U okviru 14. Subversive Festivala i u saradnji sa Srpskim narodnim vijećem, u Zagrebu je 22. i 23. oktobra organizovan naučni skup pod nazivom „Privilegija manjine – o djel(ovanj)u Radomira Konstantinovića“, nešto ranije dvobroj zagrebačkog časopis Up & Underground, koji su priredili Nenad Rizvanović i Tomislav Brlek, posvećen je upravo Konstantinoviću, a samo nekoliko dana pre naučnog skupa u Americi se pojavila Konstantinovićeva Filosofija palanke na engleskom jeziku u prevodu Ljiljane Nikolić i Branislava Jakovljevića. Osim kao izraz autošovinizma i združenog delovanja antisrpskog lobija širom sveta, ovih se nekoliko događaja može razumeti kao priznanje velikom piscu i filozofu, kao podrška nemirenja s palanačkim duhom, kao pobuna protiv zagledanosti u sopstveni pupak i pratećih posledica takvog „filosofskog“ držanja.
Idemo redom.
Početak seže u šezdesete godine prošloga veka kada Radomir Konstantinović, sam i nezavisan, piše svoje romane i oglede i, istovremeno, radi na devetotomnom Biću i jeziku, te danas svom najpoznatijem delu, Filosofija palanke. Nacionalističke politike devedesetih godina razaraju Konstantinovićevu zemlju, a njegovo delo, do tada percipirano kao zahtevna intelektualna tvorevina, privlači neočekivanu pažnju, dok sam Konstantinović postaje figura otpora ubilačkim politikama, da to ostane do danas. Gotovo tridesetogodišnje intenzivno tumačenje ovog velikog dela nije ostalo nezapaženo izvan Srbije, dakle u istom jezičkom prostoru na kojem je delo i nastalo, te je grupa hrvatskih intelektualaca, a pre svih teoretičari književnosti Tomislav Brlek i Nenad Rizvanović, prepoznala potencijal Konstantinovićevih spisa, ono, dakle, što domaćim patriotskim snagama istrajno izmiče: univerzalnost. Palanka kao izraz zatvorenosti i skučenosti – francusko la palanque, otkud smo, verovatno, i mi preuzeli reč, znači odbrambeni zid, utvrđenje sačinjeno od vertikalno pobodenih stabala (kao Asteriksovo naselje) – nipošto nije srpski specijalitet, kako srpski palančani (uvređeno) razumeju taj pojam, već je palanka, uvek, onaj deo društva koji se užasava otvorenosti i opire joj se jer otvorenost preti našosti, otvorenost će, u vidu Hrvata, na primer, ili Srba, da nahrupi i preotme našu malu zatvorenost, da siluje naše žene – zbog čega je bolje da mi silujemo njihove žene (i muškarce, po potrebi), te da razruši naš svet (pa je bolje da mi, preventivno, razrušimo njihov) – pa je, utoliko, palanka deo svakog savremenog društva, koji se, u finijem svom obliku, prepoznaje kao konzervativizam, a u rudimentarnijem, trampovskom na primer, kao nasilna vladavina rulje. Palanka je poput bubašvabe, ili plastične boce, neuništiva, jednako dobro uspeva u Beogradu i Smederevskoj Palanci, Zagrebu, Sarajevu i Vašingtonu (o Moskvi ni da ne govorimo), a najbolje uspeva ako se ne održava redovna mentalna i politička higijena.
ZAGREB, DANAS
Zagrebački skup, planiran za prošlu godinu, odložen je zbog korone, ali uporni domaćini – naročito nezaustavljivi Nikola Devčić Mišo, dobri duh (i dobro telo) Subersive Festivala – nisu odustajali, te se potpisnik ovih redova, prvi put posle dve godine, zaputio u lepi Zagreb grad, ne bez izvesne strepnje šta će, posle razornog zemljotresa, zateći. Na prvi pogled sve je na mestu, a u glavnom štabu, smeštenom u kafeu PIF (odmah do spomenika Tesli), zatiče vedru ekipu predvođenu Rizvanovićem i Devčićem. Ulazak u staru zgradu u Ulici Andrije Hebranga, međutim, prvi je susret s posledicama zemljotresa: ostajem zapanjen i obespokojen veličinom i dubinom pukotina u zidu. Staru zgradu, iznutra, doslovno drže metalne skele. Kažu mi domaćini da je, do skora, grad bio prekriven skelama i spolja, kao kakvim protezama. Nelagoda, ipak, ostaje. Kroz prozor sobe koji gleda na dvorište vidim intenzivne radove na susednoj zgradi. Dok šetam gradom uočavam cigle koje se, poput rebara s kojih su oguljeni koža i mišići, provide na fasadama otkud je popadala žbuka (malter). Domaćini mi skreću pažnju da je, osim sile prirode, za ovakvo stanje grada veoma odgovoran i pokojni gradonačelnik Zagreba koji je, umesto da se bavi gradom, pravio fontane – ipak manje odvratne od beogradskih – i negovao korupciju, te su, uprkos dubini nebrige, Zagrepčani u potresu još i dobro prošli (što ne umanjuje tragediju stradale devojčice).
Šetnja me najpre vodi do nove Frakturine knjižare u Ulici kneza Mislava, u veoma lepom kvartu punom kafea. Potom obilazak Gornjeg grada koji je, spolja se tako čini, dobro podneo zemljotres. U antikvarijatima hrvatska i srpska izdanja su gotovo jednako zastupljena, u knjižarama preovladava književnost, dok su police s filozofijom i teorijskom literaturom sve mršavije. U antikvarijatu Vremeplov s mladim filozofom koji prodaje knjige razgovaram o prevodima Tomislava Ladana. Iz Ulice Vlaške skrećem desno, na svoju radost gubim orijentaciju i otkrivam zanimljiv savremeni urbani kompleks, praktično skriven u centru grada, nekako se snalazim u lavirintu i izbijam na Kaptol, na pijaci kupujem mandarine iz Ploča i hercegovački kačkavalj, da bih u PIF-u ponovo naleteo na generalštab ojačan Brlekom.
PRVI DAN
Jedan od najvećih problema srpske recepcije Konstantinovića jeste izostanak smislene kritike. Kritika, naime, koja dolazi iz pravca „srpskog stanovišta“ slaba je i besplodna, dok tumači poput potpisnika ovih redova od Konstantinovića neprestano uče, te ne pronalaze prostor za kritiku. Za kritiku se pobrinuo, u prvom izlaganju, sjajni zagrebački teoretičar književnosti Vladimir Biti. Ljubazni je profesor, analizirajući Konstantinovićevo čitanje Crnjanskog, primetio da Konstantinović, sva je prilika, pokušava da spase velikog pisca od njega samog. Iako nacionalna zajednica izaziva zazor već krajem 19. veka, utvrđuje Biti, Crnjanski to ne primećuje, a Konstantinović mu, u tom segmentu, progledava kroz prste. Sarajevski germanista Vahidin Preljević analizira balkanski subjekt polazeći od Konstantinovićeve analize barbarogenija i pokazuje na koji se način daju razgraditi samoidentifikacijske konstrukcije i stereotipi poput plemenitog divljaka (uloga namenjena Balkancima), ili izvornosti (izvorni Balkanac), odnosno kakvu štetu nanosi, kako Preljević kaže, „imaginarij autohtonosti“. U verovatno najduhovitijem izlaganju skupa beogradski filozof Branko Romčević, takođe analizirajući Konstantinovićevog barbarogenija, naprosto razara Ljubomira Micića kao figuru precenjenu, banalnu i štetnu.
Drugu sesiju otvorila je izvanredna zagrebačka teoretičarka književnosti Tatjana Jukić tananom psihoanalitičkom analizom Konstantinovićeve Dekartove smrti insistirajući na pojmu melanholije koja se, na način čudan ali i uzbudljiv, provlači ovim Konstantinovićevim romanom, te je još jednom istakla slavni Frojdov motiv da se otac uvek mora ubiti kako bi sin, najzad, preuzeo odgovornost. U dinamičnom izlaganju sarajevsko-beogradski pisac Muharem Bazdulj je uveo u priču Mihajla Konstantinovića, piščevog oca i važnu političku figuru kako pre, tako i posle Drugog svetskog rata. Izvrstan motiv je pronašao Bazdulj, naime otac je ostavio sinu svoje rukopise i dnevničke zapise, ali je naglasio da nisu za objavljivanje, što sin, međutim, nije ispoštovao, te je, na način Maksa Broda koji nije spalio Kafkine rukopise, protiv očeve volje, dakle, spise objavio. Najzad, Nenad Rizvanović je sledio nit Konstantinovićevih čitanja pokazujući, još jednom, opšte mesto svakog pisanja, naime da je svaki (dobar) pisac pre svega (dobar) čitalac.
U popodnevnoj sesiji Davor Beganović, profesor na univerzitetu Konstanc u Nemačkoj, pomno je i duhovito analizirao Konstantinovićev roman Izlazak, smeštajući ga najpre u kontekst, da bi se potom zadržao na tananoj analizi motiva. Vladimir Gvozden, novosadski teoretičar književnosti, govorio je o Konstantinovićevim tumačenjima pesništva s posebnim naglaskom na pesništvo kao prevazilaženje datih svetova. Prvi dan skupa završen je čitanjem teksta Branislava Jakovljevića, uvodnim tekstom u američko izdanje Filosofije palanke.
DRUGI DAN
Profesorka srpske književnosti na zagrebačkom Filozofskom fakultetu Dubravka Bogutovac u dinamičnom je izlaganju uputila na Konstantinovićeva čitanja trojice srpskih klasika, Sime Matavulja, Laze Lazarevića i Bore Stankovića, naglašavajući izmeštenu, originalnu Konstantinovićevu perspektivu i duboko razumevanje njihovih životnih i književnih sudbina, da bi profesor Dušan Marinković nastavio gotovo u istom tonu, ali iz nešto drugačije interpretativne pozicije. Dok je Bogutovac prednost davala jeziku, odnosno delo se, po njenom tumačenju, razumeva iz duha
samog dela, prof. Marinković je zastupao tezu da je odgonetka Andrićevog dela u piscu samom. Beogradski pesnik i kolumnista Tomislav Marković, pak, zadržao se na polemici između Milorada Belančića i Mila Lompara u kojoj je glavni lik, ili glavni problem, naravno, Konstantinović. Kako se Konstantinoviću, sa srpskog stanovišta (šta god to, u međuvremenu, značilo), zamera „duh samoporicanja“, Marković se zapitao šta, u stvari, znači ta sintagma, ali nije uspeo da pronikne u njeno značenje (jer ne znači ništa, ali dobro zvuči za opsenjivanje prostote).
Drugu sesiju otvorila je zagrebačka teoretičarka Lana Molvarec izlaganjem o Konstantinovićevom putopisu po Evropi, u kojem se Konstantinović neprestano žali kako ne može da piše, te se kao zanimljiv motiv pojavila nemogućnost Konstantinovićevog gubitka kontrole nad sobom, e da bi uopšte mogao da piše. Sarajevska profesorka književnosti Andrea Lešić instrumentima Filosofije palanke analizirala je delo Stivena Kinga i dala iznenađujuće svež doprinos smeštanju Konstantinovića u sasvim neočekivane kontekste. U popodnevnoj sesiji potpisnik ovih redova govorio je o upotrebi paradoksa u Filosofiji palanke, a sarajevski teoretičar Matija Bošnjak, pozivajući se na slične motive, zaokružio u svom izlaganju neobjavljeni odnos Konstantinovića i poststrukturalizma.
U završnoj sesiji Gojko Tešić je govorio o projektu objavljivanja Konstantinovićevih sabranih dela, o svom arhivarskom poslu (koji deli sa svojom kćeri Ivom Tešić), te o preprekama na koje nailazi u gradu Šapcu koji je, pre promene vlasti, stajao iza ovog projekta od nacionalnog značaja (a danas više ne stoji).
Ovaj retko kvalitetan skup održan je u prostorijama Srpskog privrednog društva „Privrednik“, a rasprave koje su se odvijale posle izlaganja umele su biti jednako intenzivne kao i sama izlaganja. Duh prijateljstva, primetimo, nadmoćno je zbrisao duh palanke kao duh neprijateljstva.
