Kako, dakle, napisati filozofski bestseler? Dva su načina. Prvi važi za bilo koju spisateljsko-um(j)etničku delatnost: izabrati neku od večno zelenih tema – seks, hrana, smrt, ljubav, politika – zaboraviti na nužnu složenost filozofskog izraza, do određene mere ovladati spisateljskim umećem, radnju ne komplikovati previše da se naš čitalac ne bi nepotrebno zamarao, ali, istovremeno, s malo dobro dozirane kvazifilozofske retorike tekst premazati mudroserinama, taman toliko da naš čitalac uživa u sopstvenoj pameti koja, eto, proniče u filozofske dubine i razume filozofski tekst. Francuski filozof Mišel Onfre sasvim je to lepo shvatio. Drugi je način komplikovaniji i, zapravo, za njega ne postoji recept. Knjiga Reči i stvari Mišela Fukoa, recimo, iako izrazito zgusnuta i teško prohodna, jednostavno je bila razgrabljena. Šta god, danas, da napiše Đorđo Agamben, njegove se knjige u najkraćem zamislivom roku pojavljuju u prevodima na ko zna koliko jezika. Žak Derida, filozof za koga se može sve reći samo ne da su mu tekstovi lako čitljivi, u Americi je izvodio početne udarce na utakmicama američkog fudbala. Svojevremeno je i Kantova Kritika čistog uma bila bestseler. Doduše, i drugi način deli barem jednu istu crtu sa prvim: tema mora da bude savremena, aktuelna, živa, odnosno da ima lako prepoznatljiv link sa svežim problemima. Sve ostalo je, međutim, stvar filozofije.
Svojom Imperijom (videti „Vreme“, 14. avgust 2003) Hart i Negri su, očigledno, provalili mehanizam bestselera. U trenutku kada je knjiga objavljena, pitanje suverenosti, naročito suverenosti Amerike, bilo je pitanje svih teorijskih pitanja. Mnoštvo (2004) napisano je po istom receptu: dobro lociran problem, prikupljena relevantna literatura, tekst jasan i bez mistifikacija, tema obrađena sigurno i atraktivno, a tekst se, kako sugerišu i sami autori, može shvatiti kao svojevrstan nastavak istraživanja započetih u Imperiji. No, šta je mnoštvo?
Mnoštvo je, najpre, ono što se opire definiciji, ono se opire pitanju „šta?“: suština mnoštva je u njegovoj nesuštastvenosti. Zbog toga je lakše definisati šta mnoštvo nije. Mnoštvo nije narod, jer narod je vrsta političkog jedinstva, a mnoštvo se opiru jedinstvu; iz istog razloga mnoštvo nije klasa, jer se klasa definiše nekakvom samosvešću, a mnoštvo, barem za sada, nema taj samorefleksivni momenat; mnoštvo, međutim, nije ni masa, jer masa je siva, neodređena, bez ikakve subjektivnosti, dok mnoštvo računa na mogućnost da bude predstavljeno, dakle da ima nekakvu političku subjektivnost. Ipak, šta mnoštvo jeste? Na to pitanje ni sami autori ne odgovaraju jednoznačno i u odgovoru posežu za drugim jednim pojmom – za subjektivnošću. Kriza političkih kategorija identifikovana je već u prvoj knjizi: država, suverenost, predstavljanje, sama politika, politički subjekt, sve to danas počiva na veoma nestabilnom terenu. Zato pitaju: da li je, i kako, danas moguće konstituisati politički subjekt, ali na način mnoštva? Drugim rečima, da li je mnoštvo u stanju da proizvede ono zajedničko, neki zajednički prostor koji bi mnoštvo ostavio mnoštvenim, a da se, istovremeno, na neki način ono ipak drži kao celina? To zajedničko oni će, ne bez velike napetosti i velike neodređenosti, nazvati žudnjom za demokratijom (str. 15).
Hart i Negri, dakle, ne odustaju od demokratije, ali kao obrazovani teoretičari koji su prošli tešku školu poststrukturalizma, oni ne upadaju u zamku potrage za čistom demokratijom, onim idealnim tipom demokratije koja će, jednoga dana, posle svega i svemu uprkos, doći da nam pruži rajsko utočište, spokoj i mir. Neće. Ali nas iz problema neće iščupati ni tradicionalni subjekt koji se sve snažnije opire demokratskim impulsima (bezbednost ispred slobode, pravna regulativa ispred političke odluke…), koji sve češće upada u šizofrene probleme: ako odbije šmitovsku koncepciju po kojoj mogućnost rata konstituiše političku subjektivnost, na koji drugi način da konstituiše sebe kao političkog subjekta? Zato bi, istovremeno (a to teško pije vodu), da bude i ratni subjekt i subjekt mira, demokratski subjekt i subjekt koji menja pravila igra. Potreban je, međutim, novi suveren bez suverenosti, novi subjekt bez centra koji crpe energiju margine. Zato Hart i Negri uvode pojam mnoštva, taj stari, zavodljivi, bogati pojam koji je na površinu izvukao još Spinoza, a koji je krajem dvadesetoga veka ponovo stekao teorijsku legitimnost.
Verni svome stilu u kome nema mistifikacija, premda ima zavodljivih i katkad ne sasvim jasnih digresija (u kojima se prepoznaje Negrijev rukopis) u rasponu od Delezovog pojma čudovišta do osvrta na klasične marksističke tekstove, autori sasvim precizno identifikuju probleme – predstavljanje je ključna tačka: ako se mnoštvo hoće subjektivirati ono mora moći da se predstavi, neko, naime, mora da predstavlja mnoštvo – predlažu duhovita rešenja, ali i sami shvataju da su tek na početku jednog filozofski krajnje neizvesnog puta.
