Aleksandar Ovečkin: Heroj Moskve i Vašingtona

Igrala se druga trećina hokejaške utakmice između Njujork Ajlandersa i Vašington Kapitalsa, kada je pak stigao do Aleksandra Ovečkina, 39-godišnjeg Rusa koji već punih dvadeset sezona uveseljava američke ljubitelje najbržeg timskog sporta.

Zamahnuo je palicom stameni Moskovljanin i snažno raspalio po paku, prateći ga, po 895. put u svojoj karijeri, pogledom do željene destinacije – mreže iza leđa golmana protivničke ekipe. U svojoj 20. sezoni i 1487. odigranoj utakmici, Aleksandar Ovečkin je postigao 895. gol i tako uradio ono što se dugo smatralo nemogućim – da neko, bilo ko, prestigne po broju golova u NHL ligi legendarnog, nedodirljivog Vejna Greckog, koji ih je, u svojih 20 sezona i 1487 odigranih utakmica, postigao samo jedan manje – 894.

Legendarni Kanađanin, koji je sinonim za sport na ledu, ustao je sa svoje stolice u počasnoj loži rasprodate ,“UBS Arene“ i dugo aplaudirao čoveku koji je srušio njegov rekord iz 1994. godine.

,,Rekordi postoje da bi se rušili’’, izjavio je veliki Grecki pre nekoliko godina, kada je dao reč da će biti prisutan u slučaju da Ovečkin bude u prilici da ga prestigne na večnoj listi strelaca. Održanje je obećao, a čitava ceremonija je protekla u iskrenim osmesima i lepom raspoloženju, čime je najbolji igrač u istoriji hokeja pokazao klasu i gospodstvo.

I tako, 6. aprila 2025. godine – na isti datum na koji je, nekada davno, izabran kao prvi pik na NHL draftu – Aleksandar Ovečkin je postao najbolji strelac u istoriji najjače hokejaške lige na svetu, zacementiravši time svoje mesto u društvu velikana ovog sporta poput Greckog, Haua, Ora, Lemjua i drugih.

Međutim, da bi tako nešto bilo uopšte i moguće – da ruski hokejaš postane zaštitno lice američkog profesionalnog sporta – moralo je da se desi dosta toga, a sada ćemo da krenemo redom, od početka.

Hladni rat u politici i sportu

Godina 1974. bila je veoma bitna za prestonicu Sjedinjenih Američkih Država. Prašina izazvana Votergejtom još uvek se nije spuštala, novi podstanar Bele Kuće je postao gospodin Džerald Ford, a politička se elita pregrupisavala i razmišljala o posledicama jednog od najvećih zemljotresa u američkoj političkoj istoriji.

Ipak, to nije baš sve što se tih dana dešavalo u Vašingtonu – glavni grad je konačno dobio svoj profesionalni hokejaški tim.

Untitled-3

U pomenutom periodu, svetskim hokejom su dominirali Sovjeti. Od 1963. pa do pomenute 1974. godine, reprezentacija SSSR-a osvojila je deset zlatnih i jednu srebrnu medalju na 11 odigranih svetskih prvenstava u hokeju.

Postoji nekoliko racionalnih objašnjenja za tadašnju dominaciju Sovjeta, a osnovni je svakako činjenica da igrači iz profesionalne, američke NHL lige nisu mogli da učestvuju na internacionalnim turnirima, pa su reprezentacije SAD i Kanade činili studenti – amateri.

Drugi razlog je čovek po imenu Anatolij Tarasov, nazivan i ocem ruskog hokeja. Inovator i entuzijasta, sa hokejaškom filozofijom koja se oslanjala na brzinu, pas i timski rad, ali je podjednaku važnost u razvoju brojnih velikana pridavala specifičnim trening metodama, avangardnim za pomenuti vremenski period. Kroz majstorske ruke Tarasova oblikovani su budući veliki igrači poput Firsova, Mihailova, Konovalenka, Malceva, Harlamova i drugih.

Sovjeti su zaista igrali najlepši hokej, ali nijedan njihov igrač nije bio na platnom spisku američkog ili kanadskog tima. Ono što bi u svakom drugom vremenskom periodu predstavljalo anomaliju, u doba Hladnog rata je predstavljalo realnost. Ipak, uz brojne političke i administrativne poteškoće, vlasnici novog američkog profesionalnog tima Vašington Kapitalsa, Ejb i Ajrin Polin, odlučili su se za hrabar pokušaj – seli su na avion za Moskvu i pokušali da privole ruske hokejaše da postanu članovi njihovog tima.

Ono što bračnom paru Polin nije pošlo za rukom jeste kasnije drugim timovima, koji su sačekali kraj Hladnog rata i nove geopolitičke prilike koje su značile da je prihvatljivo da ruski sportista zarađuje za život u dalekoj i neprijateljskoj Americi. Najviše uspeha sa ,,uvozom’’ ruskih hokejaša imali su Detroit Red Vingsi, koji su na krilima čuvene ,,ruske petorke’’ – Fedorova, Kozlova, Konstantinova, Larionova i Fetisova – uspeli da osvoje dve titule šampiona NHL lige tokom poslednje decenije dvadesetog veka.

Navijači Vašingtona morali su da čekaju na svog veličanstvenog Rusa sve do 6. aprila 2004. godine, kada je mladi hokejaš Dinama iz Moskve, po imenu Aleksandar Ovečkin, izabran kao 1. pik na draftu.

Usponi i padovi

Već nakon prve utakmice Aleksandra Ovečkina u NHL ligi, bilo je jasno da su Vašington Kapitalsi izabrali budućeg superstara. U prvom nastupu je postigao dva gola, a potom nastavio u istom stilu, pa je na kraju sezone proglašen rukijem godine, dok je imao šesti najveći broj poena u izboru za MVP sezone.

Godinu za godinom, Ovečkinov učinak na ledu je rastao, broj golova se povećavao, a zajedno sa njim uzdizali su i Vašington Kepitalsi, franšiza koja se nije mogla pohvaliti naročito bogatom i uspešnom istorijom.

Vrlo brzo, već 2008. godine, Aleksandar Ovečkin je odigrao sezonu iz snova – bio je najbolji igrač, najbolji strelac i najbolji poenter lige, postavši tako prvi igrač kome je pošlo za rukom da objedini pomenuta priznanja u jednoj sezoni. Međutim, neminovnost koju nosi spoznaja da ste najbolji igrač lige jeste i da se od vas traži i ultimativno priznanje – titula šampiona (Stenli kup).

Nevolju za Ovečkina i Kapitalse je predstavljala činjenica da se u isto vreme gradio još jedan tim sa najvišim ambicijama, Pitsburg Pingvinsi. Građeni oko novog kanadskog mezimčeta Sidnija Krozbija, uz pametniji menadžment i adekvatno pomoćno osoblje, Pitsburg je uspeo ono što Vašington nije – da u kratkom roku izgradi šampionski tim.

U narednih deset godina, Vašington Kapitalsi su redovno dolazili do plej-ofa, ali nisu uspevali da doguraju dalje od druge runde. Za to vreme je Ovečkin tri puta proglašavan najboljim igračem, a sedam puta najboljim strelcem NHL lige, ali to prosto nije bilo dovoljno. Nedostajalo je ono što je imao dečko sa kojim ga je čitav svet poredio – Sidni Krozbi – koji je u svom džepu imao tri Stenli kupa i olimpijsko zlato.

Na sve to, Vašington je do 2018. godine, sa Ovečkinom kao glavnim igračem, izgubio neverovatnih sedam ,,majstorica’’, odnosno sedmih utakmica u plej-of seriji.  To je bilo dovoljno da se u američkim medijima Ovečkin okarakteriše kao fantastičan individualac, ali ne i šampion kakvi su bili Grecki, Or ili Krozbi.

Iz američke perspektive, svakako da nisu pomagale ni bliske veze između Ovečkina i Vladimira Putina, najistaknutije političke ličnosti iz njegove domovine. Uporedo sa sve kvalitetnijim partijama Ovečkina, rasla je i politička moć Putina, koji je, kao veliki ljubitelj hokeja, želeo da upozna mladu zvezdu u usponu. Da li se Putin zaljubio u stil igre mladog Ovečkina – ili je prepoznao budućeg superstara koga je korisno imati ,,na svojoj strani’’ – tek, kontakti su uspostavljeni, a ubrzo i intenzivirani.

Kada je Beri Troc postao trener Vašingtona, sada već davne 2014. godine, njegov prvi potez je bio vrlo uobičajen i predvidljiv za američke pojmove – telefonski poziv upućen svom najboljem igraču. U njegovom slučaju, morao je da pozove u Moskvu, gde je Ovečkin provodio slobodne dane, ali taj razgovor nije potrajao jer se hokejaš nalazio u vili predsednika Putina.

Nešto ranije te godine, održane su ZOI u Sočiju, koje su bile idealna prilika za Putina da pokaže svetu Rusiju u punom sjaju, a kao zaštitno lice tih Igara odabran je upravo Ovečkin. Ruski drim-tim je imao velike ambicije, a kako i ne bi kada su, uz Ovečkina, u sastavu bili i Dacjuk, Kovljčuk i Malkin. Ipak, takmičenje su završili već u četvrtfinalu, na ogromno razočaranje ruske sportske javnosti.

Tri godine kasnije, Ovečkin i dalje nije imao NHL titulu niti olimpijsko zlato, ali je njegova PR služba pokrenula akciju pomoći Vladimiru Putinu pod nazivom ,,Putin Team’’, što je u Americi propraćeno jako negativnim komentarima. Delovalo je da popularnom Saši – ili, ako pitate Amerikance, Oviju – karijera polako kreće silaznom putanjom.

Konačno priznanje

Rastrzan između Vašingtona i Moskve, povređen brojnim plej-of razočaranjima, Ovečkin je smogao snage da krene ,,na misiju’’, kako je trener Beri Troc opisao njegovu želju uoči sezone 2017/18. Postao je prvi igrač koji je sezonu otvorio sa dva vezana het-trika, a ubrzo i neko ko je postigao najviše golova u produžecima u istoriji lige (gol u produžecima u hokeju znači i automatsku pobedu vaše ekipe).

Sve je išlo u najboljem smeru, ali taj su film navijači Vašingtona toliko puta gledali. Kapitalsi nižu pobede, Ovečkin rekorde, ali su svi zajedno svesni da je plej-of, sa brojnim duhovima iz prošlosti, odmah iza ugla. Zašto bi, uostalom, ova sezona bila drugačija nego bilo koja prethodna? Potrebno je po četiri puta pobediti čak četiri rivala, a u minulih dvanaest sezona nisu uspevali da savladaju više od jedne prepreke.

,,Ruske mašine se ne kvare’’, rekao je Aleksandar Ovečkin jednom prilikom i čvrsto rešio da pokuša još jednom, pa šta bude. Prvo je savladan Kolumbus sa 4-2, a u narednoj rundi istim rezultatom i mrski Pitsburg. Ovečkin je konačno izašao kao pobednik iz plej-of serije sa Krozbijem, a ovo kao da je dalo krila čitavom timu.

Za psihologiju ekipe je vrlo važno da veruje u svoje sposobnosti, a Vašington je upravo postao svestan da poseduje šampionski DNK. Naredna prepreka, Tampa Bej, savladana je u sedmoj, odlučujućoj utakmici – istoj onoj koju su Kapitalsi gubili prethodnih sedam puta. Sada već nije bilo sumnje da će Vašington konačno uspeti da prigrli, po mnogima najlepši trofej u svetu sporta – Stenli kup.

Pobeđena je u finalu ekipa Las Vegasa, titula se zaputila u prestonicu, a za najboljeg igrača finalne serije je proglašen momak iz Moskve, koji je u hokeju proslavio broj 8 – broj koji je nosila njegova majka, bivša košarkašica i osvajačica zlatnih medalja na velikim takmičenjima.

Dostizanje Najvećeg

Od podizanja pehara u Las Vegasu, Ovečkin se nije treznio dobrih desetak dana. Po njegovom ponašanju se videlo koliki mu je kamen pao sa srca, a po karijeri koliko je teško osvojiti titulu u NHL ligi. Konačno nije imao kome šta da dokazuje, ali je ljubav za hokejom opstala, a možda se čak i uvećala.

Nakon par odličnih sezona, u kojima je Ovi pokazao da ne namerava da prestane da se bavi poslom koji toliko voli, počelo je da se stidljivo pominje dostizanje onog Najvećeg, onog između čijeg imena i hokeja stoji znak jednakosti.

Njihovi putevi su bili drastično drugačiji. Najslavniji dani Vejna Greckog su vezani za prve godine njegove karijere, dok je Aleksandar Ovečkin postajao sve bolji kako su godine prolazile. Grecki je sa 38 godina završio karijeru, dok je Ovečkin sa 39 godina najbolji igrač i strelac drugog najboljeg tima u ligi.

Naravno, medicina je u međuvremenu napredovala, karijere sportista su dosta duže nego što je to bio slučaj u ’80im godinama 20. veka, ali isto tako ne treba zaboraviti ni da je Grecki igrao u eri kada se postizalo više golova u proseku po utakmici nego sada.

Razlike se ovde ne završavaju – Grecki je levak, Ovečkin dešnjak; Grecki je nosio dres četiri tima, Ovečkin samo jednog; Grecki je Kanađanin sa ukrajinskim korenima, Ovečkin je Rus i ponosni sledbenik čoveka koji je Ukrajinu napao. Ruku na srce, dvojica najboljih strelaca u istoriji hokeja se verovatno slažu u mnogim političkim pitanjima, imajući u vidu da je Vejn Grecki veliki prijatelj Donalda Trampa.

Svojim 895. golom, Ovečkin je potvrdio da je najbolji strelac koga ovaj sport pamti, ali niko, pa ni on sam, ne može reći da je ujedno i najbolji igrač u istoriji – to može biti samo Vejn Grecki. Dugo se mislilo da njegov rekord po broju golova niko ne može dostići, pa se desilo, ali je zaista teško verovati da će neko oboriti broj poena – zbir golova (894) i asistencija (1,963) – Vejna Greckog.

Ovečkin je The Great Eight, a Grecki je, ipak, The Great One.

Dobra stvar je što Ovečkina ovo zaista ne pogađa – a i zašto bi – nakon osvajanja Stenli kupa, devet trofeja za najboljeg strelca, a tri za najboljeg igrača NHL lige. U istoriju će otići kao šampion, pobednik i najbolji strelac najkvalitetnije hokejaške lige na svetu.

Kao sin olimpijske šampionke i taksiste. Sin Moskve, usvojeno dete Vašingtona. Saša u Rusiji, Ovi u Americi. Veliki Aleksandar Aleks Ovečkin, majstor ove igre, bilo kada i bilo gde.