N.N.
izvor, „a jedan od ministara“, otkriva građanima kako je izgledala oproštajna večera koju je premijer Cvetković organizovao za svoje kolege ministre:
„Svi su došli sem Mlađana Dinkića, Svetozara Čiplića i Rasima Ljajića, koji je bio sprečen. Bilo je oko 50 gostiju i svi su bili veseli! Pevalo se i orilo do tri sata ujutru uz Anu Bekutu, Šabana Šaulića, Tozovca, Vladu Georgieva, orkestar Ace Sofronijevića i trubače.“
Mrkonjić je, kao i obično kada se slavi, bio glavni:
„On je dobio zadatak od Mirka da organizuje veselje. Ne samo da je doveo vrhunske pevače već je i sam zapevao, a pogled nije skidao sa Ane Bekute, koja je specijalno za premijera otpevala Brojanicu i još nekoliko pesama… A kada je zaplesala sa Cvetkovićem, zezali smo Mrku da li je ljubomoran, na šta nam je on odgovorio da nije jer zna kakva osećanja Ana gaji prema njemu… Naravno, slavlje nije moglo da prođe bez Dačića, koji se latio mikrofona i zapevao svoj već poznati repertoar – od Miljacke do hitova Harisa Džinovića. Veliko iznenađenje za sve nas bio je Tadić… Eto toliko se znamo, ali mnogi su se iznenadili kada su ga čuli da peva! Na repertoaru bivšeg predsednika našla se stara narodna pesma „Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić“, ali i čuveni hit Dragana Živkovića Tozovca Mirjana! A Mirko se toliko razgalio da su mu oči bile pune suza!“
Šta su ministri jeli, pa su se tako dobro razveselili:
„Na meniju nije bilo ništa specijalno, uglavnom roštilj! Nije se puno pojelo, ali se zato bogami dobro popilo! I napišite da je svako plaćao iz svog džepa! A zbog krize Mirko nije hteo poklone!“
(„Alo“)
Dragan Marković Palma,
lider Jedinstvene Srbije, u dva navrata je razgovarao sa novinarima o fudbalu:
„Kurir“: Za koga navijate na Evropskom prvenstvu?
Palma: Lomim se između fudbalske sile Nemačke i… tamo gde igra Mesi.
„Kurir“: Pa on igra za Argentinu! Ovo je Evropsko prvenstvo.
Palma: Pa… za Nemačku i Španiju. A znate li zašto navijam za Španiju? Zbog Palma de Majorke. Nekad kad ukucam „Palma“ u Guglu izađe i „Palma de Majorka“.
2. deo
Dragan Marković Palma
reaguje na tekst, jer kaže da nije bio dobro shvaćen:
„Ja dobro poznajem fudbal i razumem se u njega. Pa, ja sam uveo Jagodinu u Prvu ligu. Dobro znam ko je Mesi, gde igra i za koju reprezentaciju nastupa. Kad sam rekao da navijam za zemlju gde igra Mesi, mislio sam, naravno, na Španiju. Uostalom, posle toga sam i rekao to isto, da navijam za Španiju, jer je tamo Palma de Majorka. Poznato je i da sam rekao da smo Ivica Dačić i ja ko Ćavi i Mesi.“
(„Kurir“)
Dejan Radenković,
poslanik SPS-a, voli i fudbal i politiku:
„Za Hrvatsku navijam! Za koga drugog nego za komšije, mi smo upućeni jedni na druge.“
Borislav Stefanović,
šef pregovaračkog tima za Kosovo, obrazlaže svoje navijačke sklonosti:
„Za Španiju, jer igraju dobar fudbal, a i Španci su nacija koja je prijateljski nastrojena prema nama.“
Borislav Pelević,
funkcioner SNS-a, na pitanje za koga navija, „kao iz topa odgovorio je da na ovom EP u fudbalu navija za Srbiju“. Na novinarsku opasku da Srbija ne igra, Pelević je rekao da u stvari i ne gleda Prvenstvo:
„Nisam zainteresovan. Da igra Srbija, gledao bih svaku utakmicu u kojoj mi igramo.“
Aleksandar Jugović,
potpredsednik SPO-a, nema iluzije ni kada je o fudbalu reč:
„Pošto Srbija ne učestvuje, navijam za Nemce. Fudbal je igra u kojoj učestvuju 22 igrača, a na kraju uvek pobede Nemci.“
(„Kurir“)
Jelena Karleuša,
pevačica, na pitanje da li je „bila u opasnosti da uđe u svet kriminala“, kaže:
„Kao dete istaknutog policijskog funkcionera, oduvek sam se gnušala kriminala i svih onih koji koketiraju sa tim polusvetom. Za razliku od mnogih mojih koleginica, nijedan moj prijatelj, dečko ili poznanik nije imao i nema kriminalni dosije.“
Da li se stidi nekoga ili nečega što je radila, pogotovo tokom devedesetih:
„Ponosna sam na svaki segment svog života. Moj obraz je čist kao suza. Nemam mračnu prošlost ili sumorne početke karijere, kojih treba da se stidim. Sve što sam radila tada, u poslovnom ili privatnom segmentu, s ponosom bih ponovila i sada!“
(„Story“)
Mira Lazarević,
Subotičanka, jedna od onih koji su posetili žuti šator „Misionara dobre volje“, koji je postavljen u centru Subotice i promoviše Sajentološku crkvu, kaže:
„U šatoru masiraju ljude i govore im koje zdravstvene probleme imaju, ali to radi čovek koji nije doktor. Nisu bili neprijatni, ali mislim da prodaju maglu.“
Jela Lulić:
„Verovatno nije reč o sekti, ali nisu ni humanitarci. Kulturni su, ali ako su došli da nam pomognu, trebali su da donesu tone novca, a ne da nam pričaju ono što znamo.“
Predrag Opalić:
„Ne može niko da nam pomogne nudeći opšte mišljenje ili stav. Žalosno je što im grad ništa nije naplatio, a siguran sam da oni imaju neki interes.“
(„Blic“)
Borko i Stefan,
iz rep grupe THC la familija „snimili su spot za duetsku pesmu Bleja u Beogradu, a u Americi su već završili ekranizaciju sa svetski poznatom pevačicom Alijamari“:
„Spot prikazuje lep i sunčan dan u gradu s najlepšim gradskim devojkama. Inače, pesma je nastala s crnkinjom Alijamari, koja je ovde bila tri nedelje. Upoznali smo se na jednoj žurki i odmah smo je ubacili u studio.“
O devojkama koje su angažovali za snimanje spota:
„Mnogo su nam ulepšale kadrove. One su prelepe i naše su drugarice, tako da nismo morali da plaćamo prostitutke, što ne znači da su one prostitutke! Jedna od njih je Ljubica, ona se prošle godine slikala za ‘Plejboj’.“
(„Kurir“)
Neven Ciganović,
„hrvatski društveni hronićar i kritićar“, savetuje:
„Ako u nekom trenutku seks postane dosadan, odmah treba poraditi na njemu kako bi ga oplemenili, na primjer uvođenjem seks pomagala gledanjem pornića, snimanjem kućnih videa, pa čak i uvođenjem neke treće osobe.“
(„Stil“)
Neda Ukraden,
pevačica, raspisala je konkurs za idealnog muškarca:
„Da bih bila sa nekim, s njim mora da mi bude bolje nego samoj. A meni je samoj jako lepo. Taj muškarac koji bi mene pobedio, mora da bude zreo, ispunjen čovek koji se dokazao u svom poslu, a pritom ceni moju profesiju, dom i porodicu. Ne podnosim površne, tašte, ljubomorne, posesivne muškarce. Treba da bude duhovita osoba, neko sa kime će mi biti lepo da pričam, ali i da je zanimljiv i u krevetu i za stolom i u pozorištu i na ulici. Ako znate nekog takvog, koji je pritom i slobodan, molim vas da mi ga preporučite.“
(„Stil“)
Milorad Dodik,
predsednik Republike Srpske, govori o Sarajevu:
„Tamo se ne osećam ugodno, prijatno ili lepo, i čim odem tamo, gledam da se što pre vratim. Ako imam pauzu za ručak, odem u Istočno Sarajevo. Nikada tamo ne odem ni u jedan restoran.“
A na ćevape na Baščaršiji:
„Idite vi na Baščaršiju. Nisam išao na Baščaršiju ni kada je bog pomagao, a šta ću sada? Ako vam je toliko stalo do tog Sarajeva, uživajte, a ja se u Sarajevu ne osećam nikako, kao da nigde nisam došao. Tamo nemam prijatelja, sadržaja koji me privlači i tamo nikada ne bih otišao da nemam političku odgovornost.“
(„NIN“)
Đole Đogani,
igrač i muzičar, govori o estetskoj hirurgiji:
„Kome je to potrebno neka radi, ja smatram da je najlepše da se prirodno ostari. Lepa je i ta starost, i te bore koje stičeš. Što se grudi tiče, njih odobravam. Negde sam čitao da su žene mnogo zadovoljnije i sigurnije u sebe kada ih doteraju i to mi je OK. Ne mešam se Vesni (Vesna je Đoganijeva supruga, prim. ur.) u te stvari. Ne bih joj ništa branio, ali taj botoks mi je baš bezveze, jer ne samo što unosiš otrov u organizam, već je kratkotrajno poboljšanje. Što se toga tiče, Vesna i ja kažemo: ‘Pre bismo se patosirali, nego botoksirali.’“
(„Star“)
