»Obama, dođi u Guču da sednemo pod šatru, da se najedemo i napijemo i da nam objasniš što ste nas bombardovali.«

Sandra Drašković,

bivša manekenka, TV voditeljka i novinarka, objašnjava zašto je u svoju emisiju na TV Pinku pozvala Kristijana Golubovića:

„Sama činjenica da je emisija sa Kristijanom bila jedna od najgledanijih u poslednje vreme govori u prilog tome da takva ličnost zaslužuje medijski prostor. Za svoje greške iz prošlosti taj čovek je odslužio zatvorsku kaznu, pa nema potrebe da se bilo ko sada stavlja u ulogu moralnog sudije i određuje šta jeste, a šta nije u redu. Mišljenja bi, verovatno, bila podeljena i da sam dovela u studio Žarka Lauševića, koji je po vokaciji glumac, a takođe je ispaštao zbog greške koju je napravio.“

(„Press“)

N.N.,

policajac koji nije želeo da mu se objavi ime, kaže da naš narod svašta voli da krade, ali sve češće ovako:

„Postoji kategorija lopova koji se prave da kupuju nešto u prodavnici, a onda, dok kao idu ka kasi, pojedu ili popiju ono što su uzeli. Često se dešava da lopov uđe u market, potrpa stvari u korpu, pa ode do frižidera sa suhomesnatim proizvodima i traži 300 grama salame. Na rafu sa hlebom uzme kiflu i dok gura kolica pojede kiflu i salamu, a onda se, pre nego što dođe do kase, predomisli i vrati sve što je uzeo ili samo ostavi puna kolica i izađe napolje. Sve je to radio jer je hteo da ruča.“

(„Press“)

Boško Obradović,

„sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri“, u polemici sa državnim sekretarom Ministarstva za ljudska i manjinska prava, na temu održavanja gej parade u Beogradu, dobio je priliku da podeli sa čitaocima svoje dileme:

„Ima li proširivanje ljudskih prava uopšte granice? Da li se prava manjina postepeno pretvaraju u diktaturu? Da li jedan narod, kultura, društvo, imaju prava na svoj tradicionalni pogled na svet i javni moral?

Kuda nas vode ovakva ljudska prava: u legalizaciju homoseksualnih brakova, zakonsku mogućnost da takvi brakovi vaspitavaju decu, prevrednovanje čitavog društvenog života u njihovom pravcu, pozitivnu diskriminaciju i procentualnu zastupljenost na svim funkcijama, krivično gonjenje drugačijeg mišljenja…

Svuda u svetu se ovakve parade održavaju, pretvaraju se u karnevale nakaznosti, seksizma, perverzije, egzibicionizma i drugih skarednosti. Mi želimo da Srbija bude mesto gde obični ljudi mogu slobodno da šetaju sa porodicom bez bojazni od seksualnog uznemiravanja svojih bližnjih, a pogotovo dece. Pravo pitanje glasi: gde su prava drugačijeg pogleda na svet od ovog koji nam se nameće? Jer i mi imamo svoj nacionalni ponos, koji se gasi u poslednjih dvadeset godina. Da li neko svesno igra na kartu novih društvenih sukoba i poniženja srpskog naroda?“

(„Ilustrovana politika“)

Matija Bećković,

pesnik, zamoljen da navede tri knjige koje su najviše na njegov život uticale, kaže da ipak „postoji samo jedna“:

„Sve sam uvereniji da postoji samo jedna knjiga iz koje su nastale sve druge, pa i te tri knjige za koje bih mogao da kažem da su mi promenile život. Svaki pisac kaže da piše samo jednu knjigu, a i ta jedna nastala je iz jedne jedine, koja je rodila sve ostale – iz Biblije. Iz doživljaja i razumevanja te jedne jedine nastale su čitave biblioteke, i književnost će trajati sve dok bude trajala i ta jedna jedina knjiga. Koliko ima doživljaja i poruka iz te jedne, toliko ima i knjiga. Otuda se ona iznova rađa u novim velikim piscima. Zato, ako bih morao da spomenem jednu, bila bi to Biblija, a samim tim pomenuo sam i ostale tri. Bilo da čitate Ilijadu i Odiseju, Don Kihota, Dantea, Mrtve duše ili Braću Karamazove uvek ćete naći i njihovo rodno mesto – Bibliju.“

Predrag Marković,

istoričar, kaže da je Vreme smrti Dobrice Ćosića knjiga koja se nasleđuje:

„Delo koje je u najvećoj meri uticalo na moj odnos prema nacionalnom identitetu i istoriji mog naroda. Čitao sam ga u periodu između 10. i 15. godine, a pošto je trenutno čita moj sin, nameravam ponovo da je pročitam.“

(„Novi Standard“)

Branko Radun,

politički analitičar, „kaže da je našim političarima, a naročito ministrima, neophodno pre stupanja na dužnost dati da rešavaju psihijatrijski test“:

„Među političarima je najviše psihopata! Najveći broj ljudi koji se bave politikom ima sklonosti ka manipulaciji, obmanjivanju, kontrolisanju… To im je u strukturi ličnosti. Što se tiče testa inteligencije, mislim da bi mnogi prošli kao bosi po trnju, ali to i nije tako strašno. Bolje je imati i ‘ograničene’, manje sposobne ministre, s manjkom inteligencije, nego psihopate koji svoju inteligenciju zloupotrebljavaju za svakakve malverzacije. Ipak, ne zna se šta je gore! Od prvih nemamo nikakvu korist, a od drugih imamo ogromnu štetu. Svakako bi bilo zanimljivo da se izvrši testiranje inteligencije među članovima rukovodstva u strankama. Rezultati bi verovatno pokazali da su proevropske stranke inteligentnije od patriotskih, jer se testovi prave po ugledu na Evropu.“

Slavica Đukić-Dejanović,

predsednica Skupštine Srbije i psihijatar, kaže da su „ministri koji su birani kao ljudi pokazali određen stepen inteligencije, ali da nikako nije na odmet da se urade i testovi koji bi pokazali stepen inteligencije“:

„U svakom slučaju, mislim da ovakvi testovi treba da se urade s vreme na vreme, jer bi i ministri spoznali svoje sposobnosti. Mislim da među ministrima ne bi bilo onih koji ne bi prošli test, možda bi ga neko bolje uradio, ali smatram da niko ne bio pao.“

(„Kurir“)