, budući ljubazna duša, pomagao je vlasniku da ga obrađuje. U slobodno vreme se bavio atletskim vežbanjem, bacajući disk dva puta teži od onog koji se upotrebljava u Olimpiji. Protesilaju je, prema Pindaru, bio posvećen hram u Filaki, iz koje je krenuo u trojanski rat; tamo su u njegovu čast održavane atletske igre bar do sredine V stoleća, iz kog potiče jedna bronzana hidrija, posuda za vodu dodeljivana kao nagrada pobednicima.

Uz već pomenuti Failov hitac od 95 sto­pa (28,95 m), jedini još zabeleženi rezultat u bacanju diska pripisan je pome­nu­tom Protesilajevom duhu: on je disk ba­cio 150 stopa (45,72 m). Ni jedan ni dru­gi rezultat ne čine se izuzetnim, naročito ovaj drugi, pripisan jednom natprirodnom biću. Razlog leži ne samo u težini diska – koji je, s pretpostavkom da je računanje tačno, bio oko pola kilograma teži od mi­ni­malne težine današnjeg – nego i u načinu bacanja. Prostor za bacača (balbis) bio je „mali i dovoljan samo za jednog čoveka“, kameno postolje ili na tlu označen prostor kvadratnog oblika dimenzija oko 80 sa oko 70 santimetara. Nema podataka iz kojih bi se moglo zaključiti da je bacačima bilo dozvoljeno da pre izbačaja načine više od tri četvrtine punog okreta – nema ih ni da je to bilo zabranjeno – a činjenica da je i vežbanje i takmičenje u bacanju bilo praćeno sviralom ukazuje da se, kao i u skoku, od bacača tražilo izvođenje ritmu skladnog pokreta. Sve to moglo je da ograniči domet bacanja u korist harmoničnog i ritmičnog pokreta bacača.

Filostrat kaže da se bacač diska na početku „okrene unazad i zabaci desnu nogu, sa smanjenom težinom na levoj nozi jer će ona biti ispravljena i ide napred zajedno sa desnom rukom. Bacač diska mora zauzeti položaj u kom on okreće glavu u desno i savija se da vidi svoj bok, a za bacanje mora da se zabaci unapred i celu svoju desnu stranu uloži u bacanje“.

Ako je pretpostavka da način bacanja nije mogao biti mnogo drukčiji od današnjeg s obzirom na to da nema mnogo efikasnih načina za postizanje dalekog leta diska, rekonstrukcija koja sledi izgleda veoma verovatna. Takmičar je disk uzimao desnom (ako je bio dešnjak) i podizao ga uvis, pridržavajući ga levom rukom. Potom bi se saginjao nisko napred i povijao u desnu stranu; oslonac je na desnoj nozi, dok je leva isturena nešto unapred. Pre izbačaja nekoliko puta zamahuje diskom u desnoj ruci, pridržavajući ga i levom u trenutku kad je u najvišoj fazi zamaha, iznad glave; pokret ruku u donjoj fazi zamaha prati ne­znatno povijanje tela udesno. Pri poslednjem zamahu pred izbačaj u donjoj fazi bacač bi savio kolena, da bi potom opružio noge prebacujući težinu na levu i, izvijajući telo prema levo i napred, izbacao disk.

Koplje (Akon)

U bacanju diska nema zabele­ženih, ili do nas nisu dospeli, opisi slučajeva povreda, mada su u mitovima česta nehotična ubistva diskom, kao što je to Hijakintova smrt kada je Apolon bacao, a Zefir iznenada du­nuo i skrenuo disk. Povrede ili smrt u gimnasionima i palestarama mogle su biti češći slučaj ma­kar zbog toga što su oba mesta bila namenjena ne samo vežba­nju nego i obrazovanju, pa se u nji­ma svakodnevno okupljao veliki broj građana za koje nije bilo ni­kakvih tribina nalik onima na stadionu i hipodromu. Mogućnost povrede bila je mnogo veća u bacanju koplja, o čemu postoje podaci kakav je odbrana jednog atinskog dečaka optuženog za ubistvo u gimnasionu. Ona se zasnivala na tezi da optuženi ne može biti kriv jer je u palestri pod propisnim nadzorom vežbao bacanje koplja, uobičajenu aktivnost, da se nalazio u grupi vršnjaka koja je takođe bacala koplje i da je u nesreći nastradao drugi dečak ne zato što je optuženi promašio metu, već zato što je dečak istrčao na teren namenjen bacanju koplja i tako se, nesrećom, našao na nje­govom putu.

Uz mnoštvo drugih, pomenuta od­bra­na potvrđuje da je u gimnasionima ba­canje koplja podrazumevalo kako bacanje u daljinu, tako i gađanje u metu. Pindar podrazumeva obe vrste takmičenja kad kaže „nadam se da neće samo ruka, kad mjedeno baci koplje, u cilj pogoditi, već će u duljinu dalje baciti od svih takmi­čara“. Oba nadmetanja bila su deo Panatenejskih igara, uključujući i konjičko gađanje u metu. Gađanje s konja u štit kao metu bilo je deo igara održavanih u Argu u čast Here. Uz venac od mirte, pobednik je dobijao i bronzani štit u koji se gađalo. Veoma cenjeno, nadmetanje je imalo i svoje ime, Igre štita ili Bron­zane igre, pod kojim se Heraje u Argu često pominju u zapisima iz rimskih vremena. Izraz „ponosan kao da je osvojio štit u Argu“ bio je poslovica.

Smisao takve obuke i takmičenja je jasan, jer od svih atletskih disciplina akon je bio u najneposrednijoj vezi sa ratovanjem i oružje karakteristično za konjicu. Koplje za bacanje (džilit) je napadačko oružje – konjanik i laki pešak bili su opremljeni bar sa po dva – i razlikuje se od hoplitskog dugog koplja ili ve­likog mornaričkog koplja kakvo pominje još Homer. Lakše je i kraće: prema prikazima na va­zama, njegova dužina otprilike odgovara visini čoveka.

Za razliku od ratničkog, koje je pravljeno od tvrdog drveta kakva su dren, tisa ili bor, koplje namenjeno takmičenju proizvođeno je od zove. Moglo je imati oštar, ponekad metalni, ili zatupljen vrh, zavisno od toga da li se gađalo u metu ili bacalo u daljinu. Za trening bacanja udalj mogao se dodavati drveni vrh, radi pomeranja težišta koplja prema napred. Samo na otoku Keju postojala je tradicija posebnog nadmetanja u bacanju koplja, pri čemu je pobednik kao nagradu dobijao tri koplja. Iz tog detalja, kao i iz brojnih slikanih prikaza sa takmičarima koji nose tri koplja, pretpostavlja se da se rezultat na igrama određivao na osnovu tri hica.

U Olimpiji je koplje bacano samo kao deo pentatlona. Pobednik je određivan na osnovu najdaljeg hica, pod uslovom da je koplje palo u zonu označenu na stazi. Bacalo se na stadionu, pri čemu je prostor između tunela kroz koji se ulazilo na stadion i startne linije za trke verovatno korišćen za zalet. Ako je pretpostavka o mestu za takmičenje tačna, na desetak metara prostora bacači su mogli napraviti nekoliko koraka zaleta; kao mesto izbačaja verovatno je služio isti balbis kao i za bacanje diska. Mada se tehnika baca­nja koplja nije razlikovala od današnje – sude­ći po likovnim prikazima, koplje se tokom zaleta nosilo u visini uha, potom su sledili zamah i izbačaj – i u ovoj disciplini korišćen je deo opreme karakterističan koliko i halteres u skoku. Za sredinu koplja vezivana je ili oko nje obmotavana tanka kožna tra­ka, ankyle. Ona je bila stalno vezana na boj­nim i lovačkim kopljima, a za nadme­tanje takmičari su je podešavali u skladu sa veličinom svoga hvata, osećanjem za težište koplja i navikama stečenim na treningu. Predvojena kožna traka obmotavana je oko koplja počev od slobodnih krajeva, tako da je na kraju sa sredine visila petlja. Bacač je koplje uzimao tako što bi kažiprst i srednji prst stavljao u petlju, a palcem i preostala dva prsta držao koplje. Pri izbačaju, koplje je otpuštano a ankyle bi se, zakačena za kažiprst i srednji prst, odmotala i tako koplju u letu dala rotaciju po uzdužnoj osi, povećavajući mu stabilnost u letu. Eksperimenti su pokazali da upotreba remena povećava šansu za zabadanje vrha koplja, mada teško da proizvodi ikakav efekat na daljinu hica. Nema podataka o postignutim rezultatima, ali se iz tekstova može zaključiti kako daljine oko 90 metara nisu bile retkost.

"Igre u Olimpiji"

Iz štampe je izašla knjiga „Igre u Olimpiji“ Aleksandra Ćirića, jednog od osnivača našeg nedeljnika i pomoćnika glavnog urednika, koji je 2014. godine preminuo nakon kraće i teške bolesti. Reč je o reprintu prvog izdanja iz 1996, o čijoj vrednosti i značaju najbolje govori činjenica da ga već dugi niz godina nema u slobodnoj prodaji. „Ova knjiga se bavi poreklom, istorijom, razvojem, pravilima i značajem koje su imale Olimpijske igre u Grčkoj nastojeći da prikažu deo društvenog konteksta u pojedinim periodima njihove istorije“, piše Ćirić u predgovoru.