Američki učitelj Osame bin Ladena

Ključni događaj, koji će uticati na mnoga potonja dešavanja, bio je atentat na egipatskog predsednika Anvara el Sadata, 6. oktobra 1981. godine. Iz nekih od najmračnijih kutaka egipatskog društva i države, na svetlost dana izašla je amorfna mešavina ideje i dogme, pokreta i paradržave sa svojom parareligijom. Zaverenici su bili članovi Džama’a islamije (Islamska zajednica), revolucionarne organizacije, danas nadaleko poznate pod imenom Muslimansko bratstvo (što je pogrešan prevod njenog imena). Džama’a islamija pozvala je svoje sledbenike u prvi veliki džihad modernog doba – borbu protiv Sadatovog režima. U ovoj organizaciji mogu se naći koreni (egipatskog) Islamskog džihada Ajmana al Zavahirija, Al kaide i mnogih drugih ekstremnih grupa i pokreta, ali i izvor inspiracije mnogih pojedinaca, od kojih je jedan junak naše priče. Sve u šta je Ali Muhamed verovao, i šta god da je učinio, nosilo je neizbrisiv pečat Džama’a islamije i dr Ajmana al Zavahirija.

SADAT I PRIKLJUČENIJA: Anvar el Sadat nije bio običan diktator, kakvim ga mnogi prikazuju. Jedna od njegovih velikih želja bila je da okonča neprijateljstva na Bliskom istoku i sklopi mir sa Izraelom. To se nije dopalo silama iz „tamnih vilajeta“. Zato je Sadat morao da umre. Od samog početka suđenja učesnicima u zaveri da se ubije Sadat isticao se jedan grlati i razjareni muškarac. Zavahirijeva tirada protiv Zapada, cionizma, komunizma, o dobrim i lošim muslimanima … ličila je na govor ludaka. Niko nije mogao ni da sluti da će on jednoga dana postati drugi čovek najveće terorističke mreže na svetu. Među onima koji su pratili suđenje bio je i Ali Muhamed. On se, kao i vođa atentatora poručnik Haled Islambuli, slagao sa idejama i pogledima na svet Džama’a islamije, ali je sebi postavio druge ciljeve – od kojih je najvažniji bio da uđe u „srce neprijatelja“. U tome mu je pomoglo i školovanje u bazi za obuku američkih specijalnih jedinica Fort Breg, u Severnoj Karolini. Treba naglasiti da se Ali Muhamed nije u Fort Bregu našao slučajno; osim toga što je bio oficir specijalnih jedinica egipatske vojske, koji je zanat ispekao u jom-kipurskom ratu, Muhamed je odlično govorio arapski, engleski, francuski i hebrejski i stekao tri fakultetske diplome (od kojih jednu iz psihologije).

IZMEĐU AMERIKE I EGIPTA: Ubistvo Sadata zateklo je Ali Muhameda u Americi. On je vest o smrti svog predsednika primio sa neskrivenom radošću i u potpunosti se složio sa motivima atentatora. Nakon povratka iz Amerike Muhamed je zapao za oko egipatskim službama bezbednosti, koje su ga označile kao „opasnog čoveka, sklonog radikalnom islamu“. Njegova vojnička karijera završila se kada je 1984. otpušten iz vojske. Primedbe nadležnih nisu omele Muhameda da se zaposli kao savetnik za bezbednost u državnoj avio-kompaniji Idžipt er. Nedugo zatim Muhamed je dobio poziv od Ajmana al Zavahirija lično, da se pridruži njegovom Islamskom džihadu. Prvi zadatak bio je da izvrši osmatranje aerodroma u Kairu i napiše detaljan izveštaj o tome kako je najlakše oteti avion na ovom aerodromu. Zavahiri je bio toliko zadovoljan izveštajem da je odmah naložio Muhamedu da se infiltrira u CIA. Ne gubeći vreme, Muhamed se obreo u američkoj ambasadi u Kairu i prilično zbunjenim zvaničnicima u ambasadi ponudio usluge doušnika. Agenti CIA pri ambasadi bili su upozoreni od strane svojih egipatskih kolega na Muhamedove radikalne stavove, ali se Agencija ipak odlučila da ga angažuje i on se ubrzo našao na zadatku u Zapadnoj Nemačkoj. CIA nije slučajno rešila da zanemari savet Egipćana; njih su mučili mnogo veći problemi. U Bejrutu je 1983. Hezbolah kamionima-bombama napao kasarnu marinaca koji su se tu nalazili u mirovnoj misiji, kao i zgradu američke ambasade. Poginulo je više od 300 ljudi. U Lengliju je odlučeno da je potrebna nova strategija za borbu sa novom pretnjom – Agenciji su hitno trebali domaći agenti, muslimani spremni da se ubace u svet radikalnog islama. Muhamed je došao kao poručen. Međutim, već na prvom zadatku – da se infiltrira u jednu džamiju koja je imala veze sa Hezbolahom – Ali Muhamed je zabrljao. Ubrzo po dolasku, ispričao je ljudima u džamiji da „radi za Agenciju“. CIA je brzo saznala da ih je „prodao“ i, navodno, prekinula saradnju s njim. Tako se Muhamed našao na listi osumnjičenih za veze sa teroristima.

VELIKI ORGANIZATOR: Ovaj neuspeh nije obeshrabrio ni Muhameda, ni Zavahirija. Nesuđeni doušnik dobija novi zadatak: da ode u Ameriku i tamo pokuša da se ubaci u neku od obaveštajnih službi. Iako na listi sumnjivih, Muhamed dobija vizu i stiže u SAD. Neki ozbiljni američki novinari tvrde da mu je oko vize pomogla baš CIA. Bilo kako bilo, Ali Muhamed se u septembru 1985. našao u Americi i ubrzo oženio Amerikankom – u crkvi. Čim se smestio u Kaliforniji, Muhamed počinje da radi na dobijanju državljanstva i organizovanju terorističke mreže u SAD. Sledeće godine prijavljuje se u Vojsku SAD i biva prihvaćen uprkos brojnim „crvenim lampicama“ koje se počinju paliti svaki put kada se nekom od nadležnih u Americi ili Egiptu pomene njegovo ime. Muhamed postaje narednik i to u specijalnim jedinicama – opet u Fort Bregu. Odmah se bacio na posao: krao je dokumenta, od maršuta američkih ratnih brodova do priručnika za obuku specijalnih jedinica, na koje je nailazio tokom boravka i rada u bazi i slao ih Zavahiriju. Jedan izvor rekao je autoru ovih redova da nema sumnje kako su neki od priručnika pronađeni kod Junisa Culija prilikom hapšenja u Londonu, u oktobru 2005, kopije određenih dokumenata koje je mnogo godina ranije u Fort Bregu ukrao Ali Muhamed (vidi „Vreme“ od 27. jula 2006).

Pošto mu lično bogatstvo i donacije simpatizera nisu bili dovoljni, Bin Laden daje zadatak Muhamedu da preuzme Al kifu (što se završilo ubistvom njenog osnivača Mustafe Šalabija, jer je odbio da dâ pare Bin Ladenu). U novembru 1989. godine Ali Muhamed postaje državljanin SAD. Ranije te godine počeo je da obučava pripadnike Al kaide i ljude koje je sam regrutovao, prvo u Americi, zatim u Avganistanu i Pakistanu. Učio ih je svemu što je naučio u egipatskoj i američkoj vojsci, na fakultetu, dok je radio u Idžipt eru, prenosio im je iskustva iz ratova sa Izraelcima i Sovjetima; jedan od njegovih đaka bio je i Osama bin Laden (pokazao se kao „očajan borac“). Operativci Al kaide naučili su kako se uspešno savladava neprijatelj u bliskoj borbi ili u skučenom prostoru; Muhamed je bio taj koji je Bin Ladenove teroriste naučio kako se otima avion, kako prošvercovati industrijske skalpele u avion (što su oni sproveli u delo 11. septembra 2001), gde da se smeste u avionu kako bi ga lakše oteli, kako se prave eksplozivne naprave, kako da koriste takozvanu mrtvu poštu (klasičnu taktiku obaveštajaca za vreme hladnog rata), vežbao je sa njima bojevo gađanje i još mnogo toga. Kasnije će Ali Muhamed postati jedan od osnivača i glavni instruktor u kampovima za obuku Al kaide u Avganistanu i Sudanu.

Osim toga, Muhamed organizuje kancelarije Al kaide širom Amerike, umnožava i distribuira priručnike za obuku koje je ukrao iz Fort Brega, brine se o nabavci viza i lažnih isprava za pripadnike Al kaide koji dolaze u SAD ili putuju po svetu (uključujći i samog Zavahirija), organizuje im smeštaj, pribavlja im novac za rad i rukovodi komunikacijom među operativcima. U leto 1990. u Njujork, o trošku Bin Ladena, stiže i egipatski duhovnik Omar Abdul Rahman, poznat i kao „slepi šeik“ (isti onaj koji je izdao „fatvu“ za ubistvo Sadata i koji će ih i kasnije izdavati, kad god to Bin Ladenu bude potrebno). On će tri godine kasnije stati na čelo grupe oko Ramzi Jusefa, i rukovoditi prvim napadom na Svetski trgovinski centar i osmisliti zaveru nazvanu „Dan terora“ (da se bombama napadnu njujorški mostovi i tunel ispod reke Hadson), koja, na svu sreću, nikada nije sprovedena u delo. Rahman je takođe bio na svim mogućim američkim listama opasnih terorista, ali je i pored toga dobio vizu – neki tvrde uz pomoć Ali Muhamedovih veza u američkim službama bezbednosti. Iz džamije Al Faruk, u srcu Bruklina, Rahman prvi put poziva na „džihad protiv Amerike.

ZMIJSKO JAJE: Iste te 1990. godine Ali Muhamed, po direktivama Bin Ladena, uspostavlja kontakt sa FBI-jem. Dok je radio kao doušnik FBI-a, Muhamed je primenjivao taktiku usavršenu kroz praksu sa CIA i vojskom: davao im je samo onoliko informacija koliko je bilo dovoljno da ne dignu ruke od njega, ali nikada dovoljno da na osnovu njih mogu da stvore sliku o planovima ekstremista, pokrenu neku akciju ili shvate da je on zapravo jedan od terorista. Kada se tome dodaju čudne odluke i potezi američkih službi, njihova nekoordinisanost i međusobni rivalitet, postaje jasno kako su propuštene tolike šanse da se zada ozbiljan udarac teroristima i kako je Muhamedu pošlo za rukom da ih sve vuče za nos gotovo 15 godina. I sa FBI-jem Muhamed je primenio „nemački scenario“: čim se ubacio u krug radikalnih Palestinaca u jednoj džamiji u Kaliforniji, rekao im je da radi za Biro. Nažalost, za razliku od CIA, agenti FBI-ja dugo nisu bili svesni da su nasamareni, tako da je šteta bila ogromna. Tokom devedesetih, onako usput, Ali Muhamed se brinuo da Bin Ladenova putovanja po svetu prođu bez ikakavih problema. Vođa Al kaide je, preko Pakistana, bezbedno leteo privatnim avionom i širio svoju mrežu, a da niko ništa nije ni posumnjao.

Pošto je Bin Laden imao mnogo neprijatelja, Ali Muhamed mu je organizovao i obučio lično obezbeđenje. Još početkom 1994. obavio je izviđanje američkih ambasada u Najrobiju i Dar es Salamu i postavio na noge plan da se kamionima-bombama u vazduh dignu ove dve zgrade. Kao model za akciju poslužio je napad Hezbolaha iz 1983. Muhamed je u Kartumu organizovao sastanak Bin Ladena i vođe vojnog krila Hezbolaha Imada Mugnije. Mugnija je ubedio Bin Ladena da, ako želi da iskorači na međunarodnu scenu, mora pribeći spektakularnoj taktici simultanih napada bombaša samoubica. Tako je uobličen najprepoznatljiviji aspekt napada koji sprovodi Al kaida i koga se nije odrekla do danas. Zatim je Muhamed predvodio misiju Al kaide koja je u Libanu od najboljih instruktora Hezbolaha obučena za pravljenje i rukovanje kamionima-bombama. Toliko o tome da je Hezbolah ljuti protivnik Al kaide, i obrnuto.

PRIZNANJE: Tek u septembru 1998. FBI hapsi Ali Muhameda, a federalni tužilac Patrik Ficdžerald podiže optužnicu. Posle mnogo natezanja, 20. oktobra 2000, u Federalnom sudu Južnog okruga grada Njujorka Ali Muhamed priznaje krivicu po pet tačaka optužnice za kovanje zavera: „da se ubijaju državljani SAD“, „da se ubijaju, kidnapuju i ranjavaju ljudi na mestima izvan SAD“, „za ubijanje uopšte“, „da se uništavaju zgrade i drugi objekti u vlasništvu SAD“ i „da se uništavaju objekti koji služe nacionalnoj odbrani SAD“. Tada ništa nije ukazivalo na značaj ovog čoveka za Al kaidu i islamski terorizam. Iz tadašnjih izveštaja svetskih medija stiče se utisak da je reč samo o još jednom fanatiku više koji se ne razlikuje od stotina uhvaćenih pre njega. Treba ipak imati u vidu da se sve to događalo pre 11. septembra i da je u to vreme, kada je o terorizmu reč, jedna od najvećih američkih briga bio Hezbolah, a ne Al kaida i „globalni džihad“. Ipak, opužnica je podignuta gotovo u tajnosti, a prvobitno je zavedena kao: „SAD protiv N.N. lica“. Na prvi pogled može začuditi što se čak i u izveštaju Komisije za istraživanje događaja od 11. septembra (gde se može naći skoro sve što vredi znati o gotovo svakome ko je ikada bio neko i nešto u Al kaidi) Ali Muhamed jedva i pominje, ali treba znati da Muhamed i dan-danas u svojoj zatvorskoj ćeliji redovno prima agente svih američkih službi i odaje im tajne Al kaide.

Ovakav aranžman je doveo do jedne vrste presedana u američkom pravosuđu. Naime, nakon upornog insistiranja tužioca Patrika Ficdžeralda (a šta je Ficdžerald rekao sudiji proglašeno je državnom tajnom) sudija je pristao da iskoristi jednu rupu u zakonu i ostavi presudu nedorečenom. Tačnije, iako je Muhamed priznao krivicu za neka od najtežih krivičnih dela, formalna presuda (izreka) je izostala, a sudija Leonard B. Send je odustao od prvobitne namere da ga osudi na kaznu doživotnog zatvora, sa mogućnošću puštanja na uslovnu slobodu nakon odsluženih najmanje 25 godina. Na kraju je i dužina kazne ostala neutvrđena. Muhamed se tako našao u jednoj vrsti pravnog „čardaka ni na nebu ni na zemlji“. Neki ozbiljni analitičari i eksperti za bezbednost smatraju da će se njegova priča završiti tako što će nakon još nekoliko godina „davanja informacija vitalnih u ratu protiv terorizma“ biti „pošteđen“ i sa novim identitetom završiti u programu za zaštitu svedoka, slobodan da se šeta Amerikom kojoj je toliko želeo da naudi – ali pod stalno budnim okom Ujka Sema. U amanet nam je ostavio (dobro uhodanu) „najveću pošast XX veka“ – međunarodni terorizam.