Aleksandar Vlahović,
srpski ministar za privatizaciju, u listu „Nedeljni telegraf“ objašnjava ko su nezaposleni: „Ako neko ko ne prima platu smatra da je zaposlen i da ima posao, grdno se vara.“
Jovan Ranković,
bivši savezni ministar finansija, tvrdi da neće biti otpisa duga stranih poverilaca: „Pristaće na otpis jedino ako su idioti. A oni nikako nisu idioti, već ozbiljni poslovni ljudi koji će krenuti u direktnu naplatu duga od pojedinih preduzeća.“
Dušan Kovačević,
dramski pisac, u listu „Nedeljni telegraf“ na pitanje zašto je odustao od kandidature za mesto ambasadora u Parizu odgovara: „Postoji jedna konstanta u mom svakodnevnom životu, a to je da ne volim sastanake. Kad mi neko kaže da ću za tri dana imati taj i taj sastanak, bilo bi bolje da mi zatraži da mu snesem šifonjer sa trećeg sprata. Priča o ambasadoru je poput one da nisam napisao Maratonce. Ta priča je tačna samo utoliko što sam imao dva-tri razgovora na tu temu, a onda sam seo i ozbiljno razmislio o tome. Shvatio sam da bi u tom slučaju moj život u narednih četiri-pet godina bio samo jedan veliki sastanak, da bih morao svakog jutra da oblačim odelo koje i ne volim previše, da se ponašam veoma ozbiljno i da ja to neću izdržati.“
Objašnjava i zašto je prihvatio da bude predsednik Upravnog odbora Kliničkog centra Dedinje: „Zato što sam slučajno imao veze s ljudima koji su hteli da pomognu toj bolnici. A pošto je u pitanju bolnica u kojoj se leče prvenstveno oboleli od srčanih bolesti, rešio sam da prihvatim. Razmišljam: sve može da čeka, da se pritaji i odleži, ali srce ne može.“
Sergej Trifunović,
glumac, trenutno na odsluženju vojnog roka, u listu „Nedeljni telegraf“ govori o tome zašto bi voleo da na filmu glumi Željka Ražnatovića Arkana: „Meni bi bio veliki izazov da ga odglumim. Njegova biografija je potpuno fascinantna. Čovek koji ima 136 oružanih pljački, više od Dilindžera, više spektakularnih bekstava iz zatvora od Dilindžera, apsolutno zaslužuje da se o njemu snimi film. Kad je Kegni igrao Dilindžera, što neko ne bi igrao Arkana. I što taj neko ne bih bio ja.“
Zorana Pavić,
pop pevačica i predsednik Rvačkog kluba Partizan, objašnjava svoj angažman u rvačkom sportu: „Dva su osnovna razloga što sam to prihvatila: volim Partizan i volim izazove. Imam ideje kako da doprinesem popularizaciji ovog sporta, a možda privučem i žene da više dolaze na rvačka nadmetanja i motivišu moje momke.“
Vukašin Šekularac,
po tvrdnji lista „Nedeljni telegraf“ najmalerozniji Jugosloven, govori o svom životnom putu: „Prosto je neverovatno kako sam upadao iz nesreće u nesreću i kako sam iz njih izlazio. Dok sam još bio dete, zamalo nisam sekirom odsekao palac na nozi. Zatim mi je puščani kuršum prošao kroz šaku, a svoju prvu kliničku smrt doživeo sam u 12. godini. Sa strujom sam imao nekoliko bliskih susreta. Kada je trebalo da idem u vojsku, golim rukama uhvatio sam provodnike, od šake moje desne ruke ostala je samo kost. Kasnije, u fabrici gde sam radio, našao sam se između dva transformatora. Neko je uključio struju i ja sam počeo da se okrećem između dva strujna kola, prošao sam samo sa lakšim povredama. Sledeći strujni udar bio je od bušilice, koja me je odbacila na obližnju ogradu gde sam polomio dva rebra. Mnogo opasnije je bilo kad se motorna testera otkačila, pri brzini od 8000 obrtaja, i udarila me posred lica. Novembra 1969. godine doživeo sam drugu kliničku smrt. Na putu prema Beranama udario me kamion i odbacio u Lim. Probudio sam se u bolnici tek drugi dan. Najjači bol osetio sam kad mi je amonijak zaledio ruku do lakta. Ujed zmije šarke takođe ubrajam u opasne susrete. Treću kliničku smrt doživeo sam kada me je udario grom. Veoma opasno je bilo kad me zamalo mlin nije samleo. Nakon svih nevolja sada sam se uhvatio u koštac sa opasnom bolešću – rakom. Znam da ovog puta neću pobediti, ali imam strahovitu volju za životom.“
Aleksandar Tijanić,
savetnik za medije predsednika SRJ i bivši ministar informisanja Vlade Srbije, u listu „Srpska reč“ govori o ženama koje se bave novinarstvom; „Sve je veći broj žena u srpskom novinarstvu. Ovo nema nikakve veze s njihovom inteligencijom, ali ima veze s tim da je žene lako korumpirati pažnjom. Njih zloupotrebljava veliki broj političkih stranaka, dajući im navodno ekskluzivne informacije. Te žene, uglavnom mlade devojke, bave se nečim što ja zovem soni-novinarstvom. One nose kasetofon, poture ga pod nos, postave pitanje i odu. To nije pravo novinarstvo. Druga kategorija je televizijsko tzv. celulit-novinarstvo, gde se voditeljkama vide unutrašnji organi jer nemaju suknju. Ne znam šta bi bio muški odgovor – da voditelj nema košulju ili da mu je otkopčan šlic.“
Bogoljub Arsenijević Maki,
slikar i buntovnik iz Valjeva, u listu „Srpska reč“ govori o ceni svog pobunjeničkog angažmana: „Pre pada Miloševića imao sam četiri zanatske radionice u objektu od sto pedeset kvadrata: stolarsku, bravarsku, auto-lakirersku i varilačku, svoje skele za živopisanje crkava, mašinu za pravljenje betonskih blokova, tri auta, džip suzuki samuraj, kopiju trkačkog lotusa, dvosed i teretnu dijanu furgon. Sve što sam nabrojao moja porodica je prodala da bi preživela i finansirala moju pobunjeničku avanturu protiv diktatora Miloševića. Od 5. oktobra do danas nemam nijedan šrafciger a kamoli ozbiljniji alat.“
Borka Vučić,
dugogodišnji direktor Beogradske banke, u listu „Svedok“ odbacuje optužbe da je ona jedan od glavnih krivaca što je banka likvidirana: „To je zbilja interesantno, zašto im smeta Borka. Meni stvarno nije jasno. Možda zato što sam žena koja je celi svoj vek provela u bankarstvu i snašla se u tom poslu. Kao direktor ja sam primila depozit od 30 miliona, a ostavila za sobom 600 miliona maraka. Dakle, tvrdim da nema osnova da me neko krivično goni.“
Jelena Nikolić,
pevačica, skrenula je na sebe pažnju izjavom da je, iako ima 19 godina, još nevina. U listu „Nacional“ govori o svom priznanju: Posle tog mog priznanja bilo je raznih reakcija. Znam da u današnje vreme nije „in“ to što sam nevina, ali to je istina. Nemam momka, živim s roditeljima i braćom i čekam svog princa.“
Jelisaveta Karađorđević,
njeno kraljevsko visočanstvo princeza, u listu „Nacional“ govori da ne planira useljenje u Jugoslaviju: „Nisam navikla konstantno da živim na jednom mestu. Ceo život sam provela kao izbeglica i živela gde sam morala. Nisam navikla da imam korenje koje raste u jednom mestu. Možda bih mogla da živim ovde, ali navikla sam da živim u malom stanu u Njujorku gde mogu da lupim vratima i da odem. Tamo nemam nikavih odgovornosti. Nemam kola, nemam ništa, jer da bih išla gde hoću, moram biti slobodna.“
Radovan Jelašić,
viceguverner Narodne banke Jugoslavije, u novosadskom „Dnevniku“ govori o stranim ulaganjima: „Trebalo bi da svi budemo mnogo srećni, ako se pojavi neka budala koju zanima vlasništvo nad firmom koja ne samo da nema kapital nego joj je potrebna dodatna investicija od nekoliko desetina ili stotina miliona maraka samo da krene od nule.“
Velimir Bata Živojinović,
filmski glumac, u listu „Nacional“ komenatriše vest o pojavljivanju kineskog piva sa njegovim likom: „Pre nekoliko godina imao sam ponudu da snimim reklamni spot za vino koje se prodaje pod imenom Valter na kome bi trebalo da se pojavi moj lik. U pitanju je bila neverovatno dobra finansijska ponuda, koju sam ja, na opšte iznenađenje, odbio. Mislio sam da to nije dobro za imidž Jugoslavije. Ova ideja sa pivom je sjajna, pa čak i ako tek svaki drugi Kinez bude pio to pivo. Ne znam da li će Stalone u svojoj kafani držati to pivo, a on je ionako za mene truba. U Kini.“
Iva Milivojević,
prošlogodišnja Mis Jugoslavije, govori o svojim planovima: „Krunu sam zamenila knjigom. Promenila sam fakultet i sa ekonomije prešla na menadžment. Moj stav je uvek bio da su titule i lepota prolazne i zato ću se u narednom periodu posvetiti fakultetu. Manekensku karijeru neću zapostaviti, ali mi ona neće biti primarna.“ („Nacional“)
Generalski rafali
Momčilo Perišić,
potpredsednik Vlade Srbije, u razgovoru za „Blic“ ocenjuje: „Vojislav Koštunica i Nebojša Pavković su dve hendikepirane ličnosti koje u ovom momentu jedna drugu čuvaju, ali pošto i jedan i drugi imaju hendikep, onda će tako taj veliki zanos i završiti. Jedan drugog hrane i brane ne znajući da tako koče mnoge promene i u Srbiji i u SRJ. Pavković će neminovno završiti u Hagu. Zato i teži da ostane na funkciji što duže.“
Nebojša Pavković,
načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, u izjavi za „Glas javnosti“ tvrdi da je bivši načelnik Generalštaba VJ i potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić 1997. godine planirao vojni udar i da je trebalo da likvidira tadašnje opozicione lidere, a sad koalicione partnere.
Odgovarajući na optužbe Perišića Pavković kaže da je „Perišić izgubio kompas i sve kriterijume o lepom ponašanju i da je krenuo s ličnim uvredama koje njemu nisu svojstvene, pa ne želi dalju raspravu. Perišić je jedan folirant koji poslednjih pet godina, krijući se iza funkcija na kojima se nalazi, radi najprljavije stvari protiv naroda, države i Vojske“.
