Vremena su se uveliko promenila

Da, nekako teško ulazi u uho: Bob Dilan, književnik. Delu sveopšte javnosti, pa i ponekim piscima, nikako. Legitimnost podele Za i Protiv zasluga što je Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost ne treba osporavati, ali je valja smestiti tamo gde joj je mesto: u demokratičnost koja podrazumeva da svako iskaže svoje mišljenje i u deo javnog prostora koji (u novima vremenima) žudi ne više samo za polemičnošću već za skandalom, ako je iole moguće.

Kada se razgrnu sve dnevne, sujetne i prepreke neznanja i predrasuda, stiže se na čist teren analize onoga što je Bob Dilan napisao. Koja – analiza, apsurda li, tek treba da nastupi! Ozbiljan problem sa tzv. kant autorima je to što deo ili celina onoga što su napisali kao tekst za pesme ljudi a priori betoniraju za muziku. Delimično s pravom. Ali, kada se u slučajevima izrazito talentovanih autora ta granica u kvalitetu pređe, valja biti objektivan i dozvoliti da se tekst, ako to zaslužuje, preseli u literaturu.

Dakle, „greška“ sa Dilanom je u tome što su mu lik i delo (ploče, koncerti i muzika) od prve pojave bili toliko iznenađujući i prevratnički da su ga odmah preselili u glas i predvodnika generacija. Teško breme za potencijalnu književnost. A kada se to već dogodilo, najdalje se do književnosti moglo dobaciti eventualnom opaskom da je to poezija za uši. I tada pre više od pola veka 1962. i sada 2016. moglo se isto reći. Nobelov komitet je to nazvao „poezijom za slušanje“.

Šta želim da kažem? Pa to da je Bob Dilan sve vreme, od samih početaka, pesnik. Neko je to odmah prepoznao, a neko nije ni do danas. To što je svoje ime sa rođenja zamenio imenom po pesniku Dilanu (Tomasu) nije dovoljno, ali je jedan u nizu postupaka koji govore o njegovoj zaljubljenosti u poeziju, veri u nju i o potrazi za sopstvenim glasom, u širem smislu. U pisanju je koristio nasleđe američke poezije, a onda prelazio na čitanje francuskih simbolista. Uticaj Artura Remboa, recimo, više je nego očigledan. To je period kada je napisao ciklus od jedanaest pesama (poezije) i objavio ih 1964. uz svoj četvrti album Another Side of Bob Dylan (Druga strana Boba Dilana) sa posebnim podnaslovom Some other kinds of songs… (Neke druge vrste pesama). Dakle, iste godine kada i album koji ga je vinuo u javnost The Times They Are A–Changin’ . Već tada je hteo da poruči kako je razlika između tri reči koje u engleskom označavaju stihove svih vrsta samo lingvistička, a da one međusobno imaju suštinsku vezu. Reč lyric označava tekst u muzičkoj numeri, song pesmu koja se peva, a poem pesmu kao poeziju. Dakle, već je tu naglašavao da nešto od toga što piše smatra čistom poezijom i to bukvalno i fizički stavio kao dodatak na muzički album, pored pesama. Zanimljivo je da je ova poezija komunikativnija od pojedinih tekstova njegovih muzičkih pesama istoga doba. Među pesmama koje je nazvao poezijom ima izuzetno dugih, bez naslova su, ali i jedna kratka (u mom ad hoc prevodu) koja je dovoljna kao ilustracija Dilanove poesie:

mikelanđelo bi plakao
da je samo jednom video gde je čarli spavao
(vau, čarli, bojim se da si zakoračio
izvan granice gde si tamničio)
koja je cena koja je cena koja je cena sramote
za spavanje na anđeoskom licu lepote?

Sve mi se čini da je ovo pesma o Dilanovom duhovnom ocu Vudiju Gatriju (kojeg je posetio u bolnici kada se lečio 1961. godine). Gatri, njegov uzor od pesnika, lutalice i bundžije napisao je preko tri hiljade pesama, poneku nedovršenu proznu knjigu, ali i jedan roman 1947. za koji se nije znalo i koji je pronađen 2012. godine. Isto tako, Dilan je objavio preko šezdeset albuma ali i stotine pesama (ako ne i hiljade za koje još ne znamo) i jedan roman. I njega, po imenu Tarantula, objavio je rano, 1966. kada je imao samo 25 godina. Koji takođe, izgleda, javnost treba ponovo da pronađe. Njime je pokazao da je na tragu tradicije automatskog dadaističkog pisanja, eksperimentisanja sa jezikom i to kada je čak i Lenard Koen (čuven po svom prvom ne baš lako razumljivom romanu Omiljena igra iz 1963.) objavio te iste 1966. roman Divni gubitnici, mnogo čitljiviji od Dilanovog. Činilo se da ga je Dilan napisao kao da je njime hteo da porazi i svoje najtvrđe obožavaoce. Razumevanju nije pomogao ni ženski lik koji se u „radnji“ romana bavio Jugoslavijom čitavih šest meseci… Iako je knjiga skoro kaša od reči, neprekinuti niz misli i asocijacija, to je književnost tek za izučavanje.

Jednako tako Tarantula barata ogromnim književnim znanjem koje vrca na svakoj strani romana, uticajem ili pominjanjem – svejedno, Bergmana i Stravinskog, Boga i Isusa, Džeka Keruaka, Vilijama Barouza, Alena Ginzberga… Znatiželjno tragalačka, nadrealistička, bitnička, skoro automatska (poetska) proza. Doduše, i među ove stranice bačena je poneka pesma. Ali i stihovi koji su samo proza. Da zavaraju neprijatelja. Ili neznalca. (Čak i sada, pola veka posle svog nastanka).

I onda je, tako rano, „glas generacije“ zauvek prestao da dokazuje šta je to što radi. Pustio je da stvari svako shvati kako želi. No, neki ga ipak nisu puštali van literature. U obrazloženju, recimo, žirija koji mu je 2008. dodelio Pulicerovu nagradu, pored pohvala za doprinos popularnoj muzici i američkoj kulturi, stoji i zasluga „za tekstualne kompozicije izuzetne poetske snage“. Vrlo zanimljiva konstrukcija. Sa akcentom na poeziju.

Pomenuti ciklus pesama (koje nisu „uglazbljene“), kao i mnoge druge, Dilan je zabašurio, takoreći krio u različitim budućim izdanjima knjiga koje su nosile naslove tipa Spisi i crteži, Zabeleške ili Tekstovi i slično. Čak je i svojoj uslovnoj autobiografiji iz 2004. dao naslov Hronike kao da je želeo da se i njime dodatno sakrije iza žanra. A knjiga je po svojoj kompoziciji kamen bačen u vodu, serija koncentričnih krugova unapred i unazad, a po umetničkom dosegu – najviše proza. Književna proza, bez obzira na svekoliku faktografiju. Iako napunivši 75 godina, Dilan je najavio drugi deo Hronika za 2019. godinu. A obećao je i treći deo. Autor ovoga teksta potpisao je kao izdavač ugovore za autorska prava na sva tri toma još 2005. godine, ali još nije video rukopis drugog i trećeg. Ali, veruje u Dilanov optimizam.

Čini se kao da Dilan sve vreme pokušava da nam kaže – književnost je tamo gde ona sebe samu pronađe. Možda. Mada, ne bi bilo zgoreg, kada je već dobio tu Nobelovu nagradu, pokušati da se ozbiljnije pročita to što je napisao. A onda i ozbiljno okvalifikovati. Bez obzira na rezultat. Siguran sam da Bob Dilan ne bi mario ni za koji. Ne zato što visoko misli o sebi već zato što je jedan od malobrojnih koji je uspeo celoga života da bude ono što jeste. Ma šta to bi(l)o. A to nije mala stvar. Ni za književnost ni van nje.

Iz Hronika

„Javnost je već godinama dobijala redovne porcije svih mojih snimljenih pesama, ali moji nastupi uživo nikada nisu uspeli da uhvate njihov unutarnji duh – nisu uspeli da im dodaju potreban spin. Prisnosti, pored mnogih drugih stvari, više nije bilo. Moji slušaoci mora da su se osećali kao da se kreću kroz opustele voćnjake i sasušenu travu. Moja publika, ili tačnije moja buduća publika, neće imati prilike da iskusi nove oblasti u koje sam se spremao da zađem. Do ovakvog nečeg, do toga što je viski nestao iz flaše, došlo je iz brojnih razloga. Uvek sam bio izuzetno produktivan, ali nikada temeljan, a previše stvari koje su mi odvlačile pažnju, pretvorile su moju muzičku stazu u pravu džunglu od puzavica. Držao sam se ustaljenih navika, a one nisu dovodile do željenih rezultata. Moji prozori bili su godinama zamandaljeni, prekrila ih je paučina, a ja ne mogu da kažem da to nisam znao.

Pre svega ovoga, stvari su se promenile i to ne u apstraktnom pogledu. Pre nekoliko meseci dogodilo se nešto neobično i ja sam postao svestan određene grupe dinamičnih principa pomoću kojih bih mogao da transformišem svoje javne nastupe. Kombinujući određene elemente same muzičke tehnike, koji snažno pobuđuju jedan drugi, shvatio sam da bih mogao da poboljšam nivoe percepcije svojih pesama, strukture dužine njihovog trajanja, kao i sisteme njihovog ritma, što bi im sve zajedno dalo svetliji lik, udahnulo im mnogo više života – razdrmalo ih i dovelo u red. To je bilo kao da su anđeli komunicirali s delovima moje duše. Snažna vatra gorela je u kaminu, a vetar ju je još više rasplamsao. Veo se digao. Tornado je došao u moju kuću u vreme Božića, izgurao sve lažne Božić Bate i raščistio sav taj nered. Jedino nisam mogao da dokučim zašto je za tako nešto bilo potrebno da prođe toliko mnogo vremena. Bilo mi je strašno krivo što do toga nije došlo mnogo ranije. Ono u šta sam bio siguran, bilo je da sam dosad pisao savršene stihove kao dopunu svom muzičkom stilu. Prethodnih deset godina prilično me je istrošilo i iscrpelo u profesionalnom pogledu. Bezbroj puta, dok sam izlazio na scenu pred početak neke svirke, hvatao sam sebe kako razmišljam o tome kako se ne držim reči koju sam dao sam sebi. Koja je to reč bila, nisam mogao tačno da se setim, ali sam znao da je ona ostala tamo negde iza mene. Pokušavao sam da shvatim o čemu se tu radi, ali nikako nisam dolazio do bilo kakvog rešenja. Da sam je barem spazio na vidiku, zaustavio bih je na licu mesta, ali do toga nije došlo. Moji javni nastupi su se proredili, skoro potpuno prekinuli. Sam sebi jednom rukom pucao sam u nogu previše puta. Lepo je videti legendu i ljudi će uvek platiti da je vide, ali za većinu ljudi dovoljno je da to urade jednom. Jednostavno pružiš ono što imaš, ne traćeći ni svoje ni tuđe vreme. Ja, zapravo, nisam potpuno nestao sa scene, ali se put kojim sam se kretao suzio, skoro prekinuo, a sada je po svemu sudeći bio širom otvoren. Još uvek nisam krenuo njime. Samo sam se muvao levo-desno po asfaltu. Moja ličnost nestala je iz mene i na meni je bilo da je pronađem. S vremena na vreme, pokušao sam to nekoliko puta, svim silama. U prirodi postoji lek za sve i to je bilo mesto na koje sam obično odlazio u potrazi za njim. Odlazio sam u svoju kuću na vodi, ploveći dom, nadajući se da ću čuti glas koji mi se polako približava, njuškao noću po divljim plažama – s losovima, medvedima, jelenima oko sebe – čak ni neuhvatljivi šumski vuk nije bio previše daleko, tihim letnjim večerima osluškivao zov gnjurca. Razmišljao o stvarima. Ali sve to bilo je bezuspešno. Osećao sam da je sa mnom gotovo, bio sam poput prazne izgorele olupine. Previše je statičkih smetnji u mojoj glavi koje ne mogu da izbacim. Ma gde bio, ja sam trubadur iz šezdesetih, folk-rok relikvija, majstor reči iz prepotopskog vremena, fiktivni šef države za koju niko ne zna gde se nalazi. Nalazim se u bezdanoj jami kulturnog zaborava. Navedite bilo šta. Ne mogu toga da se otarasim. Dok izbijam iz šume, ljudi me vide kako im prilazim. Znam šta oni misle. Moram da prihvatim stvari onakve kakve jesu.“

(Hronike prvi deo; Geopoetika 2005; Prevod Dejan D. Marković)
foto: ap