Apatridi na vrhu Olimpa

Postoji podatak na koji su ljudi iz Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), veoma uticajne i moćne organizacije, posebno ponosni. Naime, MOK u svom sastavu ima 206 članica, što je trinaest više nego što ih imaju Ujedinjene nacije. Praktično ne postoji zemlja ili teritorija na svetu koja nije zastupljena u MOK-u. A ipak, sportisti u jednoj grupi od više od 100 miliona ljudi doskora nisu mogli da učestvuju na Olimpijskim igrama.

Broj izbeglih i prognanih u svetu rastao je ubrzano poslednjih godina i 2023. je premašio pomenuti broj. Među njima je bio i veliki broj sportista, pa je MOK 2015. godine doneo hvale vrednu odluku da se formira Olimpijski izbeglički tim kako bi se pružila prilika sportistima bez zemlje da se takmiče na najvećoj sportskoj sceni, ali i dodatno skrenula pažnja na globalnu izbegličku krizu i pokazala solidarnost i podrška milionima izbeglica širom sveta.

Hiljade sportista širom sveta žrtve su ne samo ratova, već i diktatorskih režima, drakonskih anticivilzacijskih zakona i političkih progona u svojim zemljama. U haosu i buci ratova za teritorije i nametanju religioznih i ideoloških zatucanosti, želja pojedinca da nastavi sa normalnim životom ne samo da nije poželjna, već se tretira kao pretnja. Zato među članovima Izbegličkog tima na Olimpijadi većina sportista nije izbegla pred međunarodnim sukobima, već su žrtve progona režima u sopstvenim zemljama.

Izbeglički tim je prvi put učestvovao na Olimpijadi u Rio de Žaneiru 2016. godine sa deset sportista iz Etiopije, Južnog Sudana, Sirije i DR Konga, koji su se takmičili u tri discipline. Iako nisu postigli veće uspehe ili osvojili medalje, njihov nastup je bio ocenjen kao izuzetno važan simbol globalne solidarnosti.

Na Olimpijadi u Tokiju 2021. godine tim je bio veći, činilo ga je 29 sportista, dok se na Olimpijadi u Parizu ove godine očekuje nastup izbegličkog tima koji će brojati 37 sportista iz 12 različitih zemalja – Kube, Sirije, Južnog Sudana, Demokratske republike Kongo, Eritreje, Irana, Avganistana, Venecuele i drugih. Oni su se kvalifikovali za takmičenja u različitim sportovima uključujući atletiku, plivanje, džudo, tekvondo i biciklizam. O značaju koji ovom timu pridaje Međunarodni olimpijski komitet govori i detalj iz protokola otvaranja Igara, po kome će se u defileu sportisti iz ovog tima pojaviti na samom početku, odmah posle predstavnika Grčke. Predsednik MOK-a Tomas Bah izjavio je nedavno: “Izbeglički tim je simbol nade za sve izbeglice u svetu. On je podsetnik svima nama na važnost solidarnosti, saosećanja i mira”.

Verovatno najpoznatija sportiskinja iz Izbegličkih timova na poslednjim Olimpijadama je Jusra Mardini, plivačica iz Sirije. Ona i njena sestra Sara odlučile su da pobegnu iz Damaska u avgustu 2015. Stigle su do Libana odakle su sa još 18 migranata krenule čamcem ka Grčkoj. Nakon što je motor na čamcu prestao da radi, Jusra, Sara i još dvoje ljudi ušli su u vodu i gurali čamac više od tri sata dok nisu stigli do ostrva Lezbos. Nakon toga su pešice putovali kroz Evropu do Nemačke, gde su se u septembru 2015. nastanili u Berlinu. Po tom događaju, nekoliko godina kasnije snimljen je film Plivači. Jusra je nastupila u takmičenjima u plivanju na Olimpijadama u Riju 2016. i Tokiju 2021. godine. Danas je aktivna i kao ambasador dobre volje UNHCR-a.

Životne priče članova ovogodišnjeg tima za Olimpijadu u Parizu, posebno sagledane u celini, daju nam jasan uvid kako u ozbiljnost izbegličke krize koja se ne smiruje, tako i u odlučnost i neobičnu hrabrost njenih aktera. Farzad Mansuri se takmičio za Avganistan na Olimpijskim igrama u Tokiju u tekvondou. Bio je nosilac avganistanske zastave na ceremoniji otvaranja, ali će se na svojim drugim Igrama sada takmičiti kao izbeglica. Ubrzo nakon Tokija, u leto 2021. pobegao je iz Avganistana samo sa sportskom opremom kao prtljagom, usred desetina hiljada koji su pokušavali da se ukrcaju na letove za evakuaciju kada su se talibani vratili na vlast. Njegov kolega iz tekvondo reprezentacije Mohamed Jan Sultani tog dana je poginuo u bombaškom napadu samoubice na aerodromu u Kabulu. “Bio je zaista težak trenutak kada sam čuo da sam izgubio prijatelja”, rekao je Mansuri. “Sada se zaista nadam da možemo naći mir u mojoj zemlji i širom sveta.”

Mnogi sportisti izbeglice kažu da su zahvaljujući sportu uspeli da se izbore sa izazovima života u izbeglištvu. Iman Mahdavi je bio sedmostruki nacionalni juniorski šampion u rvanju kada je napustio Iran 2020. godine, stigavši u Italiju preko Turske. “Kada sam postao izbeglica, rvanje je bilo jedina nada za mene. U početku nisam mogao da treniram u klubovima, pa sam počeo da trčim da bih ostao aktivan, da bih se nosio sa stresom.” Arap Sibgatulah, koji je bio u omladinskoj džudo reprezentaciji Avganistana pre nego što je pobegao iz Kabula, putovao je kroz 13 zemalja, uglavnom pešice nakon sumraka, pokušavajući da ostane u fizičkoj formi, ali strahujući da se više nikada neće takmičiti. Dobio je azil u Nemačkoj. “Ovaj tim je poruka nade”, rekao je on. Za bokserku Cindi Ngambu, koja ne može da se vrati u Kamerun jer je homoseksualka, što je i dalje krivično delo u toj zemlji, veruje se da će postati prva sportistkinja koja će osvojiti medalju za izbeglički tim. Cindi Ngamba, koja je diplomirala kriminologiju u Velikoj Britaniji, govori o svojim očekivanjima: “Idemo tamo kao jedinstven tim, kao porodica i nadam se da će izbeglice širom sveta moći da nas pogledaju i budu motivisani da vide sebe za par godina i veruju u ono što mogu da postignu”. Igračica badmintona Dorsa Iavarivafa napustila je Iran sa svojom majkom sa 14 godina i sada studira sportske nauke na Univerzitetu Midlseks. Otac ju je upoznao sa badmintonom, ali je donedavno nikada nije gledao kako igra u javnosti zbog pravila u Iranu koja razdvajaju muškarce i žene u sportu. Poručila je svim raseljenim sportistima: “Nastavite da trenirate, nikada ne odustajte”.

Naravno, kada se Olimpijske igre završe, članovi Izbegličkog tima će nastaviti sa svojim životima u egzilu spremajući se za naredna takmičenja. Uspehe drugih sportista njihove zemlje će, očekivano, koristiti za ispunjenje sopstvenih interesa i predstavljati ih kao trijumf nacije. Ipak, priče sportista u izbeglištvu ostaće kao podsetnik da u sportu, kao i u životu, iza svakog rezultata stoje talenat i rad izuzetnih pojedinaca, a da su kolektivi i kolektivizam gotovo uvek samo prepreka. U svetu gde sport previše često služi tzv. nacionalnim interesima i rešavanju kolektivnih frustracija i trauma, hrabrost i istrajnost progonjenih i izbeglih ljudi iz Olimpijskog izbegličkog tima, koji su našli način da nastave da se bore za svoje pravo na normalan život, ne donosi samo nadu drugim izbeglicama, žrtvama progona i ratova, već ujedno predstavljaju i mali trijumf individualizma i prava na lični izbor.