Živi znak narodne nezavisnosti

U svojoj „Istoriji srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba“ Borivoje S. Stojković piše o osnivanju Narodnog pozorišta: „Svesrdno zalaganje oko podizanja pozorišne zgrade i osnivanje stalnog Narodnog pozorišta u Beogradu spadaju u najveće kulturne inicijative srpskog naroda u toku jednog veka. To je bio jedan od najdražih nacionalno-kulturnih ideala mnogih srpskih naraštaja još od četrdesetih godina 19. veka. Ima nešto što zaista zadivljuje u ovom velikom kulturno-istorijskom poduhvatu u još društveno nerazvijenoj prestonici i malenoj kneževini: složena i stručna organizacija, različite ambiciozne zamisli, koje su prevazilazile mogućnosti jedne sredine, njihovo oduševljeno ostvarivanje, izvođenje vrlo obimnih radova, svesrdno angažovanje naraštaja svih uzrasta, ljudi svih profesija, čitavog beogradskog društva, naroda, kneza Mihaila i državnih vlasti – sve to dirljivo svedoči o zanosu, visokoj nacionalnoj i kulturnoj svesti u jednom velikom kulturno-istorijskom trenutku. Pozorište je zaista izrastalo iz srca, svesti i kulturne potrebe srpskog naroda, uprkos ogromnim finansijskim žrtvama i drugim neostvarenim, možda isto toliko važnim, kulturnim zadacima. Svi ovi divljenja dostojni kulturni hodočasnici vodili su Srbiju na velika vrata napretka.“

Prošlo je 150 godina od ovog „velikog kulturno-istorijskog trenutka“ i Narodno pozorište deluje u savremenim okolnostima koje je Dragan Klaić, nakon opsežnog istraživanja funkcionisanja velikih pozorišnih kuća širom Evrope, definisao kao „krizu velikog repertoarskog pozorišta“, pozorišta sa stalnim ansamblom koje može da opstane samo uz opsežne subvencije, jer na komercijalnoj osnovi ne može da iznese ogromne troškove pripreme i izvođenja predstava. No, to su pitanja kojima će Narodno pozorište i država morati da se bave u budućnosti; sada nas, pre svega, interesuje nešto što je manje opipljivo od finansija i tržišnih odnosa u kojima pozorište deluje. To su „svesrdno zalaganje“, „zanos“, „oduševljenje“, pa i „ambiciozne zamisli koje su prevazilazile mogućnosti beogradske sredine“ bez kojih od izgradnje ne bi bilo ništa. Stojković iscrpno piše o finansijskim teškoćama koje su stajale na putu prema tom cilju, pa deluje kao da su naši preci bili sasvim neracionalni kad su krenuli u poduhvat koji je nadilazio kapacitete male kneževine koja će tek deset godina kasnije biti priznata kao samostalna država.

Iz današnje perspektive, kada se Evropi pokušavamo približiti „otvaranjem poglavlja“ koja nam ona neprekidno isporučuje, ponašanje kneza Mihaila, ministara, intelektualaca i celog društva tog doba deluje nam kao neodgovorno, pa čak i naivno „protezanje preko gubera“. Kakva je to državna politika zasnovana na oduševljenju bez materijalnih uslova za to? Da li, kada ovo kažemo, zaboravljamo na mnoge „nerealne“ zahteve koje je Srbija sebi postavljala „pre vremena“, tokom celog 19. veka – od Karađorđevog „ustavotvorca“ Bože Grujića i njegovog „Ustrojenja Praviteljstvujušćeg sovjeta“, preko Sretenjskog ustava Dimitrija Davidovića, kojima se zaostala Srbije pokušavala urediti na tradiciji Francuske građanske revolucije? Zar i to nisu bile ambiciozne zamisli koje su prevazilazile „mogućnosti sredine“?

Izgleda, međutim, da su naši prethodnici znali više o izvornim evropskim državotvornim principima od nas! Znali su, odnekud, da je Francuska komedija (Comédie Frannjaise) prvo nacionalno pozorište i rodonačelnik svih repertoarskih pozorišta, delo političke volje Luja XIV da stvori centralizovanu nacionalnu državu. Savez pozorišta sa Lujem XIV bio je deo njegovog programa da politički organizuje narod i oblikuje naciju. A ishod ove političke akcije bio je da su glumci, prvi put u dvomilenijumskoj istoriji teatra, ostvarili status visoko cenjenih članova društva. Statut koji su obezbedili pod Lujem XIV preživeo je i pad monarhije, pa su se u Republici izborili za dodatne privilegije: sa titulama pensionnairea i societairea najbolji od njih izjednačeni su sa „besmrtnicima“ Francuske akademije nauka i umetnosti.

Dalji razvoj je poznat. Od kraja osamnaestog i tokom celog devetnaestog veka, pa i kasnije, sve do danas, formiranju nacija i nacionalnih država (država-nacija, kako ih naziva Hana Arent) prethodilo je i osnivanje velikih narodnih pozorišta.

U Srbiji, kao i u drugim zemljama između Baltičkog i Jadranskog mora, gde nacionalno trojstvo „narod – teritorija – država“ nije moglo da se materijalizuje, prioritetna briga je bila da se podigne

nacionalna svest i postigne krajnji politički cilj – stvaranje nacionalnih država. Tako su ubrzano osnovane kulturne institucije: Narodna biblioteka, Matica srpska, Društvo srpske slovesnosti… Naše Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu osnovano je 1860. godine, mnogo pre nego što je Vojvodina postala deo Srbije i Jugoslavije; Beogradsko Narodno pozorište 1868. godine – deset godina pre nego što je Srbija postala samostalna država; otvaranju Hrvatskog narodnog kazališta prisustvovao je lično car Franjo Josif (ali je Hrvatska još dugo ostala deo Austro-Ugarske). Isto se dešavalo u Rumuniji, Bugarskoj, Češkoj…

Ponos zbog učešća u borbi za nezavisnost i briga o narodnom suverenitetu našli su svoje mesto i u osnivačkim aktima mnogih pozorišta ravnopravno sa navođenjem glavnih umetničkih ciljeva. Rumunsko Narodno pozorište „Jon Luka Karađale“ ističe da je ono „od početka, 1852. godine, zauzelo politički stav i bilo uključeno u promociju nacionalne nezavisnosti i slobode“, a Narodno pozorište u Beogradu da je ono „živi znak narodne nezavisnosti i zalog budućnosti naroda i njegove veličine. A danas, kad se spominje stepen oduševljenja Beograđana (i ne samo njih, jer su u prikupljanju priloga za podizanje zgrade Narodnog pozorišta dragovoljno učestvovali građani i organizacije i udruženja iz cele Srbije) shvatamo da nije samo politički razlog bio važan. Jovan Đorđević, prvi upravnik Narodnog pozorišta (i uzgred, autor stihova himne Bože pravde), apelovao je tako na Namesništvo kneževog dostojanstva (koje je posle atentata na kneza Mihaila preuzelo brigu o izgradnji) da se pozorište što pre osnuje „na korist publike, da ne bi ostala čitavu godinu dana bez ovog najplemenitijeg duhovnog uživanja.“

Tokom 1868. i 1869. godine cela Srbija je oduševljeno pomagala izgradnju pozorišta. Naši preci očigledno nisu patili od skromnosti. Odbačen je plan da se pozorište podigne na temeljima zidina na nestabilnom terenu Zelenog venca, a zatim i sledeći da se na prostoru Stambol kapije gradi od slabijeg građevinskog materijala. Miša Anastasijević je ponudio 1000 dukata da se obezbedi odgovarajući tvrdi materijal, a knez Mihailo da „pozorište podigne o svom trošku“ i stavio na raspolaganje 5000 dukata. Ostalo je obezbedila Kneževina, što je bio jedan od njenih najvećih izdataka u prethodne dve decenije. A kada je postalo jasno da pozorište nije samo zgrada, nego da ima produkcijske potrebe, Beograđani su donosili oružje, odeću, nameštaj i razne predmete potrebne za rekvizitu, kostim i scenografiju. Izaslanici Pozorišnog odbora (danas bismo rekli: upravnog odbora) putovali su u Beč, gde su iz Burg teatra pribavljali tekstove za pozorišnu biblioteku i naručivali kostime.

Narodno pozorište je, kao i svugde u Evropi, čedo nacionalne države, ali je istovremeno, od početka, i delo kulturnog entuzijazma društva. To pokazuje ne samo ulaganje u podizanje zgrade, nego i repertoar koji je oduvek bio rezultat dijaloga s publikom koji se ostvaruje svake večeri. Umesto da računa na prvobitni ponos zbog postojanja velike nacionalne ustanove (zbog čega su prve godine rada Narodnog pozorišta obeležili isključivo komadi sa nacionalno-istorijskim temama), Narodno pozorište je već na početku moralo da se prilagođava uvek novim zahtevima publike. Jer sva pozorišta, otkad je sveta i veka, moraju da se rukovode nepisanim „društvenim ugovorom“ sa publikom, sporazuma koji ne podrazumeva ograničenja koja dolaze spolja, izvan pozorišne sale. Društveno organizovanje publike se ne zasniva na posebnim zakonima i zahtevima, nego na isprepletenim vezama ustaljenih konvencija, promenljivih pojava ukusa, standarda i običaja, ili kako bi se danas reklo – trendova. Između pozorišta i publike se stalno formira nešto što Franc Boas zove „disciplinom ukusa“. Zato je angažovanost pozorišta – imperativ. Od nje se ne može pobeći i kad bi se htelo – to ne bi prihvatili ni gledaoci ni umetnici.

Osnivači Narodnog pozorišta su intelektualci tog vremena, tadašnje vlasti, ali i građani Beograda i Srbije. Svi zajedno su delili istu energiju u ostvarivanju poduhvata. Kao da su svi bili od one vrste ljudi za koje veliki reditelj Maks Rajhart kaže da su „u stanju da pozorištu uliju zanos, polet i krila“, jer imaju neophodne „duhovne živosti, znanja, osećanja i oduševljenja“.

„Estetsko-psihološkog smisla, dovoljno inteligencije i duhovne živosti“, o kojima Rajhart takođe govori kao o uslovima uspešnog stvaralaštva u teatru, imala je Drama Narodnog pozorišta u proteklih nekoliko sezona. Umesto da bude podržana na svom putu uspeha, kažnjena je razrešenjem uspešnog direktora. Rezultat je bio najava štrajka glumaca baš za veliki jubilej. Srećom Vlada Srbije ga je sprečila, smenivši upravnika koji nije imao oduševljenje za pozorište.