„Warburger“

Grupa autora: „Warburger“; Strip Core, Forum, Ljubljana 2003

Ratovi u bivšoj Jugoslaviji devedestih godina proizveli su pustoš, između ostalog, i na nekada živahnoj domaćoj strip sceni. Časopisi i fanzini su se pogasili, a crtači i scenaristi rasuli po svetu u potrazi za zanimacijom koja donosi sigurnije prihode. Dva talentovana kritičara i teoretičara stripa – Slovenac Ivo Štajduhar i Bosanac Karim Zaimović – stradali su u ratu, prvi kao reporter a drugi kao žrtva jedne od poslednjih granata ispaljenih u Bosni. Posle rata, knjiga je spala na jedno slovo: ljubljanski „Stripburger“, alternativno usmeren slovenački časopis, ostao je praktično jedino mesto otvoreno za autore sa područja bivše Jugoslavije, kao i sa šireg prostora srednje i istočne Evrope. Biti u jedinstvenoj poziciji, međutim, ume loše da se odrazi na kriterijume. To se odlično vidi na primeru ambicioznog projekta „Warburger“, dugo iščekivanog specijalnog izdanja ovog časopisa u celosti posvećenog ratu.

Sa svojih četiristo strana i devedeset radova sa ratnom tematikom, „Warburger“ zaista deluje impresivno. Među autorima ima Amerikanaca i Korejaca, Nemaca i Poljaka, Francuza i Engleza, o Srbima, Hrvatima i Slovencima da ne govorimo. S obzirom na sve što se u našem komšiluku dešavalo prethodne decenije, kao i na stanje u kome se svet nalazi, moglo bi se očekivati da sadržaj bude veoma zanimljiv. Autori stripa obično važe za originalne i maštovite ljude koji imaju štošta da kažu o ekstremnoj situaciji kao što je rat. Pogotovo ako su ga, kao oni sa našeg područja, i sami okusili. Uostalom, kao što kaže Aleksandar Zograf u predgovoru ovog izdanja, ljudi uviđaju da je rat pakao tek kada ih lično dotakne.

Na žalost, malo toga zanimljivog se nalazi između šarenih stranica „Warburgera“. Sputani kratkom formom koja im nije dozvolila da se razmahnu, autori su se retko odvažili da razmišljaju dalje od opštih mesta na zadatu temu. U ovom slučaju, kliše se uglavnom svodi na otrcane antiratne fraze, uz nešto „alternativne“ težnje da se šokiraju malograđani. Većina stripova jednostavno se utapa u opštosti, prikazujući univerzalne vojnike kako ubijaju univerzalne civile. Drugi problem je plitki antiamerikanizam koji razobličava „genocidnu“ prirodu Diznijevih i Mekdonaldsovih proizvoda, ili prikazuje Blera i Buša kako vrše homoseksualne radnje. Američki underground stripovi iz šezdesetih i sedamdesetih godina utabali su te staze još tokom kampanje protiv vijetnamskog rata, ali ni oni nisu bogzna gde stigli. A to je bilo pre tridest godina…

S druge strane, šačica autora izdvojila se uvidevši da se opšti užas može uspešno izraziti jedino kroz ličnu priču protagoniste, i ti radovi spadaju među uspelije. Dirljiva je, na primer „Opsesija“ Korejke Čoi Džujun, esej na temu dečijeg doživljaja rata ispričan kroz san o školskoj priredbi. Zatim, zanimljiv je i autobiografski strip „Klanica safari“ Šveđanina Fabijana Geransona, koji je kao avanturistički nastrojen turista pristupio levičarskim gerilcima u Kolumbiji i borio se sa njima da bi na kraju uvideo da, kako sam kaže, „ništa nije razumeo“. Od autora sa područja bivše Jugoslavije treba pomenuti Danijela Žeželja, čiji je „Trkač na duge staze“ prava mala pesma u stripu, kao i linorez reminiscenciju Miroslava Nemetha (Hrvatska) na dane provedene u predratnoj JNA.

S obzirom na to da je „domaći“ strip nežna biljčica ne treba biti prestrog, mada, ostaje utisak da su urednici mogli više da se potrude oko kvaliteta „Warburgera“, pa makar na uštrb kvantiteta.U sadržaju su navedena samo imena autora i zemlje porekla, bez naslova radova ili bilo kakve druge informacije, što čitaocu pravi smetnje u snalaženju među pomenutih četiristo stranica. I konačno, par redova sa osnovnim informacijama o autorima ne bi bilo na odmet. Dakle, moglo je bolje, ali šta da se radi; ko ne voli burgere neka traži bolju kafanu.