Zmaj-tetka i frankfurtski majmuni

Strepi Dobrice, strahuj Lojanice – izašao je novi Basarin roman… Dobro, ali šta da radimo mi ostali, je l’ da se radujemo? Zavisi. Svako će tu pronaći nešto za sebe. Ako ste oblaporni uživalac dobre književnosti, a još i odrasli više na Montiju Pajtonu nego na Nikolaju Velimiroviću i ako, samim tim, imate predispozicije da volite Basarine zaumne invektive, nećete biti iznevereni. Ako ste, recimo, Antonić Slobodan (bilo kao ličnost ili kao metafora), pa knjige koje sadrže elemente duhovitosti, ironije, sarkazma, apsurdističkog preterivanja i ostalih nedovoljno proučenih paranormalnih fenomena čitate s mastiljavom olovkom u ruci, panično podvlačeći najstrašnija (dakle: skoro sva) mesta i povremeno podvriskujući „iju, iju!“, opet će za vas biti posla. Sve u svemu: ista meta, isto odstojanje? Hm, i da i ne.

Novi roman Svetislava Basare Dugovečnost (Laguna, Beograd 2012) prirodan je nastavak „ciklusa“ romana u kojima Basara na svoj način pretresa srpsku savremenost (a u nekom deprimirajućem smislu i svevremenost) i turobne (kvazi)ideološke konfabulacije na kojima se ova gradi – pa otuda ta stvarnost, kako Basara odavno primećuje i s dobrim razlozima učestalo varira, pati od manjka sebe same, a otuda i naše egzistencije prečesto deluju kao da baš i nisu pouzdano realne. Kako, uostalom, da išta bude realno u najsušnijem, sasvim već skorelom delu globalne pustinje realnog?! Otuda ni u Basarinim romanima, duboko uronjenim u mračni svet lokalnih opsesivnih patologija, ne može biti „psihološkog realizma“, linearne naracije, principa kauzalnosti i ostalih trica i kučina koje, u najboljem slučaju, (mogu da) pripadaju svetu stabilnih sistema, kako društvenih tako i kulturoloških. Ali zato ima u izobilju njihovog zaigranog subvertiranja! Kakav, bre, psihološki realizam u zemlji gde je jedan stvarni poslastičar rukopoložen za ministra kulture, a najpoznatiji kriminalac svih vremena je nominalno bio poslastičar?! Ovoga, naravno, nema u Dugovečnosti, niti za tim ima ikakve potrebe: nije Basarina recentnija književnost satirični odraz stvarnosti – kamo lepe sreće za nas i za stvarnost da je tako – nego je stvarnost (onoliko koliko je još uopšte ima) odmetnuti i oživljeni element Basarine fikcije. U tom su smislu ovih dve stotine i šezdesetak strana Dugovečnosti ono što je preostalo nakon što je sve ostalo pobeglo iz korica napolje, i sada je svugde oko nas: na ulici, u novinama, u televizoru, u Važnim zgradama gde stoluju Važni ljudi.

Pa dobro, ali šta je ipak ostalo unutra? Oh, više nego dovoljno toga. Mada nema nikakvih direktnih dodirnih tačaka sa prethodnikom (likovi, mesta, situacije…), Dugovečnost prirodno nastavlja tamo gde je Mein Kampf stao. Osim što pripovedač i, uslovno, autorov alter ego više nije Kramberger nego Nastasijević i ne leži u bolnici nego hrani majmune u zoološkom vrtu u Frankfurtu (!), a ni njegov antagonist iz samog srca pustinje realnog nije Drempetić, nego Maslać (naravno, uvek samo prezime bez imena, upravo zato što svi ti „maslaći“ nisu i ne mogu biti likovi-ličnosti – u nekom dubljem smislu baš kao i njihovi bezb(r)ojni „stvarnosni“ uzori – nego samo likovi-monade!), koji pak hrani majmune zajedno s Nastasijevićem. A šta ima slađe dok hraniš majmune za imperijalističke marke, to jest evre, nego da se fri-džez filozofira o vaskolikom srpstvu i ostalim „otadžbinskim“ zanimacijama? Naročito „u dijaspori“, čiji je nadrndani, a do licemerja paradoksalni opsesivno-kompulzivno pregrejani patriotizam jedna od važnijih meta ove „komendije del arte“… Drugim rečima, Basara pošteno meša svoj špil karata, ali naravno da su sve karte i dalje tu. Uz ovu je dvojicu centralni lik romana – do te mere da im krade show – Kangrga, svojevrsni usmeni mudrac iz jedne davne beogradske kafane, jedan od onih podzemnih gurua koji izgovaraju istine kakve se drugi groze i pomisliti. Kao opservator i rezoner, pa i „vergilijevski“ vodič kroz čistilište i pakao ljudskog pada, Kangrga unekoliko sublimira centralne tematsko-motivske tačke ovog romana. Na drugoj strani, nad celom tom konstrukcijom „lebdi“ odsutno-sveprisutni lik Jelene Nastasijević, pripovedačeve dugovečne tetke, zmaj-žene naizgled sasvim anonimne, ali žene koja je zapravo svojim životom ni manje ni više nego „srušila komunizam“! Ako vam je to, hm, pomalo bizarno, šta ćete tek reći na činjenicu da je pripovedačev otac jedne davne socijalističke godine iz čista mira prešao na islam, zatim se pridružio Al kaidi i na zakučasto posredan način čije razgonetanje ostavljam čitaocu skrivio napad na tornjeve Svetskog trgovinskog centra?! Da, videćete iz ovoga da Basaru smisao za igru nije napustio, ali ta igra nikada nije „bez neke“: piscu je ponajviše stalo do teranja-do-apsurda konsekvenci svakojakih ideoloških monomanija.

Beskrajno je inventivan i duhovit način na koji je Basara u ovaj roman kao likove uveo Andrića i Krležu, naravno i Tita, i koga još sve ne; na drugoj strani, dva njegova najredovnija pacijenta mogu malo da predahnu, jer su ovde sasvim u trećem planu (gle, čak je i „zlog“ Vuka Karadžića sasvim malo!), što knjizi čini dobro, utoliko što je pisac sasvim izbegao prekomernu „aktuelizaciju“ i pamfletizaciju romana, a čime je nepotrebno bio prezačinio kraj prethodne knjige. To Dugovečnosti ne oduzima baš ništa, a dodaje joj, između ostalog, na kompozicionoj uravnoteženosti i celovitosti.

Nesuvisli su oni tobože dobronamerni prigovori kako Basara svoje novije romane piše kao „proširene kolumne“. Dakako da je svetonazor autora tu negde (a da gde bi bio?), ali Basara kao romanopisac sve svoje autorske naume ostvaruje strogo književnim sredstvima, i ne uočiti to znači, u najboljem slučaju, ne shvatati ništa o naravi, strukturi i „elastičnosti“ savremenog romanesknog teksta. Dugovečnost je, u tom smislu, pre svega čitalačka gozba, revija uspelih likova i slika, lucidne duhovitosti u kojoj nema ničega raspričano „vickastog“, studioznosti u dočaravanju i interpretiranju jednog sveta sa obeju strana „fikcionalnog“, jedne (manjkave) stvarnosti u kojoj nam je živeti. Takav kakav je, Basara je posve samorodan fenomen, ne samo u literaturi ovog jezika; koliko sam u stanju da sagledam, osim ponekog „ludog“ Rusa (Peljevin, Sorokin, Jarkevič…) niko danas ne piše prozu koja bi Basarinoj mogla stati uz rame po količini autorske odvažnosti i kreativnog ludila neophodnog da bi se nepodnošljiva teškoća življenja u svetu bolesnih, ubilačkih himera prozračila zračenjem kroz zrak čiste energije nesmiljene, nepotkupljive lucidnosti.