Zvona sumraka

Negde u proleće 1998, na proslavi izlaska 400. broja „Vremena“, u vrtu (bez patuljaka) iza zgrade Saveza kompozitora, prišlo mi je tokom te mirisne, izalkoholizirane večeri bar pola tuceta ljudi i obazrivo izrazilo želju da ih upoznam sa Ljubomirom Živkovim, ako takav stvarno postoji (sećam se da je Dragan Velikić bio među samozatajnim fanovima). Lj. Ž. je stajao negde po strani, polaskan, ali i pomalo zbunjen onolikom pažnjom: nije bio navikao na to. Danas je, pretpostavljam, drugačije, naročito otkad je pisac Zone sumraka postao i autentična, neodoljivo neharizmatična TV-zvezda, no trebalo je da prođe izvestan broj godina da „svi“ uoče kako Zona sumraka nije tek usputni dvostubačni gartlic za čas kratiti, zapećak za dokone, ležerna popuna prostora na „kraju“ lista, nego jedan od ključnih autorskih toposa ne samo ovog nedeljnika nego i vaskolikog novinsko-satirično-feljtonističkog pisanja u Srbiji Miloševićeve ere. Ipak, da je „tome tako“ mogli su se odavno osvedočiti čitaoci s višim i suptilnijim zahtevima glede novinskog štiva (koje ima urođenu osobinu da se, u svojim najboljim izdanjima, transcendira u vešto zamaskiranu književnost, ali maska znalce ne vara!), a oni koji su propustili da to učine na vreme mogu sada da nadoknade propušteno gradivo kroz ukoričeni izbor iz Zone sumraka – uz još nekoliko drugojačijih tekstova – koji se, prikladno, zove Groblje slonova („Vreme“, Beograd, 2001).

Već i sasvim ovlašna retrospektiva novinske produkcije devedesetih nameće zaključak (koji potom neće biti demantovan ni najstudioznijim „kopanjem“ po gigantskim plastovima novinske „građe“) da su tri najvažnija autorska doprinosa onome što bi se moglo nazvati satiričnim sagledavanjem društvene stvarnosti – samo kad odrednica satirično ne bi bila tako beznadežno banalizovana i olako potrošena od sluzavaca, mediokriteta, dvorskih budaletina i ostalih dežurnih šaljivdžija – Coraxov crtački opus, o kojem se već „sve zna“, divlje jezičke invektive Petra Lukovića, bespardonično penetrirajuće pravo u srce jednog Svakodnevnog Fašizma, te Živkovljeve cool, gotovo „stereotipno“ laloške verbalne intervencije u mentalno pomerenu stvarnost, učinjene tako što će prilježni zonosumračnik tu naizgled lako uočljivu Pomerenost pomeriti za još jedan krug, za još koji stepen, učinivši je tako zaumnim estetskim fenomenom, otvorivši u Užasu sićušnu, subverzivnu kavernu burleske koja će ga na kraju dokinuti, koja će učiniti svoj delić posla na demontiranju jednog sistema Organizovane Sumanutosti. Otuda su spodobe iz Živkovljevog imaginarijuma ravnopravan deo onog „tunela srpske strave“ koji nastanjuju Milošević-bez-očiju i ostale Coraxove prikaze (stvarnije od stvarnosti) ili oni Lukovićevi željkomalisimići, pokojniradomirismiljanići, spomenkeshampoojović & comp. Kod Lukovića se, dakako, radi o jednoj spisateljski promišljenoj i ispoliranoj, a ipak za čitaoca oslobađajuće sirovoj, vehementnoj, nezaustavljivoj jezičkoj energiji/orgiji, „oluji diskurzivne Moći“, koja „skaredni“ diskurs upotrebljava kao hiperefikasno sredstvo za razgolićivanje suštinske, moralne opscenosti dominantnog jezika, stila i vrednosti epohe; neretko se zalećući do i preko granice onoga što bi se sa tradicionalnog stanovišta imalo smatrati uvredljivim, Lukovićeva strategija kolumnističkog terora ima za svrhu da pokaže kako se istinsko opsceno krije upravo u stvarnosti koja je, svojom drastičnošću, stavila van snage gospođički bonton prema masovnim ubicama i njihovim slaviteljima i hagiografima. Tamo gde poteče krv samo se amoralne i nitkovske minus-egzistencije skandalizuju zbog „poganosti“ jezika koji tu nepodnošljivu stvarnost (hiper)realistički portretira!

Živkovljeva je spisateljska strategija drugačija, a opet nekako komplementarna gorenavedenoj. Kako u predgovoru Groblju slonova piše Dubravka Ugrešić, „Protiv mahnitosti svoga vremena Živkov se obračunava jedinim oružjem koje ima, humorom. Taj humor nije ni ostrašćen niti grub, on je najčešće nježan“. Naturlich, odavno mi se čini kako u Živkova ima nečega od elegantnog, artistički otrovnog „ženskog pisma“ u kolumnistici – a to je, naravno, kompliment! Delujući ponajčešće iz drugog ili trećeg plana, maskirajući se gotovo uvek u najrazličitije sumanute naratore koji nemaju ni miligram svesti o sumanutosti svojih misli i činova, imitirajući i travestirajući najrazličitije forme Drvenog Jezika i suvodrenovinastog mišljenja, izvrćući kroz svoju tekstualnu flajšmašinu kaobajagi naglavačke (a zapravo: na noge!) sve one napabirčene strugotine nekrofilnih ideologija dodatno prežvakanih kroz sterilnu meljavu polupismenih provincijskih inteligenata, „ideologa“ i „vođa“, a koje su bile jedini „legitimni“ narativ, neizmenjivi retorički repertoar jednog besčasnog, zlikovačkog poretka, Lj. Ž. me, da prostite, podseća na onog Lalu iz bradatog vica koji najvolije da podjebava… Ako Luković uvek piše lukovićevski, hipnotišući čitaoca sopstvenim one–man–slengom i čineći ga zablenutim peeping–Tom saučesnikom u njegovim „pričama o (ne)običnom ludilu“, začinjenim funkcionalnim autorovim erotskim opsesijama (koje je, opet, bespredmetno sagledavati izvan rakursa kreativnog jezičkog anarhoterorizma), Živkov primenjuje sasvim drugačiji, pomalo pirandelovski postupak: rado preoblači diskurzivne odežde, pa čak i autorske identitete (jednom je, recimo, bio Ljubomir Šešelj!) ne bi li tim drečavim preobiljem Istog pokazao kako ispod svake od njih izviruje jedno jedincato Ludilo sa ideološko-patriotskim antiterapeutskim „pokrićem“. Skloniji erazmovskom nego rableovskom – ha, ako već pucamo visoko! – filtriranju Ludila kroz Tekst, Živkov ukupnim spisateljskim angažmanom zaista ispisuje unikatnu Pohvalu ludosti, koja nije za čitaoce slabašnijeg uma i(li) preslabih živaca.

To što je Groblje slonova ponajpre hronika („veća od života!“) jedne idiotske decenije, nikako ne znači da je ovaj komunalni objekat sada zatvoren, ispunjen, da na njemu više nema slobodnih parcela; već se i iz poslednjeg poglavlja ovog izdanja vidi da Ludilo poprima nove forme, ne bi li ostalo isto: klerikalnu, novobogatašku, „legalističku“, ambasadorsku… Nismo se još čestito ni odmakli od Zone, a već su zatalambasala Zvona sumraka, dokazujući da je Borba Protiv Tmuše ovde posao za ceo život! Sva sreća da blesimetar ovog banatskog tamburaša i dalje besprekorno radi.