„U našoj zemlji je mnogo više poglavica nego Indijanaca.“

Velimir Ilić,

predsednik Nove Srbije i gradonačelnik Čačka, u emisiji „Maska nedelje“ TV BK:

„Jedna devojčica, studentkinja elektrotehničkog fakulteta se jednostavno šlogirala od gladi zbog nedostatka hrane u mozgu“.

Branko Todić,

šef istražnih sudija beogradskog Okružnog suda, odgovarajući na pitanje šta će biti s haškim optuženicima koji još nisu u Ševeningenu: „Sud je uradio sve što je predviđeno zakonom i sad je sav posao na policiji“. („Večernje novosti“) Dušan Mihajlović,

republički ministar policije o istoj temi: „Policija sada ima zadatak samo da, u redovnoj proceduri, asistira ukoliko se neko ne odazove pozivu suda“. („Danas“)

Dragan Veselinov,

republički ministar privrede pozvao je pokrajinske vlasti da proglase državne simbole Vojvodine i usput otkrio jedan od načina da se uđe u Evropsku uniju: „Nama u Vojvodini je cilj da uđemo u EU za deset godina. Nas ne zanima Srbija, već EU, a Srbija nam je samo sredstvo da uđemo u EU“. („Nacional“)

Zoran Živković,

savezni ministar policije, objašnjava neka pitanja krivice, nadležnosti i obaveštavanja: „Ako su, kako tvrdi zamenik glavnog haškog tužioca Grejem Bluit, postojali dokazi da je bivši komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić u aprilu bio u Srbiji, onda je haško tužilaštvo krivo zbog toga što on nije uhapšen jer o tome nije obavestilo vlasti u Beogradu“ . (Radio „Dojče vele“)

Željko Rebrača,

košarkaški as, obavešten je da će njegov rodni Apatin uskoro biti u sastavu Hrvatske. Želeći da demantuje tu informaciju, Rebrača kaže: „Napišite, molim vas, da će dok je mene, Apatin i polovina Dunava biti u Srbiji. Sve ću da učinim kako bih i naredna leta s drugarima provodio najlepše dane na brodu, skuteru, uz fiš-paprikaš… Pročitaće ovo moji u Somboru, Apatinu i Prigrevici i, siguran sam, biće im lakše“. („Večernje novosti“)

Borislav Pelević,

predsednik Stranke srpskog jedinstva, pojavio se nedavno u emisiji TV Pinka u kojoj je pevao. Posle toga, opozicija ga je optužila za često pojavljivanje u medijima: „Moje pojavljivanje na državnoj televiziji za godinu i po dana iznosi tačno minut i pedeset sekundi. Čak je čuveni borac za demokratiju Bojana Lekić zabranila da direktno prenosim svetsko prvenstvo u kik-boksu. Njoj kao novinaru uvek dajem ocenu pet plus, ali kao uredniku nulu. Mnogo je gora od Milanovića. Na Politici i Studiju B gostovao sam samo jedanput. Toliko o mom pojavljivanju u medijima. E sad, zli jezici komentarišu moje nastupe u ‘Maksoviziji’ i emisiji ‘Za milion godina’ koji nemaju nikakve veze s politikom. Uostalom, ko im je kriv kad ne znaju da pevaju“. („U fokusu“)

NN,

voditeljka televizije Tenesi iz Koraćice, na proslavi krsne slave kuće, obratila se Bati Živojinoviću (te večeri dobitniku nagrade za životno delo): „Vi ste mnogo učinili za naše mesto. U svakom drugom-trećem filmu se pominje ime Koraćica“. („U fokusu“)

Sanja Đorđević,

folk pevačica, o modnim običajima na domaćoj estradi: „To nošenje gaćica ili ne, stvar je svakog pojedinca. Ništa me više ne šokira, a nekada na nastupu zasmetaju mi i gaće i čarape, pa bih najradije sve to skinula. Na TV snimanjima veoma je logično ako je, recimo, duga pripijena haljina ili ako su duboki izrezi sa strane, da se vide gaćice. Normalno je da se tada i ne obuku“. („U fokusu“)

Filaret,

vladika mileševski, poznat, između ostalog, po aktivnoj predizbornoj podršci Slobodanu Miloševiću i po graditeljskim aktivnostima u svom manastiru, povezuje farmu kokošiju s istorijom crkve: „Onda kažu, šta će vladiki farma kokošaka? Pa mi smo sada za Uskrs dali sirotinji četiri hiljade jaja! Sirotinja nema. Dali smo obdaništima. Manastiri moraju imati svoju ekonomiju, narod se mora savijati oko manastira koji je stožina. Političari su izdali narod, ali ga Crkva nikad neće izdati. I Crkvu neće slomiti. Mi smo uvek bili šibani. Isus je bio šiban, ali je pobedio. Morate da znate da je crkva vodila ratove, poneku bitku je i izgubila, ali rat nikad. Nećemo ni sad rat izgubiti. Opstali smo 2000 godina, ovo je trenutna kriza, ali manastir Mileševa će opstati“. (ID)

Jelena Karleuša,

zvezda, ovog puta o načinu na koji vozi mercedes džip ML: „Zadovoljstvo mi je kad vozim sama, osećam neki women’s power (žensku moć). Volim osećaj samostalnosti, samouverenosti i sigurnosti u tom velikom džipu. Najlepši osećaj je kad sedneš u svoja kola koja si sam teško zaradio, koja su dobra i uživaš u svim blagodetima tog teško stečenog automobila… Kada vozim, pored mene na prednjem sedištu je moj pas Darija. Prava je mala damica. Plavuša je kao i gazdarica. Voli da se vozi u strašno dobrim kolima“. („ID“)

Momo Kapor,

patriota i književnik o „ženskom pismu“: „Našim besnim domaćicama trebalo je, izgleda, mnogo godina da se probude (one inače spavaju do 11), ali kada su se jednom, poput uspavanih literarnih trnoružica, najzad probudile, dogodilo se pravo čudo: štampana je čitava biblioteka njihovih ispovesti, pali su mnogi tabui, a muškarci koji su nekada s njima imali veze a bili oženjeni, mahom su pobegli u legiju stranaca ili na Novi Zeland“. Igor Karanov,

novinar magazina „Tina“ ima nešto drugačije mišljenje i klasifikaciju: „Kada je posredi žensko pismo naše književnosti, ključnu ulogu ima slovo „V“. Kao prvo, tri osnovna pravca ženskog pisma karakterišu tri Vesne: Vesna Zmijanac kao rodonačelnik autobiografskog žanra s primesama samosažaljenja, nešto poput Petrije iz Petrijinog venca, zatim Vesna Radusinović, koja je demonstrirala visokotiražni spoj mašte i istinske biografije i Vesna Jugović, koja je napisala prvu žensku propoved, put do uspeha pod nazivom Koračanje s Bogom, koja je kruna samoljublja u svetskoj književnosti uopšte“.

Jelena Tinska,

glumica, pevačica, spisateljica i zavodnica, o poreklu i posledicama: „Pišem o tome kako sam odrasla u jednom umetničkom okruženju i kako je za mene bilo normalno da postanem umetnik. Ja sam pala s te jabuke, a ispod jabuke kruške ne padaju. Kada god se nađem među drugim ljudima, običnim svetom, osećam se neprilagođeno“.

Tinska o svojoj trenutnoj emotivnoj situaciji: „Ja ne mogu nekome da budem druga, a ako sam već ljubavnica, onda taj neko mora da mi iznajmi stan, da me vodi na Karibe, da mi kupuje čokolade i da zna koji parfem volim… Shvatila sam da bih sada jako volela da budem nečija ljubavnica i da više nikada ne bih mogla da nekome budem žena koja kuva, pegla i sprema. Sada mi treba pre batler nego muž. Neki baja koji ima j…“ („Tina“)

Vojin Ćetković,

glumac, odgovara na pitanje da li sebe vidi realno: „Da sebe vidim realno, ne bih bio glumac. Možete li da zamislite realnu osobu koja misli da je bolja, pametnija i lepša od 600 ljudi, koliko je bilo na prijemnom?“ („Tina“)

Dušan Karađorđević,

dvadesetčetvorogodišnji sin Aleksandra Karađorđevića, unuk kneza Pavla, o svom prvom dolasku u zemlju kaže:

„Nije prošlo mnogo vremena otkad nam je dozvoljeno da dođemo u zemlju. Naime, 1996. godine prvi put sam imao prilike da vidim Beograd. Dopao mi se Novi Sad, a posebno stadion Crvene zvevde, jer volim fudbal. Bili smo na Ravnoj gori, gde sam se susreo, takođe prvi put, s četnicima. Bila je to za mene jedna nova Srbija“.

O devojkama:

„Upoznao sam više zanimljivih devojaka u Srbiji, vrlo su lepe i privlačne. Pošto sam sve ove godine živeo u Parizu, mogu reći da su Francuskinje više šarmantne, a Beograđanke lepše“.

(„Glas“)

Ljubinka Ojdanić,

supruga haškog optuženika generala Dragoljuba Ojdanića, odgovara na optužbe da su Ojdanići nelegalno izgradili vikendicu na Zlatiboru:

„Umesto da su Zlatiborci izabrali najlepši plac i sagradili mu vikendicu, oni mog muža prozivaju za potpuno legalnu gradnju kuće. Zar je to zaslužio? Sramota je i greh.

Moj muž od vojske nikada nije dobio ni stan ni kuću, a rezidencija u Beogradu pripada državi i svakog trena moglo se dogoditi da budemo izbačeni na ulicu.

Nije on gradio tu kuću, nego ja. S čizmama na nogama svakodnevno sam bila u blatu na gradilištu, dok su supruge drugih oficira sedele u udobnim foteljama, nalakiranih noktiju, pušeći cigarete. Što se tiče mog muža, on ovu kuću nikada ne bi izgradio. Nije imao vremena za to jer je predano radio za vojsku i državu.

Početak rata nas je zatekao u službenoj rezidenciji. Morali smo odmah da je napustimo jer je bila mogući cilj. General je otišao na teren, ja kod prijateljica. Bio je 80 metara pod zemljom i, kada sam ga videla, posle 20 dana, nije mogao da gleda. Tada sam odlučila da dovršim kuću da imamo gde da odemo!“

„Vojska„,

u broju od 9. maja 2002. godine objavljuje „specijalni prilog“ „Hilandaru u pohode“, posvećen putovanju na Svetu goru. U reportaži „Monaškoj zemlji u pohode“, autor kaže:

„Odjednom se, odakle bi drugde nego iz šaraga, zadnjeg dela autobusa, čula pesma o Bogorodici. Petnaestak kolega, onako sami od sebe, oformiše hor, podeliše glasove i zapevaše. Priključiše se lagano i oni koji samo prepoznaju reči. Očas posla pesma se orila autobusom. U tom raspoloženju uđosmo u Makedoniju, takođe zemlju pravoslavaca“.