Hana Marić,
saradnica novog magazina „Prestup“, ovako predstavlja svog sagovornika Borisa Tadića, saveznog ministra za telekomunikacije:
„On govori tiho, a umesto pauzom, rečenice završava osmehom. Vlasnik je finih manira, realnih želja i nikada umornog duha koji se, kaže, stiče samo na Dorćolu. Psiholog po struci, političar po sopstvenom opredeljenju, to je naš savezni ministar telekomunikacija. Ovoga puta bez kravate Boris Tadić.“ („Prestup“)
Boris Tadić, savezni ministar za telekomunikacije, „nikada se ne bih“:
„…Vratio u prošlost. Uvek sam se dobro osećao u godinama koje nosim. Mislim da će godine koje dolaze u meni još više proizvesti osećanje ispunjenosti. U civilizacijskom smislu me brine polna nedefinisanost koja je sve vidljivija u modi, a nekad i u politici. Nikada se ne bih odrekao svog pola, jer mi se sviđa da muškarac bude muško, a žena žensko.“
(„Prestup“)
Mirjana Bobić Mojsilović,
u kolumni novog magazina, bavi se poljupcem, pa kaže:
„S druge strane, domaća literatura poljupcem se ne bavi. Ako ga i ima onda je on gotovo uvek u funkciji sledeće strane u kojoj neko junakinju ili čak i autorku štiva presamićuje preko radijatora u cilju erotskog literarnog efekta, za koji se naši autori posle kunu da je uzet iz života. Njihovog.“ („Prestup“)
Maja Marinković,
„free lance kostimograf i scenograf, autor i voditelj emisija na B92″, kaže: „Kod nas cela nacija misli da je agresija nečim izazvana, dakle, opravdana. Svi su non-stop provocirani. Provocira ih činjenica da su se probudili u Srbiji, pa su besni.“ („Prestup“)
Zoran Paunović,
saradnik lista „Danas“ u tekstu o Niku Kejvu iznosi svoje mišljenje o kulturnoj ponudi Beograda:
„Pre Ljubljane Kejv je svirao u Budimpešti, dok u Beograd i dalje uredno stižu, kao pre njih, deputati ruske Dume, ‘brat’ Sergej Baburin i ‘humanista’ Danijel Šifer, trećerazredni disk džokeji, tezgaroši iz katakombi Kopenhagena, Berlina, Barselone da izmuzu i preznoje beogradsku ‘urbanu’ publiku, koja od Munja nema jači odgovor na koncert Mitra Mirića u novobeogradskoj Hali sportova.Džegera i kompaniju svojevremeno je najavljivao Ljubiša Ristić (JUL), Mlađan Dinkić je obećavao Stinga, a Milan St. Protić U2. Obećanje ludom radovanje. Bolje put pod noge pa u Budimpeštu. Neko bi rekao još se niste vratili ni na Pesmu evrovizije, a hoćete Nika Kejva. Jedina nada, izgleda, ostaje Nebojša Čović. Sada kad smo ušli u sektor B, valjda će i neko od ozbiljnih svetskih imena doći pre Doris Dragović.“
(„Danas“)
Radmila Hrustanović,
novoizabrana gradonačelnica Beograda, o svojim prioritetima na novom poslu kaže:
„Zbog toga što sam žensko, najvažnije mi je da Beograd bude čist. Neka se ne naljute muškarci, ali mislim da žene bolje vide šta je prljavo, jer im to više smeta…“
(„Danas“)
Amfilohije (Radović),
mitropolit crnogorsko-primorski za podgorički list iznosi svoj stav o Haškom tribunalu:
„…Haški sud onakav kakav sada jeste nije ništa drugo nego produžetak inkvizitorskog suda, a Karla del Ponte je savremeni tip inkvizitora.“
(„Dan“)
Dušan Prelević,
pevač, sada i kolumnista novog „društvenog časopisa koji pretenduje na publiku osetljivu na kulturnu zavodljivost, publiku spremnu da sledi civilizacijske trendove, publiku urbanog elektriciteta i šarma“, kaže:
„Svi smo u informativnom oboru. Pomoći više nema. Ja se borim poput mog druga Konana, odbijam mačem konzervativizma bajtove i impulse, rvem se sa sajtovima, ali je borba uzaludna! Svet je prešao granicu nemogućeg. Svaki san je postao stvarnost, granica je svemir. Svemir za to vreme ćuti… Znam šta mislite. Da sam za staro gvožđe. Da mi je potreban remont. Da mi treba ugraditi čip. Da me treba poslati u lonac sa tečnim azotom. Ali, ja znam da će se Konan vratiti. Uhvatiti onog ćoru i vezati užetom večnosti. Tako mi Krona!“
(„Žica“)
(„Blic“)
Milan Mandić,
vlasnik restorana brze hrane nedavno izbačenog iz prostorija u hotelu Balkan, sumira kako mu danas izgledaju razlozi zbog kojih je iz Australije došao da radi u Beograd:
„Došao sam u Srbiju da bih video koliko sam glup, a ne da pokažem šta znam da radim.“
(„Duga“)
Džej Ramadanovski,
folk pevač, o svom ponašanju prema ženama, kaže:
„Nikada u životu nisam prevario žanu. Zezam se sa devojkama, i tu je kraj. I šta je tu loše? Je l’ treba da izlazim sa muškarcima pošto je to u modi? Ja znam da je Lajka odavno otišla na Mesec, i nikada ne bih mogao da budem Majkl Džekson i spavam sa životinjama ili Džordž Majkl koji sa muškarcima ide u WC (a šta tu radi Lajka? – prim. ur.). To rade ljudi sa mrakom u mozgu. Bolesni su.“
(„Blic nedelje“)
Bogdan Tirnanić,
novinar, piše o vezi između nepušača/anitalkoholičara i politike: „Apstinenti generalno preferiraju politiku: spasti druge od pošasti, izvesti čitave narode na pravi put – to je posao za njih. Kad sam negde pročitao da većina naših političara niti puši niti pije, smrz’o sam se. Otuda u njih onaj izraz. Ne znam šta Basara radi među njima. Međutim, da piju i puše – razume se, umereno, ništa kao Bodler, kao Hemingvej ili Džon Hjuston – ne bi se ni bavili politikom, pisali bi knjige, bili bi sportski treneri, ili bi bili akrobate u cirkusu koji, onako blago naćefleisani, hodaju po iskrzanom konopcu, prkoseći praznini sveta ispod svojih nogu i misleći na to kako će, samo ako prežive, ako se i ovog puta odupru zavodljivosti pada, slatko zapaliti cigaretu!“
(„Bazar“)
Maja Gojković,
poslanik Srpske radikalne stranke u republičkom parlamentu, ima specifično objašnjenje za slučaj Obradović:
„Meni je Vuk poslednji vitez u ovoj državi. Posle ovih deset godina svega i svačega, u našoj državi se oseća nedostatak pravih muškaraca koji će da vam se udvaraju! I ako je stvarno gospodin Vuk Obradović rekao: ‘Hajde da se poljubimo’, ili ‘Hajde da nam se usne spoje’, jer ne znam šta je prava istina, onda je to stvarno lepo od njega! Konačno neki muškarac hoće da se poljubi sa ženom! Vidite poplavu ovih novih političara koji hoće da ozakone i brak između osoba istog pola, pa je očigledno da se Vuk Obradović nije uklapao u tu varijantu. Zato – glasam za Vuka!“ („Duga“)
Vladan Batić,
republički ministar pravde, komentariše činjenicu da se od svih lidera DOS-a o njemu priča najviše viceva:
„To je dokaz da sam najbolji!“
(„Duga“)
Slaviša Radovanović,
saradnik požarevačkog lista „Građanin“, piše o koprivama i jednom sugrađaninu:
„Onima koji su bili u bliskom dodiru sa njima, poznato je da koprive utiču na raspoloženje… U životu Živorada Žive Nikolića koprive su igrale zapaženu ulogu. Kao dečak trpeo je njihove ‘ujede’ po bosim listovima nogu, dok je čuvao ovce, sa belim jaganjcima oko njih, po padinama brda sa kojih su se lepo videle velike zgrade Požarevac varoši. Nikako nije mogao da razume majku koja je tvrdila da su Cigančići dobrog zdravlja jer jedu mlade koprive. Dok su se ovce bavile sopstvenom ishranom, Živa je zalazio u travljive vinograde i, sa neprskane loze, brao mirišljava zrna tamnjanike, koja su otpadala sa čokota. Živa je bio prsat, jak momak, pa je lako lupao o ledinu one koji su se usuđivali da se porvu sa njim. Iz tih širokih grudi razlilo se veliko srce po padinama i bregovima, odakle ga nije mogao odvući sve da je u beskraj, a ne u pitominu Francuske pobegao.“
Milovan Đorić,
bivši selektor jugoslovenske fudbalske reprezantacije, tvrdi da ga narod ipak voli:
„Ako pođem ka Nišu na primer, bar na deset mesta me čeka jagnje, prase, ćurka. I tako je gde god da krenem, na bilo koju stranu, svi me pitaju: ‘Svraćaš li, Đoro?’ …Mene napadaju samo oni koji me ne znaju. Najpre, ja sam human čovek. A za bitange sam smrt!“
Đorić tvrdi da je njegov negativni imidž stvaran „veštački, od strane jednog dela plaćeničke štampe“: „Tačno znam novinare koji se više bave menadžerskim poslom, nego svojim osnovnim. Oni prodaju igrače preko ino-menadžera sa kojima su povezani. Prodaju ih preko novina! A onda im se ti igrači revanširaju, znam kako to već ide.“
(„Svet“)
Srđan Gojković Gile,
roker, kratko obrazlaže zašto je svojevremeno snimio ploču za City records:
„Kao kad te ubace u septičku jamu, pa ne znaš gde ćeš da staneš: na govno, proliv ili povraćku. Tako je izgledao život u zadnjih deset godina.“
(„Reporter“)
Dosije X,
piše o Timočkoj krajini pre i za vreme praznika Svete Trojice:
„U to doba Vlasi svoje žene, sa kojima inače svakodnevno sedaju za sto, vode ljubav, muzu krave ili žanju, svađaju se i tuku, smatraju natprirodnim bićima. Po verovanju, u njihova tela dan pre Sv. Trojice useljavaju se vile dugih kosa sa dušama rano preminulih devojaka. Obične seljanke, domaćice ili sekretarice postaju demoni sa kojima se može kontaktirati samo sedam dana godišnje – od utorka pre Trojice do kraja tog praznika.“
