Željko Hubač: Sanjao sam da sam se probudio; režija Dino Mustafić; Narodno pozorište
Željko Hubač je poznati i cenjeni dramaturg. Najširoj javnosti je poznat kao veoma uspešan direktor drame Narodnog pozorišta, u čijem mandatu su se dogodile neke od najznačajnijih predstava u novijoj istoriji ovog pozorišta (npr. Rodoljupci u režiji Andraša Urbana). Takođe, kao direktor drame podržao je tada mlade reditelje u usponu, između ostalih, Igora Vuka Torbicu i Milana Neškovića. Još uvek se svi sećamo kako je ne samo ansambl pozorišta, već i čitava pozorišna javnost dala snažnu podršku Hubaču kada je bio smenjen. No, Željko Hubač je pre svega dramski pisac i scenarista koji iza sebe ima niz izvedenih dramskih tekstova i realizovanih scenarija. Zato se sa velikom pažnjom očekivala premijera njegovog komada Sanjao sam da sam se probudio na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta.
Komad Sanjao sam da sam se probudio objavljen je pre nekog vremena u časopisu “Scena”. Reč je o drami koja stvara kompleksnu sliku pozorišta iz perspektive samih pozorišnika. Drama o tome kako pozorište vide pozorišni ljudi data je u formi sna. Pozorišni čovek, neznano koji, sanja pozorište, odnosno sanja nade i strahove pozorišnih radnika (reditelja, glumaca, pisaca, upravnika). Nadanja su brojna – značajna uloga, veliki uspeh i priznanje (makar posle smrti), uzvraćena ljubav, bogati i darežljivi sponzor. Strahovi su još brojniji – strah da će u potrazi za sponzorom postati žrtve sumnjivih tipova, da će zakasniti na predstavu, da će predstava biti otkazana a projekat obustavljen, da će predstava biti loša, da ljubav neće biti uzvraćena, da će biti ostavljeni… I to nije sve! U drami/ predstavi pojavljuju se i likovi iz klasične dramske književnosti, spominju se pojmovi iz savremene pozorišne estetike, prikazuju se tipične situacije iz pozorišnog života, govori se o sudbini pripadnika LGBT zajednice unutar pozorišta… Sanjao sam da sam se probudio je dramska zbirka sveukupnog autorovog pozorišnog iskustva i saznanja u koje je on upleo još i istinite priče od kojih su neke lične, a neke se tiču drugih ljudi. Neke od tih priča su opšte poznate, a neke baš i ne. Brojnost različitih “priča” dovela je do toga da svaka mora biti svedena na crticu i da autorov odnos prema estetskim pitanjima, kao što je odnos prema postdramskom pozorištu i savremenoj kritici, takođe bude sveden na crtice. Jasno je da je iz ovako bogatog i raznovrsnog materijala teško mogla da nastane koherentna klasična dramska forma. Zato se pisac odlučio za formu sna jer se san zasniva na asocijativnim vezama koje se mogu protezati unedogled, naročito ako je snevač nepoznat i ako se ne budi nego iz jednog upada u drugi san. Možemo da pretpostavimo da je snevač sam pisac komada, Željko Hubač, ali on se nigde decidirano ne izjašnjava. Zato što se opredelio za takav postupak, on je sačuvao izvesnu dozu spisateljske objektivnosti, ali je istovremeno sebi izbio iz ruke veoma moćno sredstvo u ovo savremeno doba. Publika (pa i kritika) ceni dela u kojima se autori sasvim ogoljuju pred licem javnosti.
Reditelj Dino Mustafić se ponašao obzirno prema razbokorenoj strukturi teksta. Nije pokušao da napravi nepostojeću hronologiju, niti je oštrim štrihom sažimao komad – koncentrisao se na gradnju tempa i ritma. On je želeo da se scene brzo smenjuju. Međutim, nije želeo da se predstava dešava na praznoj pozornici (koja je najlakša za brze promene), već je scenografkinja Jasmina Holbus napravila nekakvu plitku pozornicu sa dva lica koja se stalno rotiraju. Jedno lice je sterilno belo a la “moderna” scenografija, a jedna sa zidom od furnira i lajsni a la “realizam”. Ova scenografija je omogućila da se scene brzo smenjuju i da nam glumci budu bliži. Samo što ta belina i drveni furnir nisu uvek bili najjasniji znak mesta dešavanja jer komad obiluje veoma različitim situacijama koje je teško svesti na samo dva scenska prostora. S druge strane, uzbudljivosti predstave značajan doprinos dala je primadona Katarina Jovanović koja je svojim izražajnim načinom izvođenja pesama jako podizala emotivni naboj predstave iako, objektivno gledano, njena pojava nema jasne dramaturške veze sa drugim pojavama već je još jedan “medaljon” u opštoj priči o pozorištu.
Predstava počinje nasilnom scenom – kriminalac koji je i narkoman maltretira svoju devojku i dramskog pisca. Scena pisana u duhu Hubačevog komada Bizarno dobija zaokret kada likovi zamene uloge. Tu shvatimo da ne gledamo nastavak poznatog komada već neku vrstu poigravanja sa različitim savremenim pozorišnim žanrovima. Najjači utisak, naravno, ostavlja savremena melodrama o nesrećnom LGBT trouglu u kome glavni junak (glumac) ne strada zbog ljubavi već zbog brutalne agresije zajednice koja mu ne dozvoljava da živi život kako on želi. Taj deo predstave je sam po sebi potresan, a reditelj ga je još više potcrtao time što Katarina Jovanović uzbudljivo interpretira poznatu pesmu koja govori o tragičnoj homoseksualnoj ljubavi (Take Me To Church), a onda, kao da to nije bilo dovoljno efektno, glumci još i ispaljuju konfete. Gledaocu ne ostaje ništa drugo nego da pomisli: “O kakav potresan i uzbudljiv kraj predstave, šteta što je tako kratka!” Ali, predstava se nastavlja. Veoma je teško da interesovanje publike ne opadne nakon što se kulminacija dogodila praktično na pola predstave. Taj problem je reditelj pokušao da reši tako što je donekle promenio stil igranja glumaca u narednoj sceni (postao je prenaglašeniji). Kada se tome doda da se ta scena dešava u a la ekspresionističkom stilu Momčila Nastasijevića, dobija se utisak da počinje nova predstava. Međutim, dramski tok se vrati na savremeno pozorište, a publika se suoči sa saznanjem da gleda predstavu u kojoj ne može da nasluti tok radnje i pretpostavi kuda to vodi. Reditelj povremeno podiže naše raspoloženje pesmom Katarine Jovanović. Na kraju predstave se pojavljuje i hor starih pevača koji pevaju u slavu novog pozorišta, čime ironijski reditelj i pisac žele reći da ničeg novog u pozorištu nema niti će ga ikada biti. Za kraj dela o odnosu režije i teksta treba dodati i to da u jednom momentu čujemo iz off–a glas koji govori o svom snu i o umetnicima nadrealistima koji su se bavili snom, reditelj na platnu pušta fragmente iz poznatih kultnih nadrealističkih filmova i fragmente sa Dalijevih i Bošovih platana, a glumci pevaju obrade velikih hitova popularne muzike. U ovakvom obilju materijala publika se uvek može zapitati zašto ima ovo a nema ono, ili zašto onoga nema još više… Takva pitanja se sama od sebe nameću kada ne postoji čvrsta struktura podržana snažnom emocijom koja bi “oduvala” suvišna pitanja i naterala nas da se zanesemo i prihvatimo predstavu takvu kakva je.
Glumački ansambl ove predstave (Jovan Jovanović, Dušan Matejić, Anastasia Mandić, Suzana Lukić, Nina Nešković, Nikola Vujović i Slobodan Beštić) potrudio se da predstavu igra brzo, dinamično i da nam svaki zaokret u priči bude glumački jasno dočaran. Sam tekst nikome od njih ne daje mogućnost da ostvari nekakvu naročito zapaženu rolu iz prostog razloga što se situacije veoma brzo menjaju. Ali bez obzira na to, glumački ansambl je svojim načinom igre doprineo da relativno lako “prođemo” kroz ovaj komad i uspostavimo emotivnu vezu sa pojedinim situacijama. Njihova gluma je povremeno bila prenaglašena (npr. scena a la Nastasijević u kafani u nekakvoj neimenovanoj prošlosti), što je, verovatno, bio zahtev režije. U drugom delu predstave, bilo je momenata kada je tekst nudio priliku za grubu geg-komediju koju su glumci spremno iskoristili i očekivano izmamili smeh od publike, a time je predstava (još jednom) promenila stil izvođenja.
Najjači i najbolji delovi predstave su oni koji se tiču savremenog pozorišta koje i reditelj i pisac odlično poznaju – sukob upravnice i reditelja, beskrajni zahtevi zaposlenih da upravnik uradi ovo ili ono, različita dovijanja umetnika da realizuju svoje umetničke zamisli, nevolje koje od umetnosti pravi ego umetnika, pusta želja umetnika da, makar nakon smrti, bude prepoznata njegova prava vrednost i iskaže poštovanje i divljenje. Sve su ovo teme i motivi koji čine da Sanjao sam da sam se probudio bude svedočanstvo o savremenom srpskom pozorištu i njegovim (ne)mogućnostima da se samosagleda. Ipak, da je materijala bilo malo manje ili da je napravljena oštrija selekcija materijala, utisak bi bio bolji. Čitava jedan bogata biografija i sva razmišljanja i svi odnosi koji proizilaze iz te biografije ne mogu stati u samo jednu dramu, odnosno predstavu.
Ministarstvo kulture odbilo je da izdvoji 120.000 dinara za podršku programu Nišvila posvećenom Šabanu Bajramoviću. Prethodno je Selakovićevo ministarstvo ostavilo bez dinara i Nišvil džez festival iako je među 10 najboljih džez festivala u Evropi. Da li u Srbiji ima mesta samo za „srpsku“ muziku
Pred premijeru, Sektor protivpožarne zaštite Narodnog pozorišta tražio je od scenografa predstave „Gospođa Olga“ da zameni trsku iz scenografije, mada prethodnih dana nije nikom smetala
Na licitaciji, po početnoj ceni u visini jednog većeg stana, prodat je dvorac porodice Dunđerski firmi u vlasništvu Maje Buhe. Država je imala pravo preče kupovine
U današnjem svetu ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Film ”Bugonija” taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – on ga registruje iznutra
Početna cena po kojoj će biti licitiran dvorac Sokolac porodice Dunđerski sa okolnim objektima i imanjem je 325.000 evra. Država nije zainteresovana da ga kupi
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
