U Parizu učestvuje i politika

Pedagoške ideje Pjera de Kubertena, rodonačelnika modernih olimpijskih igara, da se kroz sport kao plemenito takmičenje doprinese izgradnji boljeg sveta i da bi fer plej nadmetanje moglo da zameni ratne sukobe, u proteklih sto trideset godina prošle su kroz mnoga iskušenja. Ratovi nisu zaustavljeni, a sportska arena je postala još jedno polje političkog delovanja.

Kako izgleda istorija olimpijskih igara kroz uplitanje politike u sport?

Dok su u antičko vreme prekidani ratovi i proglašavan sveti mir tokom održavanja olimpijskih igara (za 1200 godina njihovog trajanja nijedne nisu izostale), u moderno doba zbog Prvog i Drugog svetskog rata nisu održane igre 1916, 1940. i 1944. godine, ali su zadržale svoj redni broj.

Na olimpijskim igrama u antici slavu je sticao pobednik, njegova porodica i rodni grad. U modernim se, od početka, nadmeću države. I njihova politika.

Malo ko pominje da je ceremonija paljenja olimpijskog plamena i nošenje baklje bio izum Hitlerove Nemačke za Igre u Berlinu 1936. godine. Uprkos neviđenoj propagandi koja je tada prvi put koristila i televiziju za promociju nacizma i superiornosti bele rase, berlinska Olimpijada pamti se po najboljem takmičaru tih Igara, crnom Amerikancu Džesiju Ovensu, atletičaru koji je osvojio četiri zlatne medalje.

Zbog Drugog svetskog rata, posle 12 godina prekida, na Igrama u Londonu 1948. nije dozvoljeno učešće Nemačkoj i Japanu.

S druge strane, između dva rata Sovjetski Savez je kao pandan “zapadnom” olimpizmu negovao “istočne” Spartakijade. Dve vodeće zemlje ideološki podeljenog sveta su kao poligon dokazivanja nadmoći uveliko koristile i sportske terene i međusobna takmičenja. Kada je 1952. godine Sovjetski Savez odlučio da pristupi olimpijskom pokretu, Spartakijade su na međunarodnoj sceni prestale da postoje.

Na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. dvojica crnih atletičara su svoj protest protiv rasne segregacije u Americi na pobedničkom postolju izrazila visoko podignutim pesnicama, simbolom Crnih pantera. Američki olimpijski komitet ih je zbog tog gesta vratio kući, a Međunarodni olimpijski komitet izrekao im je doživotnu diskvalifikaciju.

Najtežu senku na vrednosti olimpizma bacio je na Igrama u Minhenu 1972. godine teroristički napad Palestinaca u kom je ubijeno 11 izraelskih sportista i trenera. Tom prilikom stradao je jedan policajac i petorica terorista. Uprkos protestima i odlasku pojedinih ekipa, Igre su nastavljene.

Olimpijadu u Montrealu 1976. bojkotovalo je 29 afričkih zemalja. Razlog je bio gostovanje novozelandskih takmičara u Južnoj Africi, koja je zbog aparthejda bila isključena iz svetske olimpijske porodice pune 32 godine. U nju će se vratiti tek u Barseloni 1992.

Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine ne učestvuju Sjedinjene Američke Države i deo zapadnih zemalja, u znak protesta zbog sovjetske intervencije u Avganistanu. Četiri godine kasnije usledio je politički revanš: sportisti Sovjetskog Saveza i još 18 zemalja istočnog bloka ne dolaze na Igre u Los Anđelesu.

Barselona 1992. upamćena je po tome što su sankcije Jugoslaviji od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija proširene i na njene sportiste. Isključenje iz takmičenja u ekipnim sportovima, u kojima je Jugoslavija dominirala na svetskoj sportskoj sceni, pratila je i zabrana pojedincima da se takmiče pod nacionalnom zastavom. U punopravno članstvo naši sportisti vraćeni su na narednim igrama u Atlanti, pod imenom Savezne Republike Jugoslavije.

Uprkos velikim naporima uloženim da se međunarodni olimpijski pokret distancira od politike i političkih sukoba, lideri pojedinih zapadnih zemalja predlagali su 2008. godine bojkot Igara u Pekingu. U demonstracijama podrške Tibetu, olimpijska baklja, simbol jedinstva, za trenutak je bila ugašena. Igre su spektakularno otvorene istog dana kada je u Južnoj Osetiji počeo rat.

foto: ap photo

Ne računajući ozbiljnu krizu na političkoj sceni Brazila, Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016. obeležio je doping skandal u kom su glavni akteri bili ruski sportisti. Međunarodni olimpijski komitet izbegao je da sa Igara suspenduje sve ruske takmičare, već je tu ulogu prepustio sportskim federacijama da pojedinačno odluče ko može da se takmiči. Uprkos ovakvoj odluci i opravdanosti borbe protiv dopinga, postojala je nedoumica da li je ceo ovaj slučaj politički motivisan. Ali, višegodišnja istraga Svetske antidoping agencije utvrdila je da je Rusija imala državno orkestriran doping program i zbog toga je kaznila četvorogodišnjom suspenzijom. Posle žalbe Sudu za sportsku arbitražu, kazna Rusiji je prepolovljena pa je tako na Igrama u Tokiju 2021. ruskim takmičarima koji su dokazali da su “čisti”, dozvoljen nastup, ali bez državnih simbola, a u slučaju pobede, umesto himne, intonirao bi se klavirski koncert Čajkovskog.

Ni XXXIII Olimpijske igre koje 26. jula počinju u Parizu, nisu pošteđene političkog uplitanja u veliku svečanost sporta. Kako će te Igre proći u sportskom i svakom drugom smislu, videćemo 11. avgusta kada bude spuštena zastava i ugašen olimpijski plamen, ali je već poznato da na njima neće učestvovati Rusija i Belorusija zbog rata u Ukrajini. Biće dozvoljen nastup sportistima iz ovih zemalja, ali bez obeležja i simbola državnosti i samo u pojedinačnoj konkurenciji. S druge strane, ruskim sportistima je kod kuće preporučeno da ne idu na Olimpijske igre, pa će tako ovog puta jednu od najvećih (i) sportskih sila u Parizu predstavljati svega 15 sportista. Tako su, ne prvi put, sportisti ipak diskriminisani zbog politike svojih zemalja i bez mogućnosti da u zemlji slobode, jednakosti i bratstva osete olimpijski duh koji podrazumeva obostrano razumevanje, prijateljstvo, solidarnost i fer plej u izgradnji boljeg i mirnijeg sveta, kako kaže jedno od načela Olimpijske povelje.

Olimpijska povelja

Ovu povelju čini skup pravila za organizovanje olimpijskih igara i upravljanje olimpijskim pokretom. Doneta je na osnivačkom kongresu Međunarodnog olimpijskog komiteta 1894. godine i služi kao kodifikacija osnovnih principa, pravila i podzakonskih akata. Pravila su se menjala, ali osnovni principi olimpizma nisu. U današnjem uzburkanom i podeljenom svetu, neke od principa vredi podvući:

– Cilj olimpizma je stavljanje sporta u službu skladnog razvoja čoveka radi stvaranja mirnog društva koje nastoji očuvati ljudsko dostojanstvo. U tu svrhu olimpijski pokret se uključuje, sam ili u saradnji sa drugim organizacijama i u okviru svojih mogućnosti, u akcije unapređenja mira.

– Odgajajući mladež putem sporta u kojem ne postoji diskriminacija bilo kakve vrste i u olimpijskom duhu koji podrazumeva obostrano razumevanje, prijateljstvo, solidarnost i “fer plej”, olimpijski pokret nastoji doprineti izgradnji boljeg i mirnijeg sveta.

– Delovanje olimpijskog pokreta je stalno i univerzalno. Ono obuhvata pet kontinenata. Vrhunac olimpijskog pokreta su olimpijske igre koje povezuju sportiste celog sveta na velikoj svečanosti sporta.