Pođimo od početka, tj. od naslova. Zašto se radnja komada Zločin na Kozjem ostrvu Uga Betija dešava baš na „Kozjem ostrvu“? Da li samo zato što su koze zaštitni znak pasivnog, zabitog i nepristupačnog kraja, upravo onakvog kakav je potreban italijanskom piscu da bi razvio priču o opasnom iskušavanju osujećenih i duboko potisnutih ženskih strasti? Iako ovakvo, etno-geografsko objašnjenje neosporno stoji, čini se da njime nije do kraja iscrpljen metaforički potencijal koza: bez želje da se prepuštamo kritičarskim učitavanjima, ne možemo a da ne istaknemo i mitološko tumačenje po kome satiri – ta opasna šumska bića, pratioci boga Dionisa – imaju baš kozja obeležja.
Upravo satirski momenat može da pruži ključ za alegorijsko tumačenje dela: u osnovi Betijevog komada prepoznaje se ritualni obrazac u kome bi neznanac Anđelo bio satir, biće koje unosi nemir u svet žena, oslobađa i raspaljuje njihove potisnute strasti i dovodi ih u stanje orgijastičkog samozaborava. Izbavljenje iz orgijastičkog samozaborava često se, kao u Euripidovim Bahantkinjama, ostvaruje ritualnim čerečenjem žrtve, baš kao što i Betijeve „bahantkinje“ Agata, Pija i Silvija vraćaju svoj izgubljeni mir tako što ubijaju Anđela… U ovoj priči o ritualnom iskušavanju, samozaboravu i otrežnjenju može da se prepozna još jedan, univerzalan tematsko-značenjski sloj, a to je bolno preispitivanje vlastitiog identiteta.
Međutim, to što u komadu Zločin na Kozjem ostrvu može da se uoči bogati dramski potencijal ne znači da je on u potpunosti i ostvaren. Čini se da je središnji problem drame neusklađenost između realističke priče o tri usamljene rođake koje u nekoj zabiti seksualno provocira nepoznati muškarac i njene analizirane alegorijsko-ritualne osnove. Naime, umesto da komad paralelno i ravnopravno funkcioniše na oba plana, dolazi do situacije da se ti planovi sudaraju, mešaju i međusobno potiru. Realistička priča sa psihološki uverljivim likovima i njihovim odnosima počinje da trpi od alegorijskih ambicija drame, tako da se u drugom delu ona postepeno rastače i gubi u uopštenim razmatranjima na temu iskušenja, strasti, odrastanja, oslobađanja, identiteta. S druge strane, poprimajući karakter opšteg mesta, i alegorijski sloj drame biva ugrožen.
Ono što se prvo primećuje u predstavi nastaloj u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i festivala Grad-teatar Budva jeste njen, što bi se reklo, „vizuelni identitet“. Kao i u nekim svojim ranijim predstavama, reditelj Nebojša Bradić je insistirao na stilizovanom i estetizovanom pozorišnom izrazu, koji je ovog puta ostvaren u vrlo uspešnom rešenju scenografije i kostima. Pored toga što jasno, funkcionalno, pa i metaforički označava prostor (visoki zid nepristupačne kuće naspram kozje staze koja se okomito spušta i na samom kraju zavija i pretvara u bunar), ova stilizovana scenografija Zorana Ristića ostvaruje, svojim jednostavnim i valovitim linijama, i autonomni likovni efekat, što je retkost u našem pozorištu. Kostimi Maje Nedeljković diskretno označavaju i diferenciraju ženske likove (crne dokolenice naglo odrasle devojke, stroga crna haljina udovice, dekoltirana bela bluza kokete), da bi ih različitim crvenim detaljima objedinili, kao što i prigušena strast povezuje ove Betijeve junakinje.
Ovo stilizovano vizuelno okruženje ispunjeno je scenskom akcijom koja nije preterano stilizovana; naprotiv, reditelj Bradić insistira na dinamičnim, jakim i ekspresivnim rešenjima, kao što su prizori nasilja, seksa ili čak jednog orgijastičkog plesa. Međutim, ova rešenja često ne ostvaruju željenu ubojitost, ona ne postaju adekvatan scenski izraz strasti koje opterećuju junake jer deluju isuviše konceptualno, kao da su spolja postavljena. Doduše, ne treba zaboraviti da se, kao što je već istaknuto, i u komadu priča i karakteri raspršuju u neodređenim dramaturškim rešenjima. U takvim okolnostima, glumci su se sâmi snalazili u postavljanju osnovnih crta likova; tako smo dobili opasnog, demonijačnog Anđela (Goran Šušljik), energičnu i koketnu Piju (Nataša Šolak), prenapetu i jurodivu Silviju (Milena Pavlović), čvrstu, odlučnu, sa životom pomirenu Agatu (Mirjana Karanović).
Ipak, ono što ponajpre nedostaje predstavi jeste neko značenjsko pomeranje i izoštravanje, koje bi pružilo ubedljiv razlog za novu, savremenu postavku ovog, u krajnjem saldu, ne preterano značajnog dramskog dela.
