Žena sa tri sise

Televizija je baš kao i Srbija – prostor koji obeležavaju kontradiktornosti. Postmoderno društvo, a naročito njegov omiljeni medij (televizija), bez velike griže savesti spaja nespojivo. Kao u filmu Saše Petrovića Biće skoro propast sveta – televizija postaje nalik šefu vašarskog cirkusa, gde se „cenjenoj publici“ za pet banki prikazuju svetska čuda. Tada onaj Ciga sa zlatnim zubom prikaže narodu (da ne kažem pretplatnicima) brkatu ženu Jolandu i njenog muža Pitera. Onda kreće moj omiljeni deo, kada šef cirkusa zamoli Jolandu da „cenjenoj publici“ pokaže sisu da bi skepticima dokazala da je zaista žensko.

To je danas televizija – brkata, patuljasta žena, koja će vam za pet banki pokazati sisu. Naravno, čim se performans završio, cenjenu publiku su najurili napolje, jer ulazi sledeća grupa. Protekle nedelje, bar u tri navrata, i ja sam prisustvovao takvim tv-mirakulima.

Prvi put sam se tako osetio pre i posle fudbalske utakmice sa Rumunijom. Nije mi đavo dao mira da gledam samo utakmicu, bez tv-uvoda i pogovora. Prenos je zamišljen kao spektakl. Na stadionu je zaista bilo mnogo očeva koji su poveli decu. Pre meča smo gledali besomučno ponavljanje poziva na utakmicu, koje je pokazivalo – kako ne treba da se navija. Ukoliko želite da stadione očistite od huligana i nasilja, navijači se u reklamama ne mogu prikazivati kao fanatici, koji gube razum kad padne gol. Nema potrebe da se svaka utakmica simbolički predstavlja kao metafora rata – što se u Hrvatskoj, recimo, prikazuje pokličom „U boj za narod svoj“, a u Srbiji „Maršom na Drinu“. Kakve veze ima zapadna granica Srbije sa fudbalom? Verovali ili ne – reklama za normalno navijanje kod nas se pojavljuje samo u reklami za prašak – gde cela porodica navija za sina i kada on puca na pogrešan gol, ili žešće uprlja dres. No, utakmica je bila fenomenalna, svi smo uživali, a Antić i momci su zaslužili sve pohvale. Tu bi normalno bio kraj – ali sam shvatio da gde prestaje fudbal, počinje RTS, pa smo ekspresno uleteli u ložu, pa nam je predsednik Tadić uživo održao kvazispontan govor i na kraju se ipak setio da čestita. Kao nekada na RTS-u, kada bi u poslednjim sekundama svake utakmice gde smo pobedili – komentator počinje da nabraja telegrame od Slobe, pa posle od Koštuna. Posle su u svečanoj loži otvarali i pili šampanjac, a neki zlobnici su primetili da je to u suprotnosti sa propisima o unošenju alkohola na sportska nadmetanja. To je dakle famozno srpsko – treće poluvreme.

Drugi put je Jolanda pokazala sisu cenjenoj publici kada je komisija za dodelu Nobelove nagrade za mir odlučila da ove godine nagradu dobije Barak Obama. On se takođe iznenadio, ali je bio bar toliko uljudan da prizna kako smatra da „nije učinio dovoljno da bi bio tako nagrađen“. Neki drugi zlobnici su primetili da je posle obraćanja novinarima u dvorištu Bele kuće otišao na sastanak Nacionalnog saveta za bezbednost da bi razmotrio dalji tok rata u Avganistanu. Iz mira u rat i obratno. Ne pada mi na pamet da bistrim svetsku politiku ili diskutujem o laureatima Nobelove nagrade, govorim samo o jednom osećanju neprekidne kontradikcije koju televizija savršeno prenosi. Televizija ne preispituje apsurd – ona ga savršeno servira publici bez griže savesti. Pošto je Barak Obama svetska medijska ikona – poput, recimo, Madone – kontradikcija postaje moćno oruđe. Nešto poput bezgrešnog začeća.

Na kraju je Jolanda „cenjenoj publici“ pokazala i više nego što je publika bila u stanju da podnese. Rialiti programi su često izloženi kritici kao „prazni“, ili „zatupljujući“. Iste večeri – na Studiju B, u emisiji Velje Pavlovića gostovao je pisac, lekar i bivši panker dr Goran Milašinović. Govorilo se između ostalog o zabludama, energiji i nasleđu Novog talasa i osamdesetih godina u ex-YU. Posle emisije sam poželeo da pročitam Goranove knjige. Paralelno sam gledao i TV Pink. Tamo su u rialiti programu „Farma“ ukućani sedeli za astalom, krkali kao na Brojgelovim slikama i punih usta i masnih ruku podvriskivali uz EKV i pesmu „Ti si sav moj bol“. I ovde i u Hrvatskoj, među ukućanima su bile neke od vedeta Novog talasa iz osamdesetih. Opet ponavljam – nemam ništa protiv narodnog veselja, nek pokaže Jolanda i brkove i sise, ali ovde je potrošena čitava dekada (devedesetih) da se u medijima, kulturi i identitetima definiše i podeli urbano i ruralno, rok i turbo folk, a pokazalo se da je to sve deo jednog univerzalnog cirkusa i vašara. Naravno, uvek ima izuzetaka, ali njih nećete videti na televiziji, osim kad ne zalutaju na 23. sprat Beograđanke.