Novica Urošević,
kompozitor folk pesama i (nekadašnji) saradnik mnogih zvezda, o pevačima: „Pevači – ha, ha, ha! To je moj komentar! Oni su jedna čudna sorta ljudi. U većini slučajeva prvo su NIKO, onda postanu NEKO, pa NEŠTO, a potom ubrzo probiju zvučni zid i odu u vasionu kao SVEMIRCI.“
Urošević o pevaču Mitru Miriću: „On je moj najtiražniji saradnik s kojim sam prodao preko devet miliona nosača zvuka. Napisao sam mu toliko hitova da ne može da ih ispeva ni da peva dan i noć. Jednom sam ga pitao: ‘Kume, što si intelektualno zakržljao?’ A on mi je odgovorio: ‘Kume, ne treba mi nadgradnja! Imam dobar glas, para i služi me ona stvar. Više mi ne treba!’ Žao mi ga je.“
Urošević o pevačici Jeleni Nikolić i njenom novom kompozitoru: „Želim joj da s mojim naslednikom ima mnogo sreće! Neka njemu, kad već nije meni, očita ‘Oče naš’, jer izjavljuje da čita Bibliju! Još nešto, pošto svakoj pevačici sa kojom sam radio ostavim neku uspomenu, Jeleni sam u amanet dao pesmu ‘Duguješ mi noć’! Ko razume, shvatiće.“ („Sabor“)
Ivan Gavrilović,
zvezda, hrišćanin i patriota, odgovara na pitanje da li gleda seriju „Seks i grad“: „Samo ime serije mi zvuči nemoralno. Seks je, sam po sebi, poročan. Ne, nije to konzervativnost, ali ja sam porodičan čovek, imam malo dete. Ja sam više za duhovni život.“ („Sabor“)
Dušan Prelević,
„gradska legenda“, u ulozi kolumniste magazina „Ekskluziv“ piše opet o Hagu i onima koji su se sami predali: „Tamo ih čekaju musavci s blajhovanim tupeima, ocvale babe i svedoci s kečetom koji su, jeli, čuli da su oni, u ime svih Srba vršili genocid (više puta), razaranja, iseljavanja, silovanja, granatiranja i ne znam šta već ne. Tamo će im biti bolje nego ovde. Mogu da igraju ping-pong i nauče engleski. Germanski cinizam je na nedelu. Kao da je čitav svet lud za engleskim. Kao da samo tamo, među senkama zidina, odskače loptica skočica…“
Prelević ponavlja svoj stari predlog da se svi Srbi dobrovoljno predaju Tribunalu: „Neka nas ograde kao kužnu paščad, ciglom i betonom. Neka nam iščitavaju optužnice na engleskom, srpskom, šiptarskom, bosanskom, hrvatskom. Neka drhte napuderisanim perikama i neka im se smrznu muda. Ako ih imaju. Ovde će ostati dovoljno onih koji će upropastiti ovu zemlju.“
Ksenija Zečević,
muzičar, „kontroverzna i beskompromisna umetnica“, o svom stilu odevanja: „Nema ništa šarmantnije i lepše nego kad izgledate kao putujuće pozorište, a sa sobom nosite snagu i delo koje stoji iza vas. Sada mogu i mačku da nosim umesto šešira, šta mi ko može, kada dela stoje iza mene.“
Odgovarajući na pitanje može li od umetnosti pristojno da se živi, Zečevićeva kaže: „Ne. Može od petnaest sekundi muzike za reklamu Cipiripi. Ali, ja to neću da radim, jer mi je lik veverice sa ona dva zuba odvratan i – savetujem joj da ode kod zubara.“ („Ekskluziv“)
Radko Polič,
slovenački glumac, otkriva do sada nepoznate detalje istorije jugoslovenskog filma: „Kad god sam radio s Batom Živojinovićem, sukobili smo se politički. On je govorio da je Milošević mesija, a ja nisam mogao da ga smislim. Bata nije reagovao na moje opaske, sve dok me u jednoj pauzi snimanja nije udario kundakom u glavu i opsovao mi majku slovenačku… Jednom je Aleksandar Berček vozio na snimanje mene i Mikija Manojlovića i odjednom se, usred neke vukojebine, zaustavio, izašao iz auta i otvorio gepek koji je bio prepun oružja. Počeo je da puca iz šmajsera i da se ludački smeje. Miki je premro, a ni meni nije bilo svejedno. Kad je ušao u kola i nastavio da vozi, pitao sam: ‘Da li si normalan, mogao si da nas pobiješ?’, na šta je on odgovorio: ‘Da znaš, palo mi je na pamet da uperim i u vas.’“ („Ekskluziv“)
Predrag Drecun,
potpredsednik Narodne stranke Crne Gore, u rubrici „Kviz“ magazina „Ekskluziv“ opisuje balkansku ženu dvadesetog veka: „To je kombinacija Margaret Tačer i Maje Gojković, što se pameti tiče. Mora, naravno, biti visoka 180 cm i imati najmanje 70 kilograma.“
Drugo pitanje bilo je – šta prvo primeti na ženi: „Članke, najverovatnije zato što prvo gledam u noge. Oni govore o procentu plave krvi. Nakon toga primetim palčeve na rukama koji mogu ukazivati na koeficijent inteligencije koji ima žena.“
Nada Obrić,
folk pevačica, otkriva tajne svoje kuhinje: „Ni za jedno jelo nemam recept jer svaki put isto jelo drugačije spremam. Volim da spremam pasulj. Jednom mi se dogodilo da sam u toku kuvanja u pasulj stavila sve čajeve koje sam imala. Dobila sam vrlo čudan ukus… U jela koja kuvam stavljam sve što imam u kući. Kada sam spremala srnetinu, stavila sam sve povrće, sve čajeve i piće koje sam u kući imala. Čak sam stavila i pivo!“ („Ekskluziv“)
Vesna Jugović,
bivša novinarka i čelnik kompanije Miss YU, o sebi: „Bitke vodim sama sa sobom. Drugog neprijatelja nemam. Ponašam se prijateljski i prema onima koji me ne vole jer ih razumem. Živeli smo u jednoj vrsti kaveza deset, dvanaest godina i onda vide mene koja odavde, iz čuda i bede, odletim na Sejšele ili na Havaje, pijem piće s Kašogijevim sinom ili s Katrin Denev. To mnogi ne mogu da podnesu jer nisu imali ni za hleb i mleko… Pogledajte moje fotografije, nisam izabrala da objavite one na kojima sam deset godina mlađa, jer sada izgledam mnogo bolje. Kao da mi je tadašnja Vesna Jugović starija sestra. Specijalnim tehnikama koje imaju veze s hrišćanstvom, s Bogom, ali i s patnjama, sve se može postići. I to da čovek živi sto godina i da umre mlad duhom i telom. I to ću ja da uradim. Jer, sve što poželim meni se desi… Moj cilj je da zapanjim Boga!“
Još malo o sebi, ali i o muškarcima: „Svaka žena od muškarca može da napravi viteza ili ljigavca. Ako od nekog praviš viteza, on će se tako osećati, tako će se i ponašati prema tebi. Muškarca morate obožavati i to mu treba govoriti. Žene u životu dobiju ono što prizivaju. Ja prizivam viteza, pa ga i dobijem.“
(„Bazar“)
Slavko Perović,
portparol Liberalnog saveza:
„Stažiranje je nastavio Filip! Da li i on malo stažira! I stažira je evo peta godina, mnim! Sve nam je pod Filipom proćetalo, sve je u napredak krenulo, sunce nas je Filipom ogrijalo. Te ovaj projekat, te onaj projekat, te ovaj tunel, te onaj tunel, te ovo, te ono! Izgubismo i državu, jebate bog! Srećan Filip, srećni Filipovi. Ma prosto divota. Da čoek pomisli – ma koji će kurac ove druge stranke, kad je ova Filipova ovako strašna. Vata sam sebe u ta razmišljanja: predložimo Mila za doživotnog predsjednika, a mjesto premijera da rotiraju malo Filip, malo Sveto, opet Filip, pa opet Sveto! Kakva bi to divota bila. Pa od DPS-a ustavom napravimo Doživotnu Partiju Slasti! Jer, u Crnoj Gori bez vlasti nema slasti. Tu se vazda junački zborilo, to nije narodna, veli – ni kupusa bez masti, ni čoeka bez vlasti, jado moj.“
(„Monitor“)
Žarko Kovrlija,
vršilac dužnosti upravnika u KPD Zabela:
„Stražari KPD-a poslednjih dana u pretresima su pronašli kod 84 odsto osuđenika hladno oružje i mobilne telefone. Nađeni su bodeži i mačete izrađeni u zatvorskim radionicama.“
(„Glas“)
Ksenija Pajčin,
komentariše anketu magazina „Svet“:
„Vaša anketa je učinila da vidim kakve su mi kolege.Umirala sam od smeha kako su se uzbudile neke žene. Vidim da su dosta pričale o sebi. Na pitanje: ‘Šta mislite o Kseniji Pajčin i njenom nenošenju gaćica?’, one su odgovarale: ‘Na primer, ja kad radim svoju emisiju, ja nosim čipku’, ili: ‘Ja nikada ne bih mogla tako.’ Ispala sam nekakav kolektivni psihijatar. Trudiću se da u slobodno vreme popričam s tim ženama o njihovim neurozama.“
(„Svet“)
Igor Karanov,
novinar magazina „Svet“:
„Kako izgleda kad neko hoće da bude kriv, a onaj od koga se očekuje da ga osudi to ne dozvoljava, najbolje se videlo na promociji knjige Denisa Kuljiša Majmuni, gangsteri i heroji – 37 likova u povjesnom spektaklu Globusova kolumnista koja je održana u Reksu, mestu koje je u poslednje vreme namenjeno masovnoj griži savesti. Hrvatski kolumnista, autor knjige, tokom čitave promocije pokazivao je neizmeran duh, ismevajući rat kao pojavu, povlačenje paralele između srpskih i hrvatskih političara i politika, sagledavajući stvari s vedrije strane, srećan (ili sretan) što je jedna golema kolektivna ludnica konačno zatvorena. Nasuprot njemu većina posetilaca trudila se da iskamči od njega kako ‘smo mi krivi za sve’, kako Tuđmana ne bi bilo da nije bilo Miloševića i, uopšte, očajnički su se trudili da iskamče bilo kakvu oštru osudu. Da je Kuljiš viknuo ‘Aha, smrde vam noge’, svima bi laknulo, jer bi napokon za nešto bili krivi.“
