Zanima me samo besmislica

Danil Ivanovič Harms (pravo prezime Juvačev, 1905–1941) smatra se danas jednim od najneobičnijih pojava književne avangarde tridesetih godina prošlog veka i klasikom dečje književnosti u Rusiji. Nestao je u Staljinovim čistkama uoči Drugog svetskog rata i tako podelio sudbinu mnogih velikana ruske književnosti koji su završili u Gulagu, od Babelja, Mandeljštama i Piljnaka do Zabolockog i Šalamova.

Uzeo je pseudonim „Harms“ još kao đak i polaznik lenjingradske elektrotehničke škole, iz koje je ispisan zbog „neaktivnosti u društvenim radovima“ i „fiziološkog odudaranja od svog razreda“. Posle toga posvetio se isključivo pisanju i uskoro postao član Lenjingradskog udruženja pisaca. Ali od svih svojih priča i pesama „za odrasle“ za života je objavio samo dve pesme.

Harmsov život završio se kao život mnogih njegovih književnih junaka. Nesuđene ljubavnike Pronina i Irinu Mazer u priči Smetnja odvode iz kuće uniformisani enkavedeovci; patriota Aleksej Aleksejevič Aleksejev u priči Vitez nestaje u crnoj marici „nekud u pravcu Admiraliteta“; iznenađenog starca iz Kape presreću nasred ulice i odvode „milicioner i jedan građanin u sivom odelcetu“; a samog Danila Ivanoviča, lenjingradskog čudaka i neumornog podrugljivca u novijoj književnosti, jedne večeri u pozno leto 1941. godine domar poziva da „na trenutak“ siđe u dvorište, odakle ga u kućnom rublju i papučama, takođe crnom maricom, odvode službenici Staljinove policije, da se više nikada ne vrati. Optužba je glasila: „Zavera u oblasti dečje književnosti.“ Februara sledeće godine njegovu ženu Marinu Malič obavestili su da joj je muž umro u zatvorskoj bolnici u Lenjingradu. Po kasnijim svedočenjima, od gladi.

Piščev prijatelj Jakov Druskin, rizikujući život, u zimu 1942/43. godine ušao je u Harmsov opustošen stan u Lenjingradu i iz njega izašao sa ko­fe­rom Harmsovih rukopisa. Kofer je potom vukao sa sobom i ču­vao tokom rata i dve decenije kasnije. Sve to vreme nije ni otvorio kofer, nadajući se da će se njegov vlasnik odnekud pojaviti.

Kad je najzad Harmsov književni arhiv otkriven, odmah je počelo veliko interesovanje za njegove priče. Sredinom 60-ih godina XX veka počelo je u krugovima ruske inteligencije da kruži jedno „samizdatsko“ izdanje Harmsa: šapirografisani izbor njegovih pesama i priča. Prvo izdanje njegovih minijatura i pesama u inostranstvu objavljeno je 1970. na nemačkom, prvo izdanje na srpskom 1982. (Slučajevi), a prva knjiga Harmsovih izabranih dela u Sovjetskom Savezu tek 1988. godine.

Harms se kao pisac formirao pod uticajem futurista, ali je ubrzo odbacio futurizam i eksperimente u poeziji i našao istomišljenike u krugu pesnika koji su sebe nazivali oberiutima (ruska skraćenica od „Udruženje realne umetnosti“) i koji su bili preteče književnosti apsurda, Beketa i Joneska. Čitao je Hamsuna, Edvarda Lira, Luisa Kerola i zapisao da ga „zanima samo ‘besmislica’, samo ono što nema nikakvog praktičnog smisla: herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja, ali potpuno razumem i uvažavam zanos i ushićenje, nadahnuće i očaj, strast i uzdržanost, raspusnost i čednost, tugu i nesreću, radost i smeh“.

Posle jedne književne večeri početkom 1930, kada je jedan od članova grupe, Jurij Vladimirov, „s neviđenom drskošću nazvao publiku divljacima koji su zabasali u evropski grad i prvi put ugledali automobil“, oberiuti su napadnuti u staljinističkoj štampi za „jezivi zaum“, „budalaštine“ i „do cinizma otvoren košmar“, a njeni članovi žigosani kao književni mangupi koji se ni po čemu ne razlikuju od klasnog neprijatelja. Od tada više nisu nastupali.

Harms je odlično i crtao, i knjiga koja je pred čitaocima snabdevena je njegovim brojnim crtežima. Svirao je rog i harmonijum, stepovao, smišljao zagonetke, izvodio mađioničarske trikove, majstorski smišljao viceve i pisao filozofske rasprave. Umeo je u restoranu da naruči „nešto plavo“ za jelo. Dajući nekome svoj broj telefona 32-08, umeo je da kaže: „Lako se pamti – 32 zuba i 8 prstiju.“ Njegov stil odevanja smatrali su provokativnim: odevao se u frak i nosio cilindar, predstavljajući se kao svoj izmišljeni stariji brat, oblačio se i kao Šerlok Holms, nosio kišobran i svuda sa sobom vodio pudlicu.

Kritičari su posle Harmsove rehabilitacije i velike popularnosti koju nije doživeo primetili da „ruska književnost ne zaslužuje Danila Harmsa. Harms je ruskoj književnosti bio potreban kao zecu saobraćajni znaci… Doduše, kasnije se ispostavilo da je Harms potreban ogromnom broju čitalaca. Nema autora koga su toliko uporno i anonimno parodirali i podražavali, pa se dugo (sve do objavljivanja prvog izdanja njegovih sabranih dela) smatralo da su neka, posebno uspešna epigonska dela izašla ispod Harmsovog pera.“