Kada smo se prošle godine dogovarali da radi muziku za predstavu „Mama“ u Pozorištu Atelje 212, stvari su bile izgledne: trebalo je da zaleči ranu od operacije, da se odmori na svom omiljenom Halkidikiju i da nam, osvežen morem, suncem i grčkim vinom, isporuči ono što smo uvek dobijali od njega: inspirativnu, zanimljivu i tačnu muziku koja pokreće, podržava i komentariše radnju, ali i podstiče na uzbudljivu pozorišnu avanturu.
Bilo je vremena i za prijateljsku kafu u kafiću iz njegovog novobeogradskog komšiluka. Zoran bi uvek imao preciznu dijagnozu naše kulturne scene i dobar uvid u njene aktere. Umeo je da govori o manama društva, da kudi lenjivce, ali je više od toga voleo da hvali talentovane, obrazovane i pametne. Svaki dobar predlog ili ideju Zoran bi prihvatao usklikom: „Fantastično!“. Pritom, pohvale koje su bile upućene njemu i njegovom radu prihvatao bi veoma skrupulozno, želeći da što pre pređe na neku anegdotu iz svakodnevnog života. I uvek bi pominjao svoju porodicu, koju je beskrajno voleo.
Zbog zdravstvenih komplikacija morao je da prekine letovanje i ležaljku na plaži zamenio je krevetom u grčkoj provincijskoj bolnici. Stvari su, čini mi se, tada krenule po zlu. Posle letnje pauze, po prvi put je izrazio sumnju da će moći da radi na novoj predstavi. Tačnije, on je hteo da vrati projekat, ali sam uspeo da ga ubedim da ćemo, ukoliko on bude sprečen da prisustvuje probama, koristiti nešto iz njegovog bogatog muzičkog „fundusa“.
A onda mu je zakazana još jedna operacija. Bio je izričit da moramo naći drugog kompozitora. Na predlog da to bude njegova bivša studentkinja Aleksandra Vrebalov odgovorio je: „Presrećan bih bio zbog svih vas da Aleksandra radi. Ona je najbolja.“ (plus grafika Srce) To Zoranovo Srce pratilo nas je sve do juče, kada to više nije moglo.
Što više razmišljamo o Zoranu Eriću, iznova shvatamo zašto je on bio toliko voljen: kao umetnik, kao saradnik, kao čovek… Kada bi na probe doneo svoju muziku, bio je to praznik za sve. Strepnja i neizvesnost brzo bi nestajale, uspostavljao bi se novi dijalog i učvršćivalo staro poverenje. Voleo je pozorište i glumce, a rediteljsku ideju je sa razumevanjem pratio do kraja. U svemu je bio vrhunski, u svemu je ostajao dosledan svojim principima.
Bio je na velikim svetskim pozornicana, ali se radovao da putuje u Gračanicu ili Viroviticu, Kruševac ili Šabac, gde su nam bile premijere. Radio je umetničku muziku, ali i primenjenu muziku – i jedno i drugo kao najbolji posao koji mu je poveren. Na početku karijere napisao je balete koji su bili inspirisani domaćom literaturom. Mislio sam da bi bilo dobro da uradi balet i operu na Andrićevu temu. Pre deset godina imali smo zajedničku premijeru savremenog baleta „Prokleta avlija“. Do opere nismo stigli…
Za svoje umetničke radove dobijao je najviše nagrade i zvanja, ali je uvek imao vremena za svoje studente i prijatelje. Obavljao je najodgovornije poslove na FMU i Univerzitetu umetnosti. Kada se Vladimir Kostić založio za proširivanje Odeljenja umetnosti SANU, jedan od prvih koji je svojim delom zaslužio da uđe u red akademika bio je Zoran Erić. To se nije desilo. Zoran Erić je i to razumeo i ostao najveći.
