Počelo je prošle zime na Jahorini gde sam sreo kapetana Vojislava Radivojevića, jedriličara jedriličarskog kluba Gemaks, u gradskim krugovima poznatog kao Voja Frizer. Najavio mi je da se sprema nabavka jedne moćne trkačke jedrilice iz Italije, ima sponzora, izvadio je slike: iako neprikladnog muškog imena Aligator, njene linije su izgledale privlačno, ustremljene prema napred, bokovi onako malo širi ali elegantno zaobljeni, mnogo konopaca, cela napravljena od karbonskih vlakana, kevlara, majlara, kao oni „stelt“ avioni američkog vazduhoplovstva – lagana a čvrsta.
Na slikama potpalublja primetio sam da nema ničega što bi zadovoljilo zahteve estetike ili komfora, ne postoje prozori, kabine ili pregrade, samo četiri kreveta za deset članova posade – dovoljno, tokom takmičenja ionako ne spava više od dvoje ljudi u jednom trenutku. Ostatak potpalublja je ispunjen kolekcijom od 18 (osamnaest) različitih jedara. Od četiri tone deplasmana, koliko je ova jedrilica teška, svaki gram materijala upotrebljen je za ojačanja koja omogućavaju da ovo plovilo izdrži i najteže vremenske uslove. Kada smo je početkom maja probali u Portorožu, bilo je jasno da se ne radi o brodu za uživanje, već o ekvivalentu bolida Formule 1 – jedrilica je stvorena da ide brzo i može da bude opasna za one koji ne znaju da je voze.
Negde u isto vreme su i braća Franovići iz Kotora – ugledna klesarska porodica i dugogodišnji konkurenti na regatama po Jadranskom moru – u Hrvatskoj kupili još lakšu, opasniju i bržu jedrilicu: Ixus-Cannon. „Najbrža jedrilica na Jadranu, ako je vozi iskusna posada“, glasila je procena jedriličarskih legendi iz Slovenije i Hrvatske. Nije bilo bolje preporuke za izlazak na megdan. Prva prilika se brzo ukazala i sve je obećavalo zanimljivu trku.
Međunarodna jadranska regata na trasi Perast–Brindizi (124 nautičke milje), u odličnoj organizaciji jedriličarskog kluba Lahor iz Kotora, startovala je 5. juna iz Perasta, u 14:00. Franovići, kao dobri poznavaoci Kotorskog zaliva i lokalnih vetrova, bili su prvi od starta do okretišne bove ispred Herceg Novog, gde je nekoliko stotina gledalaca bučno pozdravilo svoje favorite u prvom okršaju dve najbrže jedrilice Srbije i Crne Gore. Od Herceg Novog jedrilice su se uputile ka Italiji, ostavljajući Prevlaku sa svoje desne strane. Ko će biti šampion Jadrana?
Dužinske, prekomorske ili offshore regate velikih jedrilica/krstaša imaju sporu dinamiku – efekti odluka se vide posle jednog, dva sata, možda tek sutradan. Interakcija između posada različitih jedrilica svedena je uglavnom na zonu starta, a posle početnog zauzimanja pozicija svako ima svoju „pobedničku“ taktiku pa se brodovi najčešće raštrkaju po moru (ili okeanu), loveći jače vetrove, povoljnije struje, polja niskog pritiska. Pored odabira kursa, brzina jedrilice igra veliku ulogu. To znači da se jedra stalno podešavaju, menjaju, dižu, spuštaju – stalno se nešto radi, a u korist povećanja brzine. Čak i u pauzama članovi ozbiljnih posada sede na boku jedrilice, sa nogama napolju, izloženi talasima i vetru, svojom težinom ispravljaju silom vetra nakrivljeni brod – svaki stepen otklona jarbola od vertikale usporava napredovanje i uzrokuje da jedrilica klizi u stranu (kao pas kada hoda).
Na izlasku iz Kotorskog zaliva posada Ixus-Cannona sela je na bok jedrilice i, na radost svojih navijača, sa milju prednosti ispred Aligatora i ostalih jedrilica u regati (njih desetak), zaputila se oštro u jugoistočni vetar (jugo), pravo ka Brindiziju. Mi smo se odlučili za zapadniji kurs, računajući da će veći ugao prema vetru dovoljno ubrzati našu spravu za vetar i da će povratni krak jadranske morske struje, koji baš tu negde prelazi na italijansku stranu Jadranskog mora, doneti odlučujuću prednost Aligatoru. Do zalaska sunca videlo se da se taktika većeg ugla vetra isplatila: Aligator se izjednačio s „najbržom jedrilicom na Jadranu“, ali sa petnaest milja zapadnog odstupanja od kursa ka Brindiziju što je naš put činilo dužim.
Pala je noć bez mesečine, izgubili smo protivnike u tami i brige su počele: da li idemo dovoljno brzo? Da li idemo suviše na zapad? Nikoga na vidiku s kim bismo se uporedili, samo more, zvezdano nebo bez meseca iznad nas i ekran satelitskog navigacionog sistema. Vetar se pojačao, hladni talasi su počeli neprijatno da ujedaju za lice, promenili smo nekoliko jedara pokušavajući da nađemo pravi, najbrži odnos između površine jedrilja i nagnutosti broda. More je postalo tamna masa s povremenom fosforescencijom koja je dolazila od svetlećih planktona na krestama talasa. Samo da niko ne padne u more, treba se vezati. Tri sata posle ponoći postalo je sve teže pomeriti se mokar, ustati s boka broda i učiniti dodatan napor u korist povećanja brzine, zategnuti jedan konopac, pustiti drugi. „Spuštaj veliko jedro, stavljamo manje!“ – šta mi je ovo trebalo, spava mi se, nedostaju mi deca, gde su Franovići… A onda su došli delfini. I zora, kada sam shvatio da pola posade spava sedeći na boku, mokri uprkos najsavremenijoj jedriličarskoj odeći, s nogama napolju, oslanjajući se na ogradu Aligatora koji je penio kroz talase prema Italiji.
Noćne trke su nužnost na velikim razdaljinama, organizatorima i sponzorima bitno je da publika i mediji vide start po danu. Start je najlepši za oko, s mnogo jedara, vike i buke koju stvaraju vinčevi (okrugli cilindri koji olakšavaju zatezanje konopaca) i lepršanje jedara. U cilj jedrilice stižu dugo, tiho, nekada u velikim razmacima. Mi smo se ispred Brindizija našli u zoru, nikoga od konkurencije nije bilo na vidiku, samo teretni brodovi na kursu ka Otrantu. Uplovljavamo u luku, prolazimo kroz cilj, sudijski čamac nam prilazi, čestita, prvi smo kažu, proveravaju blokadu na menjaču motora kojom se sprečavaju posade u regati da upotrebljavaju motor, uplovljavamo u marinu, ne verujemo da smo prvi. Vadimo se iz smrdljive i mokre odeće, pakujemo jedra, pijemo kafu. Prošlo je dva i po sata dok Iksus-Cannon nije ušao u marinu jedriličarskog kluba u Brindiziju. Pobedili smo, Campioni del Adriatico!
Neko je uporedio jedrenje sa stajanjem ispod hladnog tuša, u odeći, na vetru, dok cepate novčanice od sto dolara. Jedrenje je skupa aktivnost i ne spada u sportove po kojima su Srbi i Crnogorci poznati na Mediteranu i u svetu. Uloga industrije i sponzora u jedrenju je velika. Volvo je, na primer, sponzor trke oko sveta i britanske jedriličarske reprezentacije. Tu su i BMW, Oracle, UBS i druga poznata imena uključena u kampanje za Američki kup (najznačajnije takmičenje u jedriličarskom svetu s brojnim sponzorima i kampanjama vrednim stotine miliona dolara). Zanimljivo je da i naše dve najbrže jedrilice počinju da privlače pažnju jakih firmi, koje prepoznaju potencijal ogromnih praznih površina brodova i jedara gde može lepo da se vidi logo ili reklama. To se primetilo i na ovoj trci.
Posadu Aligatora činilo je, uz četiri jedriličara iz jedriličarskog kluba Gemaks, još šest jedriličara iz jedriličarskog kluba Povetarac, akademskog jedriličarskog kluba „Beograd“ i jedriličarskog kluba „Zemun“ – svi iz Beograda.
