Izložba „Federiko Felini – kostimi i crteži“ u Italijanskom institutu za kulturu, predstavlja izbor kostima iz filmova Rim i Kazanova, i preko 60 crteža i skica njegovih ideja, početke realizacije velikih filmskih režija, i njegovih intimnih fantazija.
Izložba je stigla u „Palazzo Italia“ iz Riminija, iz Fondacije „Felini“, a njen autor je Nadia Botegi. Renco Semprini, upravnik kulturnog odeljenja u Opštini Rimini, kaže da je pre Beograda izložba gostovala u „Gugenhajm muzeju“ u Njujorku, u moskovskom muzeju „Puškin“, u Varšavi i Barseloni. „Felini se rodio kao crtač. Kao što drugi ljudi zapisuju nešto što im je bitno, on je crtao. Eksponati koje smo doneli to dokazuju“, kaže Semprini. „Na njima su karikature prijatelja i saradnika nastale u trenucima opuštanja u restoranu ili kafiću, zatim njegove erotske fantazije, pa crteži njegovih snova nastalih kao deo terapije, i skice vezane za njegove filmove. Felini je odličan crtač. Pa ipak, on je svoje crteže nazivao žvrljotinama.“
Nadia Botegi, kustos izložbe, takođe je i restaurator izloženih kostima. „Ovaj posao mi je omogućio da uđem u Felinijev svet, da otkrijem način na koji je on rekonstruisao realnost i kako ju je komentarisao. Ako se samo malo udubite u ukrase na biskupskim odorama, videćete da su napravljeni od kuglica za božićnu jelku, od srebrnih miljea za torte, od plastične bižuterije i aplikacija. Felini je od takvog materijala stvorio pompeznu, raskošnu odeću katoličkih velikodostojnika, a istovremeno je iskazao i svoj ironični odnos prema crkvi“, kaže Nadia Botegi. Među izloženim crtežima, karikaturama prijatelja i saradnika, izdvaja: „Ovo je Norma, sekretarica produkcije, sa nabodenim Toninom Guerom na viljušci. Norma i Felini nisu bili samo u poslovnom odnosu. Felini ju je nacrtao sa Toninom nabodenim na viljušku, a sudeći po tekstu u oblačiću „Ukusan je Tonino“ očigledno ga je probala, verovatno reagujući na neko trenutno dešavanje za kafanskim stolom. „Na crtežima erotske tematike je žena sa tri dojke, debeli bradati i kosmati muškarac sa bujnim ženskim grudima… „Ogromne žene su izgleda, njegov ideal. I skica za kostim Žene giganta, lika iz Kazanove, barem sudeći po crtežu, rezultat je, izgleda, njegovih erotskih fanzatija. Svi crteži su očigledno spontani, nastali u trenutku, bez prethodnog razmišljanja, gotovo u jednom potezu.“ Crtež scene iz Amarkorda nazvan „Čekajući brod Rex“ otkriva poreklo antologijskog prizora sa filmskog platna. I uopšte, svaka skica za filmove, kostim Valkire, ili prostitutke iz Dolče vite, ili flautiste iz Probe orkestra evocira u svesti njen pandan na filmskoj traci.
Felini je svoje crteže prvi put javno objavio još u vreme mature u klasičnoj gimnaziji Riminija: 1938. godine jednu njegovu vinjetu objavljuje dnevni list „Korijere dela sera“ u rubrici „Dopisnice čitalaca“, a drugu firentinski časopis „402“. One su mu omogućile dugotrajnu saradnju sa drugim listovima. Kad se preselio u Rim, crtao je za časopis „Mark Aurelio“, opoziciono nastrojen prema Musolinijevom programu, a posle oslobođenja u novootvorenoj umetničkoj radionici portreta. U jeku posla, uvećavanog iz dana u dan najviše zahvaljujući interesovanju američkih vojnika da im se izradi portret, u radionicu je ušao tada već poznati reditelj Roberto Roselini, i predložio Feliniju saradnju na scenariju filma Rim, otvoreni grad. Tako je počela Felinijeva filmska umetnost, a Felinijev crtež je prestao da bude profesija, slobodan da artikuliše glasove i slike njegove mašte.
„Zašto crtam likove svojih filmova? Zašto pravim grafičke beleške lica, brkova, kravata, torbica, načina na koji neko prekrsti noge, ljudi koji mi dolaze u kancelariju? Mislim da se radi o načinu da se zaustave ideje; ima ljudi koji na brzinu zabeleže reči, utiske, ja crtam, skiciram crte lica, detalje na odeći, držanje neke osobe, izraze, neke anatomske karakteristike. To je moj način da se približim filmu koji snimam, da shvatim kakav je, da ga pogledam u lice. A potom ove skice, ove beleške završe u rukama mojih saradnika; scenograf, kostimograf, šminker uzimaju to kao matricu za rad, a onda se i oni približe atmosferi priče, njenoj prirodi i njenim konotacijama. Tako da film, u ovim skicama, dobija neku anticipaciju, neku vrstu spekularne fragmentarnosti“, objasnio je Federiko Felini.
Izložba u „Palazzo Italia“ traje do 31. marta.
Italijanski institut za kulturu još od 1965. godine promoviše u Beogradu državu iz koje dolazi, organizuje kulturne događaje, i uspostavlja dijalog sa domaćinom. Ali, ima se utisak da je prisutnost italijanske kulture u Beogradu postala vidno primetnija tek nakon preseljenja Instituta u nov prostor, „Palazzo Italia“, u Ulici kneza Miloša 56. Otvorili su ga prošlog decembra Masimo d’Alema, italijanski ministar spoljnih poslova, i Boris Tadić, predsednik Srbije.
Pre Italijana, u ovoj zgradi je dugo bila Albanska ambasada. Zbog lošeg stanja, renoviranje je bilo sveobuhvatno, a vreme radova je iskorišćeno za izgradnju manje zgrade s dvorišne strane – „Palazzine“. Enterijer obe zgrade doživljava se kao časopis o italijanskom dizajnu uživo. U velikoj zgradi nalazi se izložbeni prostor koji je po potrebi i koncertna sala i biblioteka, a u „Palazzini“ su medioteka (čitaonica, bioskop četvrtkom, slušanje muzike) i učionice za učenje jezika.
Prva manifestacija u novoj zgradi bila je arheološka izložba „Detinjstvo“ („Pueritia“), sa deset antičkih statueta iz italskog i klasičnog rimskog perioda (vlasništvo nekoliko italijanskih muzeja), koje predstavljaju, na primer, mladog Ahila, malog Erosa, Nerona u mladićkom dobu, ili statuetu Mater Matuta u Kapui – simbol hiljadugodišnje mediteranske kulture. „Početak rada u novoj zgradi simbolički znači još intenzivniju saradnju naših dveju zemalja, pa smo je zato i započeli manifestacijom koja će Beogradu približiti našu civilizaciju“, kaže Alesandra Bertini Malgarini, direktorka Italijanskog instituta za kulturu. „Zahvaljujući novom prostoru moći ćemo da organizujemo atraktivne i bitne programe, za sada samo u Beogradu, ali planiramo da ih pokazujemo i u drugim gradovima.“
Nakon izložbe crteža i kostima Federika Felinija, početkom aprila, zakazan je prvi koncert klasične muzike u novoj zgradi Instituta. „Mi, istina, nemamo koncertnu salu, ali imamo prostor dovoljan za kamernu muziku“, kaže gospođa Malgarini. Sredinom aprila, u Jugoslovenskoj kinoteci biće retrospektiva filmova Bernarda Bertolučija, u okviru koje i restaurirani Dvadeseti vek u Sava centru. U isto vreme, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti počeće izložba italijaskog slikarstva XX veka. Narednog meseca će pozorišnom predstavom biti obeležena 300. godišnjica rođenja Karla Goldonija. „A onda, na jesen, Bitef, pa Sajam knjiga. Ove godine je Italija gost Sajma, ne treba da objašnjavam koliko nam je to važno. Naša vrata su kao što vidite otvorena, i kod nas uvek ima nešto zanimljivo da se vidi.“
